Teza koja ne gubi težinu u Humskoj: U Partizanu nikada nema mira!

Postoji nepisana izreka, među novinarima izveštačima iz Humske i ona se prenosi sa kolena na koleno dobrih 25 godina unazad: U Partizanu nikada nema mira. Bilo da su u pitanju afere, dužničko ropstvo prema organima vlasti, problemi sa igrom, rezultatima, navijačima... Nema oduška ni kada dođe do promene vlasti, jer začas bukne neko "ratište" unutar kluba, kao što je nedavno buknuo obračun između Apela za spas Partizana i aktuelnih čelnika crno-belih. Da nonsens bude veći, pomenuta organizacija bivših igrača je agitovala i kumovala za dolazak trenutne Uprave, bila je među najglasnijima za smenu omraženog dua VV, ali...

Krenimo od početka. Deo članova Apela za spas Partizana je našao svoje mesto u klupskim organima, od administracije, preko skautskih i trenerskoh pozicija do članstva u Skupštini. Ali se "ćurak okrenuo" posle junske Skupštine, kada je deo njih shvatio da je izvisio za klupske pozicije, te podržao stranu Predraga Mijatovića (iako je deo njih čak bio i protiv njega na samom početku mandata u Humskoj), koji je šakom i kapom obećavao funkcije ako pobedi rivale na izborima, dok je deo ostao uz Danka Lazovića i Rasima Ljajića, takođe na udaru bivših saboraca, verujući, pak, da je ta opcija ispravnija za sam Partizan.

Preporučujemo

Promenom vlasti u Srbiji ponovo je eskaliralo, iako se očekivalo da sam taj čin donese odušak klubu i izbavi ga iz pozicije "kuvanog đevreka". Odnosno, da ga spase iz indukovane kome, u praksi uslovljene pozicijom statiste u srpskom fudbalu, kome se novac iz državne kase davao taman toliko da "živi i diše", ali da ne pomišlja na titule, da pride trpi nepravde, sudijske zulume i raznorazne napade iz sezone u sezonu.

Foto: MN Press/Marko Metlaš

Međutim, umesto "kiseonika" u Humskoj je ponovo, po ko zna koji put, "aktiviran" navedeni citat novinara: "U Partizanu nikada nema mira." Nekoliko dana posle promena u državi, iznebuha je još jednom isplivao Apel za spas Partizana i, kako to obično biva, usledila je serija TV gostovanja, tekstova, žustrih napada na aktuelne čelnike. Zatim i odgovori Uprave u istom maniru, onako kako to, nekada istomišljenici na zajedničkom putu a sada do krvi zavađeni protivnici najbolje znaju – mučki, bez milosti i ispod pojasa.

I, dok je na južnoj tribini brzo za kratko vreme zaveden nekakav red, posle nereda sa ubačenim elementima koji je i tamo vladao godinama, navijačima-civilima ostalo je da u neverici gledaju i čitaju svakodnevna međusobna prepucavanja, optužbe i uvrede bivših igrača, trenera, čelnika (najpre vođenim sopstvenim interesima).

I, verovatno se pitaju da li je sloboda zaista stigla i u klub iz Humske ili je izlazak iz Zone sumraka jednostavno nemoguć. Način na koji se sve plasira u javnosti je nerihvatljiv, bljutav, ogavan i ne priliči istoriji i ugledu Partizana, čiju god stranu da "držite", jer šteti samom klubu i valja ga u blato u momentima kada bi polako trebalo da počne da se uspravlja.

Da citiramo za kraj starog partizanovca, koji je tezom takođe pogodio u metu: "Partizanu nisu potrebni neprijatelji sa strane, dovoljno je samo pustiti one koji se busaju u prsa i zaklinju u ljubav da ga razmontiraju za šaku ćara i masti..."

(Telegraf.rs)