Majka mu je ubijena, otac ga se odrekao: Bežao od rata u Jugoslaviji, bio olimpijac, pa ostavio trag u fudbalu

Životna priča Aleksandra Đurića bi definitivno trebalo da dobije mesto na filmskom platnu. Jer, kroz šta je sve ovaj čovek prošao, neko ne može ni da pretpostavi.

Rođen je u Doboju 12. avgusta 1970. godine i počeo je da se bavi fudbalom. Ipak, sudbina se poigrala sa njim, prešao je na veslanje, postao je prvak Jugoslavije 1986. godine, potom i 1991. A, onda je usledio poziv Bosne i Hercegovine da nastupi na Olimpijskim igrama u Barseloni.

Preporučujemo

Ponovo se vratio u fudbalu i potpisao za Slogu iz Požege. Kasnije je gradio karijeru u Australiji, dok je najupečatljiviji trag ostavio u Singapuru. Sa svojim klubom je osvojio četiri titule šampiona i dva kup takmičenja.

O vojsci

- Kada sam išao u vojsku, već sam bio prvak u Jugoslavije. Znao sam da ću u neke specijalne jedinice. Na kraju, postao sam vojni pitomac u Bileći. Zakasnio sam jedan dan, jer nisam mogao da nađem Bileću, ma nisam iz kraja nigde mrdnuo maltene. Nisam imao nikakav ispraćaj, seo sam samo na voz... I dan danas ne mogu da se orijentišem gde je Bileća, znam samo da je u Hercegovini. Inače, rano ustajanje, trčanje i vežbe su meni bile smešne.

Pa, sam kod kuće u pet ujutru se dizao da nahranim krave i da ih vodim na ispašu. Ništa mi nije smetalo. Odrastao sam na smeću, nismo imali novca ni za šta, pa sam skupljao papir, karton, metal i flaše. Borio sam se sa ciganima oko toga. Bio sam jedan od najboljih pitomaca, izašao sam kao rezervni potporučnik.

Poslali su me potom u Pančevo kao nagardu, Veselin Šljivančanin bio komandant tamošje kasarne. Bilo je tamo i stranaca, sećam se i oficira iz Egipta

Završio je i u zatvoru

- Jedno veče sam kao komandant jedinice pozvan na sastanak, trebalo je neka akcija da se odradi. Te osobe su bile sve sami pijanci, nenormalne gluposti su pričali. Nisam voleo ljude koji su agresivni, bahati, koji veruju da su nedodirljivi. Ustao sam sa stolice i rekao da neću da dozvolim svojim vojnicima da ubijaju civile, ili da pljačkaju. Da ću da zatvaram sve koje vidim da to rade, pucaću na vojnike koji prave nered. Nije se tim glavonjama to svidelo, dok sam došao do komande bio sam uhapšen. Uzeli su mi činove i strpali me u zatvor. Posle su odlučili da me sprovedu u Doboj.

Kad sam stigao, tata je rekao “sine, vreme je da ideš odavde”. Prešao sam granicu, naravili su mi pismo da idem u Beograd na pripreme, to je bilo januara ‘92. Došao sam kod prijatelja u Pančevo, Dejana Stojkovića, otac mu je bio poznati kardiohirurg. Nisam ga dobro poznavao, samo smo vesalili zajedno. Tu sam se krio jedno vreme, video sam da je opasno za mene.

Zaputio sam se u Mađarsku. Kad sam prešao preko granice, shvatio sam da sam preko noći izgubio sve. Imao sam osećaj da taj rat neće da stane uskoro. Znao sam da mi nema povratka.

Otac ga se odrekao

- Kad sam rešio da ipak odem, čuo sam se sa bratom, on je rekao “tati ne sme da kažem jer će on da poludi, a majci ću da kažem”. Tako je i bilo, gledao je burazer otvaranje Igara, video me na televiziji. Ljudi idu na Olimpijske igre kao ugledni sportisti, heroji, a ja sam išao znajući da polovina ganja da me ubije, a druga polovina nije sigurna da li sam njihov ili tuđ.

Aleksandrova majka je stradala od granate

- Majka je poginula 9. avgusta 1993. u Bosni. To je oca najviše pogodilo, a na kraju sam ja ispao krivac za sve. Rekao je tata bratu da sam ukopao majku, pošto sam se takmičio pod bosanskom zastavom. I danas razmišljamm o tome. Uvek sam želeo da pomognem oboma, ali na kraju nisam uspeo nikome od roditelja. Samo bratu. Majku je ubila granata i to kada je stupilo neko primirje u Doboju. Ona je izašla sa tatom da popije kafu, kad vojska federacije poče da granatira.

Pala je onda ona od 120 milimetara. A, kakva je sudbina, ona je u stvari bila dalja od mesta udara, a otac je bio bliže. Nisam ni znao da je poginula, sahranili su je posle nekoliko dana i to u gluvo doba noći, a 13. avgusta sam dobio poruku preko nekih radio amatera, otišao sam u klub i oni su mi rekli “majka ti je poginula”. Imala je 46 godina.

Singapur

- Otišao sam 1999. u Singapur, od tada živim ovde. Tražili su iz tamošnjeg kluba špica. A ja nikad nisam bio špic. Ali, prođem. Rekao sam sebi “dokazaću da mogu!”. Nije bilo lako dok nisam počneo da dajem golove. A, onda sam samo sipao. U nedogled.

- Eto, svašta sam ja dožveo. Na primer, za reprezentaciju Singapura sam zaigrao u 37. godini života, na 54 meča dao sam 27 golova. Bio sam prvi kapiten stranac u istoriji. Reprezentativnu karijeru sam okončao u 42. godini, a igrao sam aktivnu punom parom još dve godine.

(Telegraf.rs)