Komemoracija Vladimiru Cvetkoviću, Zvezda se oprašta od legende

- Dok je crveno-bela Srbija plaila đurševdansku sveću, tiho je otišao Cvele. Klonula mu je samo glava, k'o da drema, k'o da spava.

Cveletov hod ispod zvezda je podsetnik. Ne postoji fakultet ni kurs liderstva. On je bio prirodan autoritet. U košarci znamo, dao je najviše koševa. Kao rukovodioc, nije dolazio od titula, već od doslednsti, znanja i opredeljenja. On je uspeo da spoji vrhunskog sportistu i intelektulca, bio je vizionar i operativac, i tek kakav tata, deda, brat...

Bio je srdač i običan čovek, na kraju predosetljiv. Cvele je bio jedan od onih koji nisu samo prolazili kroz vreme, on je oblikovao vreme, ostavljajući iza sebe veliki trag.

"Ima ljudi koji se bore jedan dan - oni su dobri. Oni koji se bore godinu dana su još bolji. Ljudi koji se bore puno godina su i puno bolji, ali oni koji se bore eo život - oni su neophodni. On je znao da traje. Uspeo je da sačuva svoj mir, bilo je teških vremena, ali je ostao dosledan i odmeren. NIje ostavio samo titule i rezultate, već kako se ostaje svoj.

Tamo negde 2001. godine fudbalski klub je napravio oproštaj kada je išao u penziju, i čuli smo u prethodnim govorima kako je govorio o Crvenoj zvezdi. Tada je rekao: "Bapš je teška, pola košarkaška, pola fudbalska" - sudbina mu je odredila najlepši put - od Kalemegdana do Marakane. To je moj put, to mi niko ne može oduzeti.

Kasnije je 2015. godine, rekao divne reči, 14 godina posle da Zvezda nije deo života, nego život. Tada sam shavtio da postoje ljudi koji kada odu oni su ustvari ostali. Srećan sam što sam ga znao 30 godina, što je kum mom sinu, i da danas kada idemo u 2 sata odavde na groblje, u njegovu garsonjeru, ostaje u našem sećanju kao svetionik i sidro, jedro i jarbol. Cvele je znao da živi dobro, na kraju, iduće godine kada se zapali đurđevdenska sveća, u tom plamenu će biti i njegov lik. Ako dozvolite, od 14 sati kada ga položimo, on će postati zvanični čuvar Zvezdinog plemena.

Na kraju, Cvele, Zvezda nam je dala deo sebe i deo neba, od danas, to parče neba je samo tvoje, a mi ostajemo da se sećamo velikog Cveleta.

- Stojimo sa ponosom jer se sećamo čoveka koji je sjaj našeg kluba nosio u očima, glasu, u svakom pokretu.

- Teško je govoriti o njemu u prošlom vremenu, on je bio i ostaće više od imena, duh Zvezde. On nas je učio šta znači biti zvezdaš, ne samo kada je lako i slavno, već kada treba stati i boriti se. Od prvog dana je Cvele bio primer, sa poštovanjem je znao da okupi ljude. Klub je bio porodica, a svaki naš uspeh deo zajedničkog sna koji je on gradio decenijama.

- Nisam ga zapamtio kao igrača. Došao je u klub kao rukovodilac. U vreme nastajanje naše grupe, ja sam bio deo one prve. Cvele je prepoznao znaćaj navijača, prvi je zajedno sa Džajom pružio ruku u znak saradnje. Zajedno smo sazrevali. Cvele mi je bio više od učitelja. BIo je čovek koji mi je okazivao i kako se vodi veliki klub.

- Kada sam pre izvesnog vremena pisao knjigu, nisam imao dilemu čije će reči biti u uvodnom delu, vrlo rado se odazvao. Sedeli smo kod njega, pričali o vremenima kada smo stvarali Zvezdu. Teško mi je danas i da poverujem da sam ga tada poslednji put video. Zato se danas i ne opraštamo, nosimo ga sa sobom. U svakoj pobedi. Hvala ti Cvele za sve što si bio i za tragove koje si ostavio, znamo koliko je bilo tvoje srce i koliko si bio Zvezda.

