A, sad sve ispočetka, jer ovo ništa nije valjalo

Zavesa je spuštena, Partizan je sezonu okončao kao trećeplasirani tim u ligi, nije treću godinu zaredom bio deo ni evropskih takmičenja, od fudbala i kluba (bar trenutno) se oprostio Bibars Natho, a čelnike, zavađene na krv i nož, za sedam dana očekuje Skupština koja bi lako mogla da se pretvori u "Obračun kod O.K. Korala". Dakle, ako izuzmemo činjenicu da je publika crno-belih nekoliko meseci živela u iluziji "partizanovih beba", koja je u jednom trenutku dotakla i patologiju, a zatim po "ubrzanom kursu" upoznala teskobu brišućeg pada, jasno je da bi za sve u Humskoj, pa i navijače, bilo najbolje da postoji uređaj za brisanje pamćenja kojim bi minulu sezonu poništili iz klupske istorije.

Na njihovu žalost, tako nešto ne postoji, te će svi zajedno morati da se saberu što je pre moguće, pogledaju u oči jedni druge, priznaju gde su grešili i počnu sve ispočetka. Sve drugo je samo odlaganje neminovne katastrofe koja već traje i jedno zasedanje neće rešiti problem(e) dugoročno, samo će ga gurnuti pod tepih.

Preporučujemo

Da se manemo suvoparnih analiza, jer činjenica da je Partizan treći tim u Srbiji, u postojećem kvalitetu, odnosno nekvalitetu lige, dovoljna je sama po sebi da približi ozbiljnost problema. Sve i da se pozabavimo periodom između novembra i februara u kome je potpredsednik za sportska pitanja – Predrag Mijatović u potpunosti preuzeo kontrolu nad sportskim sektorom i razneo ga u paramparčad. Angažujući trenere amatere, zatim u prelaznom roku i igrače koji su bliži penziji, uz niz afera koje su zaljuljale klub.

Ta načinjena šteta samo se nadovezala na surovu istinu koja je tinjala još od prošlog leta – Partizan nema dovoljno kvalitetan tim. Neuporediv je sa Crvenom zvezdom (doduše i tim budžetom) u svakom smislu, kaska za Vojvodinom, grca sa Čukaričkim, Železničarom...

Dakle, ko god bude vodio klub iz Humske posle 1. juna i famoznog zasedanja, prevashodno mora da se pozabavi timom i rezultatima. Pomenute dve stavke su osnovni preduslov da bi se uopšte krenulo unapred, konkurisalo za Evropu i trofeje u srpskom fudbalu. Od njih počiva i finansijska stabilizacija, kroz dobre igre van granica zemlje i realizovane transfere, eventualne sponzore i ljude iz biznisa koji bi se "zelepili" za uspešan projekat i videli svoj interes u tome.

Način na koji je Partizan do sada funkcionisao, bez rizika u sportskom sektoru, bez rizika u ulaganju u tim, fudbalere, ideje o balansu igračkog kadra (recimo, celu sezonu ekipa nema levog beka, niti je pronađena zamena za Jovana Miloševića), a da se pritom za preživljavanje čeka milostinja države – ne pije vodu.

Printscreen: Youtube/FK Partizan

Zato bi u Humskoj trebalo dobro da razmisle o imenovanju sportskog direktora, čoveka koji bi se, zajedno sa trenerom, konstantno bavio timom, igračima, strukom. Jer, nije normalno, a pokazalo se da nije ni svrsishodno, pošto je došlo do međusobnih sukoba, da generalni direktor, u ovom slučaju Danko Lazović, ili potpredsednik za sportska pitanja – Mijatović, koji je od juna do novembra više bio u Madridu nego u Beogradu, rade posao kome očito ne mogu da se posvete u potpunosti.

Otuda je Partizan i dočekao kraj na trećem mestu, bez jasne percepcije ko iz postojećeg tima ima realnu vrednost za prodaju. Od koga se može zaraditi za preživljavanje i prelazni rok, ako je jedan od "projekata" u martu taman pokrio evropsku licencu, preostala dvojica nemaju nijednu ponudu, a najbolji igrač tima u drugom delu sezone je – golman.

Zato se valja manuti suludih klauzula, priča o avionima i kamionima, postaviti stvari realno, rasprodati sve što se može iz tima koji jasno nema kvalitet i početi – ispočetka.

Skupština mora da donese rešenje

Isto važi i za rukovodeće strukture posle famozne Skupštine, najavljene za 1. jun. Dakle, u mesecima za nama svedoci smo da su Predrag Mijatović i ostatak Uprave koju još čine Rasim Ljajić, Danko Lazović, Milka Forcan i Vojin Lazarević kao – rogovi u vreći.

Iz tog razloga smisleno poturene priče o nekakvom pomirenju nemaju nikakvog osnova ni utemeljenja. Dve strane se nisu u svemu slagale ni u prvih deset meseci protekle godine, a od novembra na ovamo nemaju čak nikakvu komunikaciju, sem što su Ljajić i Mijatović, zbog makar prividnog mira i dostojanstva koje mora da prati najviše klupsko telo, nedavno obavili razgovor.

Foto: Marko Jovanović

Mijatovićev apsolutizam u ta četiri meseca ostali čelnici su potrli preglasavanjem na Upravnim odborima početkom proleća. Potom je usledio niz saopštenja, međusobnih optužbi, ogovaranja čak i pred ljudima iz vrha evropskog fudbala, a u sve je uključen i deo igrača. Smene i imenovanja (trenera), podmetanja (u jednom momentu neko je poslao inspekciju u klub kad je smenjen Damir Čakar), spletke, pozivanje na vrh države, bezbednosno-informativnu agenciju, pozivanje novinara da demantuju "prljav veš", ugovore koji su štetni za klub – sve je to Partizan "video" prethodnih meseci, sa akcentom na proleće.

U toj konstelaciji snaga, priča o pomirenju dve strane je čist – surogat. Neželjen, neprirodan i neodrživ na duge staze. Poguban po Partizan, to je sigurno!

Zato 1. juna situacija mora da se reši, iskristališe do kraja i postavi zdraviji temelj za budućnost. Veličina kluba, koji trenutno krvari, pati, zahteva da tu budućnost kreiraju ljudi sa vizijom, planom, željom. Ljudi bez ličnih interesa, bez ličnih dugova, oni kojima Partizan neće biti prilika i odskočna daska da se finansijski "vade" iz problema, već da služe klubu i dovedu ga do "zelene grane", ne zaviseći od milostinje onih koji ga smisleno drže u indukovanoj komi.

Pa, neka pobedi bolji... Za bolji za Partizan.

(Z. Ivković)