Poslednji ples Bibarsa Natha

Poslednja utakmica u sezoni niti je imala rezultatski značaj, jer je pozicija Partizana u ligi (pa i srpskom fudbalu) poznata od ranije, niti je verovatno igrački doticala samo aktere, fudbalere i navijače crno-belih, koji su sigurno jedva čekali da se stavi tačka na mučnu sezonu, no, pre toga su imali ipak jedan važan zadatak: da Bibarsa Natha isprate u penziju kako dolikuje. Vrememešni kapiten je odigrao "poslednji ples" u Humskoj posle sedam godina u kojima je, iako bez osvojenog trofeja, postao miljenik "grobara", neko kome činjenica da nije ovenčan slavom pobednika u nekom od takmičenja nije smetala da priraste za srce domaće publike i postane jedan od simbola kluba u najtežem vremenu od osnivanja.

Dan ranije, Natho se oprostio i na poslednjem treningu pred utakmicu, posle govora trenera Srđana Blagojevića i samog Izraelca, tradicionalno je prošao "špalir" saigrača, a zatim i simbolično izveo poslednji jedanaesterac. Ta "stavka" hiruške preciznosti i predatorske hladnokrvnosti pod pritiskom prilikom udaraca sa bele tačke dobrano je obeležila njegov mandat u Humskoj.

Preporučujemo

Otuda je i sam meč protekao u oproštaju od Natha, verovatno jednog od najboljih stranaca koji su nosili Partizanov dres, nekoga ko je trajao godinama i, svedoče mnogi, bio primer profesionalca i na terenu i van njega.

Bilo bi sjajno da je poslednju sezonu završio makar utešnom nagradom u Kupu Srbije, ali kako ga je usud "trofejne suše" pratio od prvog dana u Partizanu, iako je svima bilo jasno, pogotovo u prvim sezonama, da kvalitetom naprosto ne pripada okruženju, da deluje kao da je slučajno zalutao u srpsko fudbalsko blato, iz Humske su se potrudili da kapiten pred domaćim navijačima upamti poslednji igrački dan...

Partizan mu je pripremio specijalnu statuu u znak zahvalnosti, dugogodišnje lojalnosti, pripremljen je i mini-film u kome su prikazani detalji Nathove višegodišnje borbe (u i) za Partizan. A, po izlasku iz igre, Izraelac je, poput kapitena Saše Ilića sada već davne 2019. godine, ostavio otiske stopala za trofejnu salu i buduće generacije. I, to valjda nešto govori o legatu Izraelca u Humskoj proteklih godina...

Govori svakako i činjenica da je Natho pre tri godine zatražio i dobio srpski pasoš, jer se se porodicom odomaćio na našem tlu i verovatno će ostati da živi u Beogradu. Takođe, ove sezone određen je za prvog u hijerarhiji kapitena Partizana, te je drugi internacionalac u istoriji kluba kome je pripala ta čast (Almami Moreira je kratko nosio traku). Pa, ako već nema trofeja za oproštaj, neka to bude bar lična satisfakcija igraču da je i bez rezultatske potvrde stekao poštovanje i poverenje navijača crno-belih, koji su se od prvog do poslednjeg dana "kleli" u Natha. Verovatno svesni da je današnji dan jednom morao da osvane, kao i oproštaj, te da u Humsku, bar u skorije vreme dok klub ne stane na noge, teško da će kročiti fudbaler takvog kalibra i renomea...

Statistika, učinak? U ovom slučaju to je segment za dokone. Ako ih je neko imao, čak i u najlošijim sezonama, imao ih je Bibars Natho, ali su "suve" brojke u njegovom slučaju periferna kategorija, jer u očima navijača Partizana Izaelac je uz rame sa najvećima i najomiljenijima u istoriji kluba. Tu činjenicu ne može da potre nijedana brojka.

Zato, zbogom Natho, majstore fudbala, i uživaj u penziji...

(Telegraf.rs)