- Još kao mlad igrač sam pratio uspehe Jugoslavije. Sudbina je kasnije učinila da postanemo saigrači. Pamtim prvi susret, kada sam došao u Crveu zvezdu. Jedan član uprave me je doveo na Kalemegdan. Tamo ste me dočekali predsednik Sokolović i ti. Bio sam zbunjen, nesiguran i pun treme, pozdravio sam se sa njim, ti si video da sam zbunjen, prišao si mi i rekao "Mali, pratili smo te, bićeš dobar i biće ti dobro ovde".

- Tako je počelo jedno veliko prijateljstvo. Te godine je Zvezda podmladila tim. Ključnu ulogu u stvaranju tima imao si upravo ti. Odnosom prema nama si pomogao da lakše podnesemo nostalgiju, pritisak, umor. U tebi smo videli sve što si prošao i put kojim smo mi krenuli.

- Tvoja podrška je davala sigurnost i snagu. OSvojili smo drugo mesto u jugoslovenskoj ligi, za mnoge je to bilo iznenađenje, a za nas potvrda da rastemo uz pravog kapitena. Već naredne godine smo postali prvaci države. Osvojili smo srebrnu medalju na Olimpijskim igrama.

- Ti preuzimaš još jednu važnu ulogu, postaješ promoter Crvene zvezde. Pamtim tvoje gospodske intervjue. Radio si to prirodno, sa šarmom, zahvaljujući tome je Zvezda postala ne samo uspešan, već i voljen klub.

- Mnogi su po tvom principu donosili odluke. Uspešno si gradio karijeru. Rezultati su ostali upisani. Nikada neću zaboraviti pomoć koju si nam pružio od 90. do 94. godine kada sam kao predsednik vodio Zvezdu u teškim vremenima. T

- Moja veza sa Vladimirom Cvetkovićem nije počela sa mnom, počela je pre mene. Moj otac je igrao sa Vladimirom. A onda, kao po nekom lepom naslednom zakonu, zaigrao sam sa njegovim sinom Rastkom. Tako su dve porodice kroz sport satkale nešto što je izašlo u pravo prijateljstvo.

Imao sam privilegiju da čest budem u njegovom društvu, nešto novo bih naučio svaki put kad bih ga video. Uvek je imao zanimljivu priču, onu pravu, ona koja ostane. Onda nas je sudbina na neki način povezala. On je davno pre mnogo godina bio direktor SC Tašmajdan, a pre tri i po godine sam i ja preuzeo tu finkciju.

Jedna od prvih stvari je bila da posetim Vladimira i zamolim ga za savet. Seo sam ispred njega, spreman da slušam i zapisujem. Rekao mi je tri stvari. Prvo, sa ženama uvek na Vi, drugo poštuj sve zaposlene, a posebno one pred penzijom, i treće - beži od koncerata i menadžera.

Onda me je pitao "ko je vino želim da popijem". Bio je u pravu. Možeš ti to, biće sve u redu. Danas se nalazimo na ovom mestu, u hramu Crvene zvezde, i želim da vama prenesem još jedan utisak koji mi je ostavio kao dubok trag u srcu.

- Znamo neisanu i tužnu istinu, često više volimo klub kada smo u njemu, a kritikujemo kada smo izvan. VLadimir nije bio takav, uvek je govorio o Zvezdi samo lepo, toplo i sa ponosom, posebno u javnosti. Postigao je ono što malo ko može da sanja. U nekoliko intervjua je rekao nešto "Zvezda je meni dala mnogo više, nego što sam ja dao njoj". To je veličina, meri se skromnošću i zahvalnošću... Kao da je sam odlazak hteo da bude deo taj priče, napustio nas je Đurđevdan. Teško je to nazvati slučajnošću. Otipao je upravo na njen dan. Na kraju, u ime porodice, upućujem saučešće porodici Cvetković. Vladimira nema, ali ostaje sve ono što je uradio, sve što nas je učinio i što je bio, a bio je veliki čovek.

