Odlazi cirkus, za sve je bolje tako

Spasilac Partizana, fudbalski Željko Obradović, čovek koji će prekinuti dominaciju Crvene zvezde i vratiti trofeje... Dočekan na lovorikama, kao neko koga su navijači crno-belih sanjali više od decenije. Još od čuvenog "burgijanja" Mileta Jovičića, koji je u mandatu Dragana Đurića sprečio da se vrati direktno iz fotelje velikog Reala i već tada zauzme važnu ulogu u klubu, Predrag Mijatović je, pre manje od dve godine, iznenada stigao u Humsku, ovenčan slavom kao igrač i funkcioner Madriđana, a juče je neslavno izašao najviše zahvaljujući – samome sebi. Skupština je, iako mu je falio negativan glas, potpredsedniku za sportska pitanja praktično izglasala nepoverenje i isključila ga iz daljeg delovanja kluba, u koji je, uz nepropravljivi ego i sujetu, uneo potpuni haos, ostavljajući potom i utisak da vreme omraženih prethodnika u Upravi izgleda kao zlatno doba u odnosu na aktuelni trenutak.

Ako pitate čelnike koji su "pretekli" skupštinski filter, dakle, Mijatovićeve direktne oponente – Rasima Ljajića, Danka Lazovića, Milku Forcan i Vojina Lazarevića, sve je bilo sasvim dobro i kretalo se u pravom smeru dok potpredsednik za sportska pitanja nije počeo da se meša u svoj posao.

Preporučujemo

Prvu godinu je većinu vremena provodio u Španiji, putovao na račun klupske agencije, a i kada bi "gostovao" u Srbiji, više je boravio po podkastima i televizijama nego li u prostorijama kluba. Početni "život" na malim ekranima, TV i pametnim uređajima je delovao obećavajuće, davao je nadu navijačima Partizana u bolje sutra, u oporavak kluba, plan, strategiju o kojoj je bajkovito pričao i na poslednjem obraćanju javnosti, žaleći se pride da niko nije želeo da ih čuje na Skupštini. Zapravo, niko nije hteo da sasluša taj imaginarni plan, pošto u osnovi nikada nije ni video svetlost dana, sem u medijima i praznim, iscrpljujućim pričama koje u praksi nisu sprovedene u delo. Jer, da jesu – do raskola, podela, svađa i zasedanja Skupštine na koncu ne bi ni došlo.

Naprosto, instant slava je uzela danak i "novu mladost" pred TV ekranima, preusmeravajući priču u sasvim drugom smeru po Mijatovića. Ta sporna konferencija za medije, s početka mandata, nagovestila je da se iza cele priče možda ne krije samo želja da se posrnulom klubu donese prosperitet i vrati izgubljeni sjaj, već se prožima i primesa ličnog interesa, praćena udvorničkom retorikom. Nalik onoj koju je primenjivao i pre više od dve decenije prilikom raspada poslednje državne zajednice, dodvoravajući se onima koji su je rušili, uz nadu da "internet ne pamti prošlost". Ali "pamti" i te kako...

Kiksevi počeli sa Savom Miloševićem

Foto: MN Press

Tako su konkretan rad čoveka, koji je već tada propustio dva prelazna roka da pokaže zašto je zapravo došao u jeseni pedesetih godina u Srbiju, zamenila sve češća, neodmerena gostovanja u javnosti, nekada (iako u jednoj radnoj sedmici) potpuno različita, konfuzna, zbunjujuća. Potpomognuta i delom medija koji su sigurno videli šta se dešava, ali su, kao pripadnici "iste firme", dodatno potpirivali vatru lažnih obećanja, amnestirajući do konačne istine belodani put u – ćorsokak.

Najbliži saradnici su, kako rekoše, isprva verovali u Mijatovićeve izbore, iako nisu uvek bili saglasni sa svima. Ćutali su kada je, bez prethodnih pregovora, makar ljudskih manira, uručio otkaze nekolicini zaposlenih, kao da se radi o privatnom klubu, privatnom vlasništvu, šaljući procese na sud i dovodeći crno-bele u poziciju da plaćaju odšete u hiljadama evra.

