Ima li pilota u avionu? Partizan drma institucionalna, organizaciona i rezultatska kriza

Nemali je broj navijača Partizana, koji, kada im u poslednja tri meseca pomenete fudbalski klub, samo odmahnu rukom uz konstataciju – "koga oni više zanimaju". To stanje indukovane kome, u koje su crno-bele direktno uveli čelnici očajnim potezima na amaterskom nivou, međusobnim animozitetom, da ne kažemo – ratom za šaku ćara i masti – za posledicu ima teško srozavanje nekada velikog kluba, kojim se više čak ne naslađuju ni pristalice najvećeg rivala. Što je valjda poslednji, četvrti stadijum maligniteta "pacijenta" od koga su se već oprostili i oni najmiliji (navijači).

Svakakvih je rukovodilaca u Humskoj bilo posle višedecenijske vladavine trija Žarko Zečević, Nenad Bjeković, Ivan Ćurković, baš tim redom. Političkih piona, bivše demokratske vlasti, koji su preko noći pokušavali da sruše sistem i prilagode ga sebi. Smatrajući da im konekcije na višim instancama to tada i dozvoljavaju, ali su se provodili kao bosi po trnju, jer ih je pomenuti trio naglavačke ispraćao, ne dozvoljavajući da ljudi koji ne znaju ništa o klubu niti o njegovom vođenju puste korenje i uruše decenije rada.

Preporučujemo

Zatim je sa novim talasom, donekle uz pomoć čelnika pomenutog trija, došao novi ešalon, koji je na čelu isprva imao čoveka sa užom strukom u stočarstvu (preprodavac svinja). A, koga su, pak, navijači, posle traumatičnog poraza od Augsburga, izneli potrbuške sa stadiona. Time faktički i započeli rat do istrebljenja bivše Uprave, koja se potom podelila na pola, a u kome su udarili kum na kuma, saborac na saborca, knjižica na knjižicu. I, trajalo je punih deset godina dok navijačima nije definitivno dogorelo, pa je negde tamo odlučeno da je vreme za "cveće".

Poslednja podela karata, ko god da je mešao, (a nije baš teško zaključiti) mogla bi da bude ekser u sanduk Partizana. Nijedna Uprava nije imala tako spektakularan doček, nijedna nije dočekana kao kap vode u pustinji, niti je bilo koji od prethodnih "milion" čelnika imao takav kredit u širokim masama, među grobarima. Svim prethodnicima, kako god se zvali i prezivali, neretko se pogrdno pevalo, nosili su se krstovi, ukopnički sanduci i kada su se osvajale titule i kada se igrala Evropa.

Aktuelna je dobila Partizan na dlanu, sa vetrom u leđa kakav se ne pamti, ali je za nepune dve godine uspela što prethodnici nisu uspevali za decenije obitavanja u Humskoj. Uspeli su da u rekordnom roku, za nepune dve godine u foteljama, ogade klub svakom iole normalnom navijaču crno-belih (ako je takvih još ostalo), koji je u silnim stresovima sačuvao poneki zdrav živac i neuron.

To se posebno odnosi na minula tri meseca otkako su aktuelni čelnici međusobno zakrvili do tačke gotovo fizičkog sukoba, pokušavajući da uspostave centralizam moći u instituciji kojoj se u tom nemaru i ličnim interesima ruše zidovi.

Foto: MN Press/gp

Nije to više stvar ni ubedljivog poraza od Vojvodine, to je za svakog realnog posmatrača naprosto očekivan scenario kada samo uporedite kvalitet dva tima, organizaciju klubova, pa i poziciju čelnika u društvu. U tom odmeravanju Partizan trenutno ne može ni da prikuči Novosađanima, Zvezdi, možda čak i još nekim timovima u ligi. Stvar je u tome da je klub postao rob sukoba za vlast u kome nijedna ni druga strana nemaju niti znanje niti dovoljno obrazovanja da ga vode. Iako neki od njih mašu kursevima UEFA koje, uz novčanu nadoknadu, može da završi i nečiji kućni ljubimac.

Tržište, aktuelni trenutak na istom, znanje, sposobnost da se u "mutnoj vodi" nađu rešenja i pravi put – daleko su od dometa aktuelnih čelnika. Neke od njih je "pojelo vreme", veruju da je početak 2000-ih, da još "drmaju", zavozani slavom koja je davno izbledela, a dodatno je poljuljana. Drugi, pak, ni to "svoje vreme" nikada nisu imali, niti će ga imati, pa su došli da svakodnevnu dokolicu, besposličarstvo po beogradskim kafićima, prekrate učeći se poslu u i na Partizanu.

U sudaru ega stradao je Partizan, teško, nenadoknadivo, sve i da država na minulih 22.000.000 evra "dospe" još koji cent spasa, koji u ovom slučaju ne kupuje mir nego rasplamsava rat.

Rat Predraga Mijatovića i Danka Lazovića, u kome jedan mesecima "ne zaklapa usta", a drugi ih ne otvara kao da i ne postoji u klubu. Rat koji nije ovenčan slavom u borbi za viši cilj – Partizan, već za sitne, lične interese i tračak moći nad takmacem, a koji je na koncu proizveo očajne prelazne rokove, neuke, amaterske trenere (sem Srđana Blagojevića koji je danas i vraćen). Stručnjake isprane u veš mašini, afere (pa i seksualnu) koje drmaju klub na svim nivoima, obračune u kojima se preti političarima, Bezbednosnom agencijom...

Partizan? Ma, koga to više zanima, važnija vest je kad je Izborna skupština. Odgovornost za loše stanje u klubu, timu, u struci? Dan posle Vojvodine nećete je nigde pročitati, niti će se neko iz Humske oglasiti, se, što je ponovo pod autobus bačen trener. Tek za nekoliko dana stiže milion puta "prežvakana" rečenica u minulih godinu i po dana:

- Nasledili smo dugove od prethodnika, potreban nam je novac za monitoring, a od juna ćemo pokazati koliko mi zapravo možemo...

Bajke su na drugom spratu.

(Telegraf.rs)