Stihovi Tošeta Proeskog, poruka svima i životna želja Nenada Lalatovića: "Evo groblje, mogu da me sahrane..."

Mnogo je fudbalera, trenera i fudbalskih stručnjaka koji se ukrcaju na voz slave, uspeha i svega o čemu jedan klinac mašta kada po prvi put "ćušne" loptu kroz noge drugaru, zakotrlja popularnu bubamaru po travnatoj podlozi, proslavi prvi pogodak, oseti radost, ali i tugu - sve je to sastavni deo najvažnije sporedne stvari na svetu. Međutim, malo njih ima priliku da ubere trenutak popularnosti, bilo to dok su još zeleni ili u poznim godinama... Srpski fudbal je tokom svog postojanja imao veliki broj neverovatnih radnika, ljudi koji su ostavljali pečat gde god da su radili, u 21. veku je spisak podugačak, a jedno ime se na drugačiji način izdvaja od ostalih - Nenad Lalatović.

Od teškog detinjstva, borbe za goli život, do crveno-belog dresa za koji je živeo od prvog otkucaja srca. Dete Crvene zvezde, kapiten Crvene zvezde, trener Crvene zvezde. Posvetio je mnogo tom klubu ali i celom srpskom fudbalu. U mnogome sličan, međutim, dosta drugačiji. Kako i sam kaže, nepravda ga ubija i ne voli je - istinom želi da dođe do pravde. Na tom putu često je spotican, nekada razumno, zbog svog temperamenta koji dugo nije mogao da promeni.

Ipak, uspeo je da ubere tu slavu, a kako godine prolaze sve je više poštovanja prema liku i delu Nenada Lalatovića. A, on je u intervjuu za Telegraf otvorio dušu, stihovima Tošeta Proeskog poslao poruku kritičarima, otkrio životnu želju, kao i uvek dosta puta spominjao svoju majku koja je bila njegov oslonac i kojoj posvećuje svaki gol, svaki uspeh i sve radi kako bi ona bila ponosna. Najveći trofeji su njegova deca, u Novom Pazaru živi bajku koju ne želi da završi - voleo bi Lalatović da nema tačke, već da zarezima stara istoriju grada na Jošanici, ali i svoje ime postavi još više na lestvici srpskog fudbala.

- Osećam se, možda i najlepše, a dugo radim kao trener. Sigurno da sam najlepše prihvaćen, gde god da sam radio kao trener. Vratili su mi veru, želju, opet se osećam kao trener, ne gledam ko će da me ogovara, da pogrešim, da me nameste. Ovde smo svi kao jedna porodica, odmah su mi rekli - "ova tri čoveka su glavna, oni su nadležni i mi ti nikada nećemo raditi o glavi". Osetio sam ljubav igrača, hoću da ih pohvalim, nisam ja zaslužan. Džaba, imate i Murinja i sve. Ne možeš da napraviš rezultat bez njih. Ovo su sve njihove pobede. Preko navijača, uprave kluba, pa tek onda moje zasluge... Svestan sam, sada imam pobede pa je sve lepo, kada krenu porazi svi će me kritikovati. Ne želim da bude pritisak na mojim igračima, hoću sve da prebacim na sebe, da njih rasteretim, da na svakoj utakmici daju maksimum, da oni dobijaju ovacije od navijača. Oni su duže u klubu, ja sam došao da izborim Evropu, moj zadatak je da budem u plej-ofu, da smo izgubili... A, raspored - OFK Beograd, Vojvodina, TSC, zamislite da sam izgubio, već bih bio kući. Ali ja imam onu stvar, ne bojim se nikoga. Verujem u svoj stručni štab, sebe i svoje znanje. Imam igrače koji imaju to da ispoštuju, ima igrača koji misle da znaju više od vas, tu nema uspeha. Jedna zvezda, dve, ostali da se uklope u sistem. Nikada nisam bio smireniji, zahvaljujem se igračima Novog Pazara, nikada nisam doživeo - počeo je Lalatović razgovor za Telegraf.

Susret sa bakom koji je Nenada Lalatovića doveo do suza

- Jedna baka plače, pitam je da li je dobro, ona kaže "Ne, srećna sam jer je Pazar pobedio". Ja nisam znao gde sam, kuda idem od te njene emocije. Kažem ljudima, u kakvom klubu ja radim. Živim u gradu gde staje sve kada igra Novi Pazar. Dolaze očevi, sinovi, bake, deke, devojčice. Šta je ovo? Ne mogu da vam dočaram to. Volim da meni neko daje ljubav i ja njima.

