Jeziva ispovest reprezentativca: "Pucali su u njega 25 puta, a meni su rekli - Mogu sad da te ubijem"

Fudbalska reprezentacija Sudana danas od 17 časova igra meč osmine finala Kupa afričkih nacija protiv Senegala, a u centru pažnje svetske javnosti je igrač Džon Mano, koji prepričava smrt svog najboljeg prijatelja Meda!

Medo je jedna od više od 150.000 žrtava ubijenih tokom surovog građanskog rata u zemlji, koji je počeo u aprilu 2023. godine.

Preporučujemo

Mano, koji je debitovao za nacionalni tim samo nekoliko meseci pre početka sukoba, otkriva da je Medo otputovao u grad Vadi Halfa, blizu granice sa Egiptom, kako bi sredio dokumentaciju za napuštanje zemlje tokom onoga što Ujedinjene nacije nazivaju najvećom humanitarnom krizom na svetu.

- Mislim da su zaboravili neke potvrde - kaže 24-godišnji fudbaler za BBC Sport Africa, govoreći iz hotela reprezentacije u Maroku, gde se održava Afrički kup nacija (AFCON) 2025.

- To je bilo veoma važno za porodicu i morao je da se vrati. Otišao je do svoje kuće i uzeo sve. Uhvatili su ga. Pitali su: 'Radiš li za vojsku?' Samo je želeo da objasni. Ali počeli su da pucaju u njega. Nisu mu dali ni šansu. Pucali su u njega više od 20 ili 25 puta. Jedan od naših prijatelja iz detinjstva bio je sa njima, ali nije smeo ništa da kaže. Samo je gledao kako naš prijatelj umire pred njegovim očima, i to je bilo to.

Borba za vlast između sudanske vojske i paravojne grupe, Snaga za brzu podršku (RSF), naterala je više od 12 miliona ljudi da napuste svoje domove, uz rasprostranjenu glad i izveštaje o genocidu u zapadnom regionu Darfur.

Neiznenađujuće, fudbal je pao u drugi plan. Stadioni su uništeni, a liga je prekinuta. Dva najveća kluba u zemlji, Al Hilal i Al Merik, trenutno igraju u ligi Ruande, nakon što su prošlu sezonu proveli u prvoj ligi Mauritanije.

- Nemamo ligu, nemamo ništa, ali ne možemo da se žalimo jer ljudi u mojoj zemlji ne mogu da jedu, nemaju hranu - kaže Mano.

Ipak, uprkos svim izazovima, uključujući i to da su svoje domaće kvalifikacione utakmice za AFCON morali da igraju na neutralnim terenima, Sudan se plasirao na završni turnir tek četvrti put od 1976. godine.

Selektor Kvesi Apija, stručnjak iz Gane, morao je da ubeđuje igrače da se takmiče bez garancija o isplatama i u "više navrata" je morao da pruža utehu članovima tima koji su gubili članove porodice.

- Pokušavamo da stavimo igračima do znanja da, iako tih ljudi više nema, oni vas gledaju i posmatraju šta sada možete da učinite za naciju. Ponekad moram igraču da dam dva ili tri dana slobodno, kako bih bio siguran da će doći k sebi.

Neki igrači nisu bili kod kuće godinama, a mnogi su imali sreće da pronađu nove klubove u inostranstvu. Kao i nekoliko drugih članova "Jedianskih sokolova", Mano je prešao u Libiju, prvo u Al Ahli, a sada u Al Akdar. Ali, bivši igrač Al Hilala nije pobegao iz Sudana pre nego što je i sam doživeo pretnju smrću.

- Pobunjenici su nas zaustavljali i ismevali na putu. Govorili bi stvari poput: 'Ti igraš za Al Hilal – šta je Al Hilal? Ja navijam za Al Merik. Mogu da te ubijem upravo sada i niko mi neće postaviti pitanje. Tu priču neću moći da zaboravim dok sam živ.

Dok se nadaju da će vojnici trajno položiti oružje, Mano opisuje fudbal kao "oružje" za "borbu za moju zemlju". Obećava navijačima kod kuće da će se šampioni iz 1970. boriti do kraja u Maroku.

- Neki od njih (navijača) ne mogu da gledaju utakmicu, znate li to? Čak ni na radiju, ne mogu da čuju. Svaki dan ljudi umiru. Mi pokušavamo da oslobodimo našu zemlju na fudbalski način.

(Telegraf.rs)