Može li truli kompromis pomirenja da donese dobro Partizanu: Skupština istine ili nastavak agonije

Pomirenje... Reč koja je prethodnih sedmica provejavala Humskom, preciznije otkako je predsednik Partizana – Rasim Ljajić – obelodanio da će 1. juna biti održana redovna Skupština kluba, koja bi u nekakvom scenariju lako mogla da se pretvori u izbornu i time stavi tačka na višemesečne unutrašnje podele. Otuda sama reč nema gotovo nikakvu težinu, jer nije izgovorena od samih aktera sukoba, već isključivo tendenciozno i smisleno plasirana u delu medija koji očito zagovaraju tezu jedne strane. Kao da time šalju poruku onoj drugoj šta je namera, ideja, iako se još nije našao niko ko je uspeo da "spoji jednom presečen hleb", a da to u perspektivi donese sreću na duže staze.

Zato je predskupštinska tišina u Humskoj duža od očekivanog, kao da je predizborna i naoko deluje da se sve mirno, da se ništa ne dešava, a u senci se verovatno debelo preispituju pozicije i prebrajaju glasovi i delegati dve strane. Otuda možda i pomalo usiljena medijska "inspiracija" o novom pokušaju saradnje potpredsednika za sportska pitanja Predraga Mijatovića, koji je, inače, saznasmo i to, i u kampanji za promene u Realu iz Madrida, i predsednika kluba Rasima Ljajića.

Preporučujemo

Nedavno, posle dužeg vremena, zajedno "spontano" fotografisanih u loži stadiona Partizana, na utakmici sa Novim Pazarom, gde slika međusobnog animoziteta govorila više od svake reči, a tenzija na njoj može da se "seče nožem".

Mijatović i Ljajić su poslednji ušli u otvoren sukob u novoj godini, jer do tada je predsednik kluba pokušavao da smiri tenzije i eventualno pomiri prvog čoveka sportskog sektora sa ostatkom Uprave – generalnim direktorom Dankom Lazovićem, potpredsednicom za poslovnu politiku Milkom Forcan i Vojinom Lazarevićem.

Sa Lazovićem je taj sukob prošao sve faze i ostalo je samo da preraste u fizičko razračunavanje, te da se time zaokruži kompletan paket. Od mimoilaženja u pogledu odlučivanja u sportskom sektoru, koji je Mijatović u potpunosti preuzeo od novembra i vodio četiri meseca, kada je konačno preglasan u izboru trenera, posle dva očajna izbora. Odnosno, kada je posle smene Damira Čakara, umesto Đorđija Ćetkovića, koga je predložio Mijatović, ostatak čelnika u tajnosti dogovorio i vratio Srđana Blagojevića.

Foto: MN Press/gp

Preko odbijanja potpisivanja nekih odluka na štetu kluba (potpis generalnog direktora deponuje sve odluke), do "ljubljenja" zaključanih vrata kancelarija, usled čega se Mijatović do nedavnog derbija nije ni pojavljivao u prostorijama u Humskoj, već je mahom, u retkim prilikama (boravio u Španiji), posećivao deo stadiona u kome je stacionirano Sportsko društvo. I to takođe po više osnova.

Nijedno pomirenje nije donelo dobro

Istorija, ona bliska u poslednjih 20 ili 25 godina, govori nam da su usiljeni kompromisi mahom truli i kratkoročni. Prethodna administracija u Humskoj, koju je zvanično isprva predvodio Zoran Popović, a u realnosti kontrolisali potpredsednici Vojislav Nedić i Milorad Vučelić, raspala se posle godinu i po dana zajedničkog rada, iako je deo čelnika bio čak i u kumovskim vezama. Eskaliralo je u jesen 2015. godine, a poslednji pokušaj pomirenja na zimskim pripremama na Kipru, 2016. godine, samo je produbio žestok sukob i doveo do jedne od najsramnijih izbornih Skupština u istoriji Partizana, čiji su akteri bili bivši proslavljeni igrači, ali i najuspešniji čelnici Ivan Ćurković, Nenad Bjeković i Žarko Zečević – i to na suprotnim stranama. Posle pomenute Skupštine neka višedecenijska prijateljstva su zauvek prekinuta, a ljaga sa zasedanja nije sprana do dan danas.

Pomenuti Zečević je još ranije, pak, pred kraj svog mandata u Humskoj, 2006. godine, dva puta imao slična iskustva sa ljudima koje je isprva sam delegirao i smatrao naslednicima – Nenadom Popovićem i Draganom Đurićem (mada je potonjeg više favorizovao Nenad Bjeković), a sa kojima je kasnije morao da se razračunava, jer kompromisi pomirenja nisu urodili plodom.

Foto: MN Press

Međutim, kako se radilo o čelniku visprenog uma i sposobnosti, prvu situaciju je rešio ekspresno, posle nekoliko meseci, organizujući Izbornu skupštinu i imenovanje Tomislava Karadžića, bez obzira na to što je nasuprot sebe imao politički aparat. A Dragana Đurića, takođe milovanog tadašnjom političkom i tajkunskom scenom, sačekao je "na zicer" krajem 2014. godine i očistio iz Partizana kao metlom.

Skupština mora da donese konačno rešenje

Zato se nameće logično pitanje: sve i da se ostvari medijski spin o pomirenju Ljajića i Mijatovića, da njihov zajednički sastanak donese trenutno primirje u Humsku, da li je to održivo rešenje na duge staze? Mogu li ponovo za isti sto ljudi koji su do juče ratovali i još uvek nisu u dobrim odnosima, koji su pisali saopštenja jedni protiv drugih, optuživali se javno za raznorazne stvari tokom nekoliko meseci unazad i koji su ceo klub podelili na "one za Mijata i one druge za Rasima, Danka i Milku"?

Ta priča, jasno je kao dan, ne pije vodu. Bar ne na duže staze, jer bi dodatno urušila Partizan. Ona je samo trenutni manevar jedne od strana (Mijatovićeve), koja je očito procenila da u skupštinskom sazivu nema dovoljno delegata za borbu i da je važno, makar i trulim kompromisom, ostati i nekako se održati na površini. Do nove prilike da se pozicije ojačaju, potom protivnici u klubu poraze i isprate, a to samo produžava agoniju celog kluba.

Zato predstojeća Skupština mora da donese konačno rešenje, da iskristališe jasno i nedvosmisleno ko će ubuduće predvoditi Partizan, a ko spakovati kofere. Jer trenutno stanje je neodrživo i kompromis, pogotovo truli, nikada nije i neće doneti ništa dobro...

(Telegraf.rs)