Mnogo je timova u srpskom fudbalu, ali i u celom svetu koji imaju daleko veći budžet, finansijski su stabilniji i moćniji, ali Lalatović otkriva u čemu je zapravo razlika.

- Razlikuje se po ljubavi, pobedite utakmicu i dočeka vas 50.000 ljudi. Ne smem da zamislim kada bismo nastavili u ovom nizu. Zamislite da Novi Pazar osvoji trofej, pa ja ne znam šta bi ovde bilo. Živim za to. Molim Boga i evo, prekrstiću se, za one što kažu da ne smem da se prekrstim, i poslaću poljubac svojoj majci - dao bih sve na svetu, da mi kaže neko "Nenade, moraš da ideš samo da Pazar osvoji trofej". Garantujem, bilo bi svih 150 hiljada ljudi na ulicama, to je fanatizam kako ljudi vole klub.

Životna želja iskusnog stručnjaka:

- Titula, ali prvo Kup sa Pazarom. Kada bih sada maštao, mogao bih posle i da umrem... Evo tamo groblje, mogu da me sahrane. Da osvojim taj trofej sa Pazarom, samo malo da poživim (kroz smeh će Lalatović) jedno bar desetak godina, da budem trener Zvezde i osvojim titulu. Onda mogu slobodno da umrem. Ne bi mi bilo žao. Otišao bih kod svoje majke, bio bih najsrećniji. Trofej sa Pazarom i titula sa Zvezdom!

Ovo je način i na koji Novi Pazar privlači svoje igrače i parira drugim timovima.

- Lepo je rekao Fikret, Camaj mi je tražio toliko, a mi smo dobri pregovarači, spustio sam mu cenu za par hiljada. Dobri su trgovci. Ovde nisu plate kao što su plate u TSC, Vojvodini, Čukaričkom. Oni nadomeste sa ljubavlju. Novi Pazar uvek ima kvalitetan tim, kada god sam bio trener u manjim gradovima, igrači se druže.

Citirao je Lalatović i stihove pesme Tošeta Proeskog "Još i danas zamiriše trešnja" sa akcentom na poruku koju je pokojni pevač poslao i koja je upisana u večnost:

- Kada sam bio trener u Nišu, bili smo drugi, imali dva poraza, ima jedan centar grada, samo prođem, pogledam ih, ovako sede - svi zajedno, ja samo kažem da dobijamo utakmicu i to je to. U Čačku me duša boli, ceo život da radim tamo. Ja sam ispunjen čovek, radim u zemlji koju volim, ne trebaju mi milioni, zaradiću ih ovde. Ako želi da radi. I ne bavi se tuđim životima. Kako kaže Toše: "Šta to ima u ljudima, tužno je da gledaju u tuđe živote. Zanima me život moj, dece, mog oca, brata, bližnjih. Samo to treba svako da zna, bez tuđih života, da komšiji poželimo još bolji život, biće kao iz bajke. Voleo bih da se Borac vrati, i da jednog dana opet bude tamo. Pozdravljam Čalak, želim im da opstanu u klubu, onda da gospodin Kole uđe sa Borcem u Superligu, nije mi nikada bio problem. Svi iz Zvezde hoće po milione, služim svom narodu, da radim sa srpskim igračima, gde sam srećan. Ovde sam rođen, nisam željan miliona, aviona, kamiona. Da dopuštam svakakve stvari.

CEO VIDEO INTERVJU MOŽETE POGLEDATI OVDE:

Na kratko, otkrio je i da pola svoje plate daje stručnom štabu koji je uz njega.

- Sada sam imao ponudu posle Lučana, ja stručnom štabu dajem 50 odsto od svoje plate. Imao sam u Arabiji 800.000 dolara, ali sam pola davao njima. Oni su to zaslužili, bili su sa mnom kada nije bilo puno para, ja sam samo čovek, zarad njihovih porodica. Nije lako raditi neke stvari, kada igrate protiv takvih timova.

Ne žali Nenad Lalatović ni za čim, poslao je i poučnu poruku.