Nisu se javno požalili ni kada je, bez osnova, pokušao da se umeša u izbor igrača Savu Miloševiću (iako je sporni igrač došao mnogo pre Miloševića), usled čega je trener napustio klub, a javnost, iz čiste obesti, ubrzo saznala sve o plati bivšeg asa. Uz zajedljive, osvetoljubive komentare pred novinarima da vršioci dužnosti imaju daleko manje novca...

Nisu saradnici bili saglasni, ali se nisu ni žalili, iako su sugerisali da se umanje i bolje "odmere" gostovanja, jer čoveku koji je u svetu fudbala ovenčan slavom ne priliči da sedi u nekakvom ćošku, dok oko njega opskurne pojave današnjice mašu snajperskom puškom.

I, to je nekako prolazilo, na talasu početne euforije, iako se broj navijača na stadionu drastično smanjivao, jer publiku ne možete da prevarite, a ne možete ni potencijalne trenere – saradnike, igrače koje biste angažovali.

Kredibilitet onoga koji je trebalo da bude sinonim za isti, temelj i oslonac Partizana, potrošio se u tri meseca neodmerenosti. U njima je uspeo da nabije prst u oko fotografijama iz restorana koje su navijači verovatno poslednje želeli da vide, rođendanima i zagrljajima kojih su se gnušali, uz javne istupe koji su bivali sve bljutaviji. Deo medija koji nisu želeli da igraju u tom kolu dobijao je "dobronamerne poruke preko drugara sa viših istanci" da bi trebalo da se smanji kritika, zažmuri na jedno ili oba oka, te je tako i pao mit o čoveku koji je, kako reče, odavno primio injekciju za imunitet od suda javnosti.

Kako je pukla tikva sa ostatkom UO

Na koncu, sve je isplivalo kada je tikva pukla sa najbližim saradnicima. Okidač je bila smena Srđana Blagojevića u jesen 2025. godine, koja bi se svakako dogodila, ali uz ljudski dogovor i rastanak. I, dok su Danko Lazović i Rasim Ljajić ugovarali poslednje detalje sporazumnog raskida, zvanični nalog kluba je iznenada privatizovan: "Srđan Blagojević je otpušten po zahtevu potpredsednika za sportska pitanja".

Foto: MN Press / N. Paraušić

Dogovor je pao u vodu, klub je i sa Blagojevićem završio na sudu, gde je posle tri meseca doneta odluka da Partizan treneru duguje sve plate do kraja saradnje. Još jedna u nizu brljotina, koja je, ispostaviće se docnije, ipak imala pozitivan ishod.

Bila je to inicijalna kapisla razdora čelnika, posle koje je Mijatović apsolutistički preuzeo sportski sektor, iskoristio još nekoliko gostovanja da udari direktno na saradnike, verujući da je nedodirljiv, a zatim je – pucao u sopstvena kolena. Umesto Blagojevića doveo je trenera iz Srpske lige, ispustio kompletan zimski prelazni rok, kada je tim praktično unakažen, angažujući, umesto mladih talenata, igrače koji su "zidali Kalemegdan", u poznim godinama. Pripreme ekipe su tek bile fijasko iz koga se nazirao debakl posle osvojenog prvog mesta u jesenjem delu sezone.

Sve su pratile i afere u omladinskoj školi, pobuna među mladim igračima i roditeljima usled činjenice da je jedan od momaka preko noći i preko reda prekomandovan u prvi tim, iako nije ni igrao u omladinskoj selekciji. Usledio je niz sastanaka sa roditeljima, trenerima, igračima, padale su i teške reči, ali nije bilo spasa...

Teren je na proleće, naravno, doneo istinu, pa je Mijatović morao da prizna krivicu (ne javno, nego smenama) i smeni trenera koga je angažovao. Ali je posle njega, bez konsultacija sa ostalim čelnicima, doveo – još goreg, kome je, posle dve utakmice i otkaza, gotovo sigurno zauvek uništio pokušaj da se bavi strukom u fudbalu.

