Trebalo je da ode u Partizan, dao gol Zvezdi, a onda uzeo pušku i jedva ostao živ: "Naleteli smo na minu..."

Životnu ispovest je dao 2019. godine, ali je Stanislav Komočar, nekadašnji slovenački fudbaler, ponovo došao u centar pažnje zbog iste - pre svega hrvatskih medija, pošto je svojevremeno igrao za Dinamo!

Stariji ljubitelji fudbala pamte ga kao "čudo od deteta". Sa 16 godina je debitovao u onoj strašnoj Prvoj ligi Jugoslavije, jednoj od najjačih u Evropi. Predviđali su mu svetsku slavu, milione i svetla velegrada. Sudbina je, međutim, imala potpuno drugačiji plan i na kraju je završio sa puškom u rukama.

Preporučujemo

U februaru puni 59 godina, pre nekoliko je postao i deda, a donedavno je bio i instruktor u vojnom centru. Njegov uspon počeo je u Olimpiji, ali prekretnica je bila odluka gde nastaviti karijeru. Iako je završio u Zagrebu, jedna senka sumnje i danas lebdi nad tim periodom.

- Kao tinejdžer sam otišao u Dinamo, delio svlačionicu sa zvezdama, sa Srečkom Katanecom. Ali, ako me pitate za čim žalim, to je jedna stvar. Trebalo je da poslušam svog trenera i drugog oca, Radoslava Bečejca, i odem u Beograd. U Partizan! Možda bi moj put tada bio potpuno drugačiji. Ironija je što je Partizan tada bio vojni klub, a ja sam na kraju ipak završio u uniformi – rekao je 2019. za slovenačke medije.

U Zagrebu ga je dočekao "trener svih trenera", legendarni Miroslav Ćiro Blažević, dok je u polufinalu Kupa 1986. dao gol za Modre protiv Crvene zvezde (4:0), i to kao rezerva u 89. minutu.

- Ćiro je bio Bog u Zagrebu. Magnet. Neverovatan retoričar i motivator, pravi "mangup" u pozitivnom smislu. Znao je tačno gde da te "stisne", kako da te motiviše da ideš i grizeš stativu ako treba. Ali, u Dinamu se nisam snašao do kraja. Bio sam mlad, potpisao sam četvorogodišnji ugovor, nisu me puštali nigde. Bio sam u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Pamte se njegovi prodori, talenat koji je obećavao planine, ali i golovi najvećima. Ipak, povratak u Ljubljanu pred sam rat doneo je bolno otrežnjenje.

- Vratio sam se u Olimpiju, mislio sam da ću se odatle lakše prodati preko granice. Ali, sve je krenulo nizbrdo. Dugovali su nam novac, finansije su bile u haosu. Štrajkovali smo nekoliko puta. Na kraju su nas odstranili iz tima. Tada je počela agresija na moju domovinu i lopta je pala u drugi plan.

Dok su njegovi vršnjaci tražili angažmane po Evropi, Komočar je doneo odluku koja je šokirala mnoge – obukao je uniformu.

- U mojoj porodici su svi bili policajci. To nam je bio "porodični biznis". Kolebao sam se između sporta i policije, a onda sam postao deo specijalne brigade Moris. Bilo mi je tek nešto više od 20 godina. Shvatio sam da od fudbala neću živeti, a vojska mi je ponudila adrenalin koji mi je bio potreban.

Fudbalske terene zamenili su tereni pod minama. Kao pripadnik elitnih jedinica, Komočar je prošao misije u Avganistanu, Africi (Čad i Sudan), na Kosovu i u Libanu. Scena iz Avganistana i danas mu je pred očima – bukvalno kao na filmu.

- Naleteli smo na minu usred divljine. U sekundi je pola vozila nestalo! Našem mitraljescu su pukle bubne opne, svima je zujalo u glavi, ali ostali smo prisebni. Dril koji smo prošli nas je spasao. Zanimljivo, moja bivša supruga je pre misije bila kod neke gatare koja joj je rekla da će nam se nešto desiti, ali da ćemo preživeti. Nosili smo simbol Torovog čekića oko vrata, to je bio znak naše jedinice. I eto, izvukli smo se. U Afganistanu shvatite koliko ste prolazni. Pričali smo s Italijanima koji su nam rekli da im za dva dana ističe rok službe i završavaju misiju. Već popodne istog dana više ih nismo videli. Njihova misija bila je završena. Poginuli su.

Scene iz Afrike su ga, kaže, dodatno očvrsnule.

- Tamo vidiš decu od 13 godina sa puškama u rukama. Ubistva su im svakodnevnica, kao nama kad vidimo pregaženog psa na putu. To su jezive slike koje te promene kao čoveka.

Komočar kaže da je danas srećan čovek. Dok njegove bivše kolege često propadaju, bore se sa alkoholom ili dugovima, on živi skromno, ali slobodno.

- Mnogi bivši igrači su bankrotirali, postali alkoholičari jer nisu znali ništa drugo osim fudbala. Ja sam našao sebe u vojsci. Radim ono što volim, primam platu i niko me ne maltretira. Ne volim ljude koji ti pričaju iza leđa, ja svima kažem direktno u lice šta mislim. Mnogi mi govore: "Šteta što nisi napravio više u fudbalu", a ja im kažem – ne žalite me! Živim za danas, ne za juče. Imam zdravlje, posao i krov nad glavom. To je luksuz koji Ronaldo i Mesi nemaju, ja mogu da sednem u kafanu, pijem kafu i da me niko ne slika i ne gnjavi. To je prava sloboda.

(Telegraf.rs)