"Borio sam se na ulicama Dorćola, posle bio kapiten Zvezde i dao gol u derbiju"

- Ne kajem se. Pravio sam probleme. Dođe ceo stadion, mene vređajte, mene ne dotiče, znam ko sam i šta sam, i od tih što me pljuju i vređaju sam veći čovek sto puta. I zdraviji. Oni su nenormalni koji se bave mojim životom, koji gledaju tuđe živote. Nenormalni su mi ljudi koji prozivaju na društvenim mrežama, po tim, ne znam ni kako da izgovorim... Ljudi, ja bih voleo da vidim njih, da ih pitam zašto, šta sam vam uradio. Da se ostvarite kao roditelji, volite vaše majke, žene, imam troje dece. Ne kajem se ni za šta, još gori bih možda bio prema onima koji su bili prema meni, a oni koji su bili dobri prema meni, bio bih sto puta bolji. Ne znam šta to ima u ljudima, da želiš da naudiš nekome. Imam oca koji je penzioner, ponikao u 40 kvadrata, borio se na ulicama Dorćola. Izborio se da budem igrač Zvezde, posle kapiten, postignem gol u derbiju, kasnije bio i trener... Sve sam! Moj posao je samo fudbal.

Ipak, postoji stvar zbog koje se Nenad Lalatović kaje i koju bi sada da može promenio.

- Možda se kajem za Arabiju. Ljudi, ja sam došao na pošten način, ne mogu da stavim nekoga ko igra, a ne zaslužuje, ali je on princ. Oni mi kažu da ću na 900.000 imati duplo više. Zove me menadžer, koji je iz Kuvajta, potpisuješ duplo veći ugovor, samo da on igra. Zove me čovek, imam sina, on je taj i taj, želim da on igra. Da su mi rekli na početku, da ste mi rekli Nenade, uslov je da potpišeš da igra on, možda bih prihvatio, ali to bi onda bio dogovor, ali je pitanje da li bih došao. Da su mi rekli na vreme... Posle petog kola igram sa Hilalom, gde igra Miinković-Savuić, igramo 0:0, Itihad izgubim 1:0, pobedim Apku... Na svim naslovnim stranama sam u Saudijskoj Arabiji. Onda dolazi period kada nisam hteo da nekoga stavim, meni nije dao ponos. Došao sam na pošten način, napravio sam ime i prezime.

Kultna je bila i konferencija za medije kada je imao burnu reakciju, a sada je pojasnio šta se dogodilo.

- Ako mene ne voliš, pljuj mene. Ne može čovek da mi dođe na konferenciji "ja j**** tvoju ćerku", čovek koji nije u klubu. Pred kamerama i pred svima. Ja skočim i reagujem, šta je trebalo da mu kažem "Uradio to"? Svi su meni zamerili, a to što je huligan pušten da vređa moju ćerku i da je naziva pogrdnim rečima. Opet sam ja bio najgori. Imam tri Lige šampiona – Inu Lalatović, Marka Lalatovića i Vanju Lalatovića. I na to ne dam! Spreman sam da poginem iste sekunde kada bi ih neko dirao.

Stefan Babović bi bio pet puta bolji fudbaler da se nije prezivao "Babović" i da mu se otac nije zvao Milija

- Nikad mi se nije desilo, ja ću dati primer Stefana Babovića. Njegova sestra i ja smo bili u braku, u divnim smo odnosima. Da se nije prezivao Babović, napravio bi pet puta bolju karijeru. Ne bi ga sputavali. Deca bogatih roditelja, njegova želja za fudbalom – bio sam fasciniran. Ljudi bi na njegovom mestu izlazili, bili bahati. On je trenirao tri puta dnevno, ja sam ga trenirao... Znam sve o toj porodici gde je Stefan kao igrač sebe dao 1000 odsto, ali zato što je bio Milijin sin nije mogao da prođe u Srbiji kako je trebalo. On je uživao gde god da igra. Deca bogatih roditelja isto zaslužuju, ali ako to zaslužuju, pre onih "siromašnih". Ja to ne volim, meni su svi ravnopravni. Ne treba njihove sinove maltretirati, ako imaju šansu, i treba da igraju. Njega sam dao za primer jer smo bliski.

Za kraj, poruka svima:

- Samo bih jednu stvar rekao: "Pustite me da živim svoj život i da radim ono što najbolje znam - nemojte me sputavati" – zaključio je Lalatović.

(Telegraf.rs)