U tom trenutku, tenzije među čelnicima su kulminirale, te je druga strana koju, rekosmo već, čine Ljajić, Forcanova, Lazović i Lazarević počela da se suprotstavlja. Na Upravnom odboru na kome je želeo, posle dve greške, da postavi i treću – rođenog sestrića na mesto šefa stručnog štaba, Mijatović je glatko preglasan. Pre toga, druga struja je već u tajnosti dogovorila povratak Blagojevića, te je potpredsednik za sportska pitanja, koji je poslednji saznao i za sastanak čelnika, ostao zatečen i u manjini. Na kraju, smenjen je i Mijatovićev trenerski izbor, a u paketu je i sestrić dobio "cveće i plaketu" za rastanak, kao persona za kojom niko u sportskom centru u Zemunu nije nije zažalio, niti imao lepu reč, sem što će ostati upamćen pod nadimkom "Ujko".

Od marta konačni obračun

Finale priče sa tužnim krajem Uprave koja je trebalo da zameni, procesuira i nadmaši prethodno omraženi duo VV, dogodilo se pre martovskog monitoringa. Mijatović je isprva zatražio prevremene izbore, pa je još jednom preglasan, a zatim je nestao u vidu "lastinog repa", verujući da će kolegama čelnicima "crći krava" u nedostatku novca za UEFA licencu. U tom momentu se učinilo da je u opštem metežu i obračunu spreman da žrtvuje i sam klub radi ličnog interesa, kako bi se rešio dojučerašnjih saradnika...

Foto: MN Press/gp

Sa pristojne distance od nekoliko hiljada kilometara je čekao potonuće, verujući da je privatizovao i kontakt sa državnim organima. No, kada je posle prodaje Andreja Kostića Milanu, čime je nameknut deo sredstava, pomoć stigla i po molbi Rasima Ljajića, argumenti o neophodnosti njegovog bitisanja i postojanja u klubu su polako počeli da se tope.

Ubrzo mu je ispunjen i zahtev u vezi sa organizovanjem Skupštine, koju je minulih dana užurbano pripremao sa kolegama sa kojima je tokom kratkog mandata najviše voleo da se fotografiše i grli (što bi rekao Nikola Pejaković u satiričnoj seriji "Crni Gruja" – "neki mnogo osetljiv čovek").

Nije uspeo ni sa tim vetrom u leđa, ni sa pokušajem manevra da se dodvori Ljajiću sa kojim je nekoliko puta pregovarao o pomirenju, ali uz uslov da ostali čelnici napuste Partizan. Kao da je, verujući u nekakvu SMS poruku kojom je mahao, bio u poziciji da pregovara posle svega što se dogodilo...

Saznali smo tada pride da je, kako otkriše španski mediji, istovremeno zabacio udicu i u Madridu, gde je pokušao da sruši velikog Florentina Pereza, najuspešnijeg predsednika u istoriji Reala. Zluradi bi rekli da je pokušao da sedi na dve stolice, da se tokom kratkog mandata u Humskoj više bavio klubom iz Kastilje koji mu je istinska, tiha patnja, ali ko smo mi da sudimo o snovima...

Tako su iza potpredsednika za sportska pitanja ostali velike reči, nada koja je ugašena, razočaranje i devalvacija nečega što se činilo kao svetlo na kraju tunela. Neispunjena obećanja, još jedna, kako reče, završna, odnosno oproštajna konferencija za medije, uz nekoliko naručenih pitanja, poneku populističku (pa i političku) poruku za lakoverne sa kratkim pamćenjem. Prepoznatljivo plavo odelo, antilop cipele i Partizanova značka na reveru, kao setа i uspomena na igračkog idola jedne generacije, koga je, verovatno prvi put u istoriji, sa gorčinom (o)terao ceo stadion razočaranih navijača.

Što bi rekao veliki Đorđe Balašević: "Odlazi cirkus, za sve je bolje tako..."

(Telegraf.rs)