Poštovana porodico, dragi zvezdaši, šestog maja ostali smo bez temelja, bez stuba naše crveno-bele porodice. Vladimir Cvetković je to ibo za košarkaški klub, za fudbalski, za celo SD. Nabrajanje svega što je učinio je u ovim trenucima suvišno, to je zapisano u istoriji kluba.

U košarci je podario celu igračku karijeru i po tome je bio jedinstven. Trasirao je put generaciji koja je uz njega rasla, donela nam prvi međunarodni trofej. Brinuo se o košarkaškom klubu dok je vodio i fudbalski, svakodnevno, do poslednjeg dana.

90-tih da nam ne uzmu ono što smo zaradili, kasnije kritikama, šalom... Kao direktor Tašmajdana nam je doneo naš Pionir, uvek je bio spreman da otvori vrata svoga doma. Izrazi brigu kada nešto ne valja i ohrabri nas.

Uvek je govorio "kada pomisliš da si najbolji, znaj da uvek može bolje". Ima simbolike da je otišao na Đurđevdan, našu slavu. Govor na 70. rođendanu je završio rečenicom "Zvezdo, hvala ti što postojiš".

Nikada nismo imali u istoriji čoveka te širine, dimenzije i takvog vizionara. Uvek je bio gospodin. Svojim delima je učinio klub najvećim na svetu. Na nama je da sačuvamo ime Vladimira Cvetkovića. Najmanje što možemo kao KK Crvena zvezda, da trening centar nazovemo njegovim imenom. Jer, niko nije spajao bolje veliku prošlost i pogled u budućnost. Cvele, hvala ti što si postojao, tvoja dela ostaju večno.

- Poštovana porodico, uvaženi prijatelji, danas se opraštamo od Vladimira Cvetkovića, od čoveka čije ime je zauvek utkano u našu istoriju. Nije bio samo generalni direktor Crvene zvezde, već jedan od simbola najveće epohe. Vodio je klub punih 18 godina sa verom, upravo u vreme njegovog mandata, Zvezda je dotakla vrhove o kojim su svi sanjali, postala je šampion Evrope i sveta. Velike pobede ne dolaze slučajno.

Govorio je mirno i gospodski, stajala je ljubav prema Zvezdi, modernizovao ju je, učinio je evropskom i postavio temelje. Već 12 godina se nalazim na poziciji na kojoj se nalazio, baš zato razumem koliki je to teret. Koliko snage i odricanja, da bi se nosila i odgovornost. Ono po čemu ćemo ga dodatno pamtiti je način na koji je voleo Zvezdu.

Na prosalvi 70. rođendana je održao veličanstven govor, gde je opisao šta Zvezda predstavlja svima nama "Ima trenutaka u životu kada stvarnost nadmaši i najlešpše snove". On je pretvarao snove u stvarnost. Razumeo je sport. Nosio je u sebi ono što mora da bude prinrip i sistem vrednosti našeg kluba.

Ljudi poput Cveleta ne odlaze nikada, ostaju u istoriji kluba, u sećanjima generacija, u pričama koje će se prenositi, kao primer kako se voli i gradi Crvena zvezda.

Dragi naš Cvele, u ime našeg kluba, želim da ti kažem jedno veliko hvala. Za dostojanstvo, veličinu, emociju i veru koju si ostavio svima nama. Tvoje ime će zauvek živeti u istoriji svih zvezdaša, nek ti je večna slava.

Prikazan je kratak film, uz motive pesme "Đurđevdan", kao sećanje na 1991. godinu i osvajanje KEŠ-a Crvene zvezde, najveći uspeh u istoriji srpskog i jugoslovenskog klupskog fudbala.

Vladimir Cvetković je preminuo na Đurđevdan 6. maja u 84. godini.