Partizanu je potreban “restart”, jer ni podrška ne traje doveka!

Fudbal je proces, za igru i rezulatte su potrebni strpljenje, vreme, kvalitetna selekcija igrača i malo sreće da se kockice slože. Koliko ste to puta čuli od nekog trenera ili čelnika u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu kada se kreće u novi ciklus, a situacija nije baš kristalno jasna ili, pak, kada kola krenu nizbrdo. To malo sreće je sticajem gotovo neverovatnih okolnosti "zakačilo" Partizan protiv Novog Pazara, ali sve ostalo i dalje tapka u mestu, s tim da u ovom slučaju strpljenje imaju samo navijači. Blago rečeno - strpljenje, bolje rečeno živce kao konope da dolaze, podržavaju i gledaju fudbal koji je gotovo negledljiv.

Prošlo je pet meseci od letnjeg "restarta", ulaska u novi ciklus sa novim trenerom – Sašom Ilićem, novim stručnim štabom, delom Uprave koja je pretekla raspolućivanjem Radne, u trenutku prerasle u regularno rukovodstvo, a zatim podeljene rastankom u ne baš srećnim okolnostima.

Preporučujemo

Za to vreme Partizan jeste napredovao u infrastrukturnom smislu, predstavio gotove i projekte na kojima je počeo da radi, ali je sa druge strane izgubio ono što svi priželjkuju još od poslednjeg trofeja 2019. godine, odnosno poslednjeg plasmana u Evropu 2022. godine – rezultat.

Izuzev dvomeča sa Hetafeom, u kome je Partizan, čak i na gostujućem terenu, pokazao da u timu postoji nekakva iskra, bez obzira na tragičan završetak utakmice u Madridu, te u revanšu nadigrao i pobedio favorizovane Špance, sve ostalo je bilo daleko ispod proseka i očekivanih standarda crno-belih.

Prostim jezikom – Partizan ne igra dobro, ne odaje utisak tima koji je uigran, niti u igri postoje automatizmi, jasan koncept i principi. Oko običnog posmatrača, pa ni boljeg poznavaoca, ne može da odredi stil igre crno-belih, da li su napadačka, defanzivna ekipa, da li vrebaju iz srednje zone. Sve se mahom svodi na improvizaciju nekolicine igrača, od kojih su pojedini pomislili da su veći od samog kluba, svesni da su bolji od proseka sa kojim dele svlačionicu.

Takođe, teško je uperiti prstom na igrača Partizana koji je trenutno u formi, koji ima konstantnost, sve vreme doprinosi, vuče i kada drugima ne ide. Ne, i na tom planu se događaju samo sporadični bljesci, pa, recimo, imamo slučaj sa Igorom Miladinovićem, daleko najboljim igračem postojećeg tima, koji je po dolasku u Humsku "puštao kišu", a sada često utone u sivilo sa ostakom tima. Pride, u nekim situacijama i sam postaje rob sebičnosti, gledajući oko sebe "poluproizvode" kojima je Partizan, u igri bez odgovornosti i obaveze prema grupi, timu, poligon za ličnu promociju, iako pre dolaska u Humsku ni uže porodice nisu čule za neke od njih.

I, po koncu, svi su ljuti, nezadovoljni i namršteni kada ne igraju bez obzira što nekolicina njih bukvalno spasava karijere u Humskoj i što im je pružena šansa kakvu nigde nisu dobili.

Odgovorni i trener i čelnici

Odgovornost je svakako na Saši Iliću, kao treneru i nekome ko postavlja igru, bira saradnike i tim sa kojim će se takmičiti. Morao je naprosto da bude čvršći u nekim odlukama, pogotovo u trenucima kada se ekipa selektirala, možda i mudriji u izboru saradnika. Jer Partizan, uz dužno poštovanje, nije isto što i Čukarički, Atromitos ili Pari... Saša Ilić to najbolje zna, jer je dete kluba i najveće igračko ime u ovom veku. Trebalo je da bude postojaniji i u komunikaciji sa čelnicima, u periodu kada se početkom leta pravio plan, jer svaki kompromis samo odlaže problem, ne rešava ga trajno. Na kraju se i sam našao u raljama trenerskog posla u klubu u kome je verovatno najmanje želeo da mu se to dogodi. Zarobljen između nemoći da nešto značajnije promeni sa timom koji je tek prosek i u srpskim okvirima, odlukama da ostane ili ode i navijačke podrške koja mu je već jednom "produžila život" kada je već digao ruke od svega.

Odgovornost je i na čelnicima kluba, jer ukoliko dve godine nema rezultata, nema ni naznake trofeja, Evrope. a trener nije primarna meta za odstrel, jer je samo delom odgovoran, pride je i "pod zaštitom" navijača, onda mora da se pronađe krivac. Da li je to sportski direktor (iako je Radosav Petrović praktično poslednji stigao u klub i malo toga je išlo preko njega), da li je skauting tim, ko uopšte bira igrače, menadžerska čeda sa "debelim leđima", kojima je svejedno da li je 5:0 ili 0:5 i čiji mentalitet ne dobacuje dalje od primanja redovne plate, a govor tela odaje ležernost kakva se u Humskoj nekada ekspresno rešavala teranjem na tribine, pa i iz kluba.

Negde mora da se podvuče crta, jer pobeda protiv Novog Pazara, sem što je donela tri boda i prekid crne serije na domaćem terenu, više je ličila na izolovani incident, "poguran" Božijom rukom, nego na željeni preokret u igri i takmičenju.

Svestan je toga Saša Ilić, svesni su sigurno i čelnici, ali je potrebno da se dve strane pogledaju u oči i pokušaju da reše problem tako što će se, za početak, osloboditi onih koji su zalutali u Partizan. Potom i oformiti konkurentan tim, jer postojeći to nije i nikada neće biti.

U protivnom, nemaju čemu da se nadaju ni narednog leta, a i, reče i sam Ilić u nekom momentu, ni podrška neće večito trajati...

(Telegraf.rs)