Bio je šampion naše zemlje, bivši fudbaler jedva sastavlja kraj sa krajem: "Kopam, orem, sejem, ali džaba"

Životna priča Subotičanina Ivana Budinčevića (71) pokazuje koliko se sudbina jednog sportiste može promeniti nakon završetka karijere. Nekadašnji golman Hajduka, sa kojim je osvojio titulu prvaka Jugoslavije, sada u rodnoj Vojvodini živi veoma skromno, radeći sezonske poljoprivredne poslove kako bi obezbedio osnovne životne potrebe. Uz to, ostali su mu i neisplaćeni dugovi iz igračkih dana, koji su dodatno otežali njegovu situaciju.

Budinčević je bio deo generacije Hajduka koja je u sezoni 1978/1979 osvojila šampionsku titulu Jugoslavije, ali od fudbala, kako je sam govorio, nije uspeo da obezbedi sigurnu egzistenciju. Nakon profesionalne karijere radio je različite poslove, od trgovačkog putnika i konobara do trenera golmana u subotičkoj Bačkoj. Danas, kada mu to zdravstveno stanje dozvoljava, prihvata fizičke poslove na poljoprivrednim imanjima.

Preporučujemo

- Eto, nakon što sam bio profesionalni fudbaler, trgovački putnik, nakon što sam radio u fri-šopovima, konobarisao, trenirao golmane u subotičkom klubu Bačka, u kasno proleće, leti i u ranu jesen zaradim nešto radeći poljoprivredne poslove: kopam, orem, sejem, sadim, berem, radim kod zemljoradnika doslovno kao najamna radna snaga. Nemam zdravstveno osiguranje, više se i ne javljam na Zavod za zapošljavanje. Nema koristi. Po zanimanju sam stolar, ali nema posla koji ne bih radio. Uzalud mi je - ispričao je Budinčević, koji se okušao i u trenerskim vodama, pričao je Budinčević 2011. Od tada se situacija malo popravila, ali daleko je od idealne.

Žive od 140 evra mesečno

Koliko je njegova situacija teška, najbolje oslikavaju reči koje je izneo govoreći o svakodnevici sa suprugom Ružom. Oboje su godinama bez zaposlenja, a jedini redovan prihod u domaćinstvu predstavlja penzija njegove tašte, koja iznosi svega 140 evra mesečno.

- Sve što čujete o meni je istina. Svi su me zaboravili, a ja skoro gladujem! Bez dinara sam prihoda i ikakve ušteđevine. S tim da odmah moram da kažem da je to socijalno, a ne nikakvo nacionalno pitanje. Zbog toga što sam Hrvat mene ni u najgorim danima rata ovde niko nije ni krivo pogledao, a kamoli da su mi činili bilo kakve neprijatnosti. Ne! Supruga Ruža i ja smo godinama nezaposleni, pokušavamo sve ne bismo li se negde zaposlili, radili bismo bilo šta samo da zaradimo za hleb.

- Jedini prihod koji imamo je penzija moje tašte Marije, koja iznosi 140 evra mesečno. Od toga živimo nas troje, zasad bez ikakvih izgleda da se to stanje popravi. Čekam proleće da bih zaradio koji dinar. Ali ostario sam, teško je raditi. Boli me, i supruga se razbolela, imala je infarkt, nosi dva stenta - otkrio je Ivan Budinčević.

Klubovi mu ostali dužni, Hajduk isplatio sve obaveze

Dodatni udarac za Budinčevića predstavljaju dugovanja klubova za koje je nastupao. Kako je istakao, nije uspeo da se izbori za novac koji mu je pripadao, a ukupna potraživanja od ljubljanske Olimpije i vinkovačkog Dinama, današnje Cibalije, iznosila su oko 50.000 tadašnjih nemačkih maraka.

Posebno je naglasio da Hajduk nije bio među klubovima koji su mu ostali dužni, već da mu je splitski velikan isplatio sve do poslednjeg centa.

- Mnogi klubovi ostali su mi dužni, nisam se znao izboriti za svoje. Tu ne mislim na Hajduk, koji mi je sve isplatio do poslednjeg centa, ali dužni su ostali ljubljanska Olimpija i vinkovački Dinamo, današnja Cibalija. Jedni i drugi zajedno oko tadašnjih 50.000 nemačkih maraka. Da barem sada imam taj novac - rekao je Ivan Budinčević.

Teška povreda prekinula karijeru

Koliko je Budinčević bio cenjen kao golman, svedoče i reči njegovog nekadašnjeg saigrača iz vinkovačkih dana Srećka Lušića. On se prisetio teške povrede koju je Budinčević doživeo posle sudara sa protivničkim igračem, a koja mu je, kako je ocenio, praktično okončala profesionalnu karijeru.

- Sećam se da je Budinčević krenuo na jednu dugu loptu, Rudež ga nije uspeo preskočiti i udario ga je kolenom u glavu. Nažalost, tom prilikom Buda je doživeo tešku povredu, ispostavilo se da mu je toga dana prekinuta profesionalna karijera. Šteta, bio je vrhunski golman. U to vreme najbolji u Jugoslaviji, a daleko najbolji u vinkovačkom Dinamu i Cibaliji svih vremena - prisetio se Lušić.

On je otišao i korak dalje u oceni Budinčevićevih kvaliteta, uporedivši ga sa Tomom Ivkovićem, kasnijim reprezentativcem Jugoslavije.

- Znam da će se moj prijatelj Tomo Radić zbog ove rečenice naljutiti, ali to je bilo tako. Usporedbe radi, kod nas je u Vinkovcima bio i Tomo Ivković, kasniji reprezentativac Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine, ali on nije bio ni do kolena Budinčeviću. Ma, usudio bih se reći da je bio među pet najboljih golmana u Evropi tih godina. Ali, možemo sad naširoko pričati o tome zašto nije napravio vrhunsku karijeru - zaključio je Lušić.

Nakon cele priče, zajednica se podigla, pa je on bio trener selekcije hrvatske nacionalne manjine iz Vojvodine u nekoliko navrata.

(Telegraf.rs)