Sa 15 godina oduševio Vembli i bio čudo Jugoslavije: Bori se s teškom bolešću i penzijom od 15 hiljada dinara

Miroslav Živković je važio za jednu od najvećih nada bivše Jugoslavije, bio je generacija sa Vladimirom Jugovićem i Sinišom Mihajlovićem, a sa samo 15 godina igrao je na Vembliju. Život ga nije pogledao, pa je posle svega došao do penzije od 15.000 dinara, a ima i tešku bolest.

- Za sve te godine nastupa za pionirske i omladinske reprezentacije, izdvojio bih najspektakularniji poziv da 1985. odigram na Vembliju za kadetsku reprezentaciju Jugoslavije pred 100.000 ljudi predigru finala kupa Mančester junajted - Everton. Živeo sam za tu utakmicu 24 sata, danima i noćima nisam spavao. U toj ekipi je igrao Jugović, koji je najdalje otišao od svih, bio je tu i Vladan Lukić, Marin Lalić je bio iz Hajduka, nas trojica – četvorica smo nosili taj tim. Bili smo smešteni 100 metara od stadiona, celu noć nisam spavao, gledao sam u stadion i sanjao taj dan. Da ste me pitali pred početak utakmice da li ću biti najbolji ili loš, mogao sam da vam kažem u sekundi, takvu intuiciju imam, osetio sam se genijalno, bio sam vedrog duha i nije bilo čudno što sam proglašen za najboljeg fudbalera. Zadivio sam Vembli da mi je ceo stadion zviždao da bi me omeli. Za 15 minuta smo poveli 2:0, a oba gola sam ja namestio. U prvom pasu sam odigrao Lukiću, a potom sam i Predragu Katiću, obojica su igrali za Zvezdu. Razbili smo Engleze, Vembli je zameneo, celu utakmicu su ćutali, a pred kraj utakmice počeli su da viču ‘Ole’ kad su videli koliko sam dominirao - rekao je jednom prilikom Živković za Radio Beograd.

Preporučujemo

- Posle završetka utakmice svi smo popadali, u svečanoj loži sam bio proglašen za najboljeg igrača, bili su tu Bobi Mur, Gordon Banks, elita, a ja sam prepoznavši sve te fudbalere prišao Bobiju Čarltonu i tražio autogram. Prepoznao me je i aludirao sa dva palca na broj ‘jedanaest’, koji sam nosio na leđima. Rekao mi je da sam genijalan talenat, da samo tako nastavim. Mnogi najbolji igrači svih vremena to nisu doživeli, da sa 15 godina igraju na Vembliju pred 100.000 ljudi. Mogao bih vam pričati satima i danima, pamtim svaki detalj.

Sačekala ga je naslovna strana sa samo 15 godina:

- Kad sam se vratio nedelju dana sam trenirao sa prvim timom Vojvodine, svi su čuli kako sam igrao na Vembliju, eksplodiralo je svuda, a ja sam bio i na naslovnici Tempa. Nisam debitovao jer sam bio mali, imao sam 15 godina, bio sam dete… Trebalo je da se sačeka da fizički ojačam.

Sada, posle svega, ima penziju od 15 hiljada dinara i bolest koja mu odmaže u normalnom funkcionisanju.

- Živim od svoje sramne penzije od 15.000 dinara, što mislim da je sramno za egzistiranje vrhunskog sportiste kakav sam bio. Supruga je našla posao, radi, egzistiramo od njene plate i moje penzije. Živimo sa životinjama, kad god se nađemo oko njih pomažemo im, bili smo aktivni i u udruženjima. Bio sam umetnički fotograf zajedno sa suprugom, sve sam slikao što bih video, imao sam more izložbi po Beogradu, inostranstvima, dobijao sam puno pohvala, osvajao sam mnoge nagrade. Nažalost, sada me je bolest toliko onemogućila, pa veliki deo dana provodim u krevetu, jako malo sam u situaciji da mogu da hodam, da odem negde. Odvezem suprugu do samoposluge, ona kupi, nosi. Otišli smo u Irig, 30 kilometara od Novog Sada i živimo u jako teškim uslovima. Nemam ni kupatilo, tuš, kupam se u buretu, kuća je nezavršena, opasana je ciglom, ništa nije malterisano… Krali su nam stvari koje su nam kupovali. Svašta bih vam ispričao.

Za bolest nema rešenja...

- Onda dolazi ono u čemu se i dan-danas nalazim, problem koji me je doveo u ponor. Preforsiranost od treninga, sa saigračima sam dosta puta odlazio u saune, koje su mi nanele štetu, ta dehidracija je štetila mom organizmu i od toga mi se dogodio poremećaj u organizmu. Imao sam osećaj da umirem. To se manifestovalo na mnogo tegoba – počeo sam da se gojim, da mi dlake opadaju, da vičem na treninzima, dobio sam alergijsku kijavicu, nagone za povraćanjem… Došao sam u situaciju da izbegavam treninge, da nešto nije u redu sa mojim telom, katastrofalna faza. Onda je krenula moja bajka po lekarima, doktorima, prestajem da treniram, da igram… Povređivao sam se jako brzo, istegnu se mišići, odjednom počnem da se pretvaram u salo. I videli su da prestajem da treniram i da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu i da izbegavam utakmice, a da me traže najveći klubovi Grčke. Posle mesec dana ležanja u bolnici, sve je nagoveštavalo da se nešto dešava sa jetrom. Zaključak je bio da imam ozbiljno oštećenje, sve sam pokušavao posle godinama, ali to nije imalo veze sa mnom. Stalno sam osećao da imam deficit nečega. Prestajem da igram, nastavljam po lekarima, sav novac koji sam zaradio u Grčkoj potrošio sam na doktore, tri puta sam u Srbiji bio na VMA, dva meseca ležao u Kliničkom centru, u Beogradu, Novom Sadu, bezbroj vađenja krvi…

- Iz cele te priče po Srbiji i Grčkoj, nemogućnosti i neznanja da pronađu pravi uzrok moje boleesti, a sve gore i gore mi je, završavam u Americi, na jedvite jade sam sakupio 12.000 dolara i otišao kod tada poznatog Rajka Medenice, koji je bio okarakterisan kao čovek koji je imao neke genijalnosti u sebi, ali je lečio čudnim metodama. I zbog toga sam imao još teži način da sakupim novac, a samo mi je on obećao da će mi pomoći. I odem u njihovu čuvenu bolnicu u Južnu Karolinu i nađu mi da bolujem od porfirije, metaboličkog poremećaja i da mi je zaista život ugrožen - poručio je on.

"Neki prijatelji su ispali zapravo sve osim prijatelja"

- Da ne verujem u ljude, da ne volim ljude, koje inače volim. Žao mi je zbog toga, ali moja situacija gledajući smrti u oči me dovodi do toga, milion ljudi me je izdalo, prijatelja, lažnih prijatelja, svima koji se tobože predstavljaju kao prijatelji, a kad treba nigde ih nema. Niko da mi kupi taj lek somatostatin u Americi, koji je deficitaran a to je injekcija koju moram da koristim, bez nje padam u delirijume, kome, u nesvest, to je jako ružna slika, bio sam zabrinut i kada sam došao sa vama da pričam hteo sam da vam kažem da prekinete snimanje, jer videćete i sami koliko su to ružne stvari kad mi se desi napad. Dobijem nagone za povraćanjem, padam..

(Telegraf.rs)