Neverovatna životna priča igrača kog je Luis Enrike udario posle finala SP: Evo zašto ljubi dve tetovaže

Pre samo nekoliko dana, Brazilac Žoao Pedro nije mogao da sanja da će postati prvak sveta u fudbalu! Sedeo je na plaži, čekao početak sezone sa Brajtonom, kada je 2. jula za 65 miliona postao igrač Čelsija!

Ekspresno je poslat na SP za klubove, igrao je četvrtfinale, zatim dao dva gola u polufinalu, da bi protiv Pari Sen Žermena u finalu (3:0) takođe bio strelac. Ipak, ceo svet o njemu priča i zbog činjenice da ga je trener PSŽ-a Luis Enrike uhvatio za vrat posle meča.

Preporučujemo

Iza sebe ima zanimljivu životnu priču, gde je nedavno u prvi plan istakao značaj porodice.

- Porodica je sve za mene. Pre nego što izađem na teren, uvek poljubim svoje tetovaže. Imam imena svoje majke, Flavije, i svoje bake, Dalve, na rukama. Želim da im pružim najbolji mogući život zbog svega što su učinile za mene. Uradio sam te tetovaže čim sam mogao, pomažu mi da ih stalno imam na umu. Kada kročim na teren, naravno da je to zato što volim fudbal, ali i zato što želim da se setim ljudi koji su mi uvek bili podrška. Tako uvek pristupam utakmici - rekao je Žoao Pedro i dodao:

- Pre nego što je fudbal postao moj san, bio je san moje majke za mene. Ona mi je stalno stavljala to u glavu – da pratim fudbal i da sanjam da ću jednog dana igrati profesionalno. U Sao Paulu sam bio samo običan klinac. Imao sam prijatelje, išao u školu i mogao sam da živim normalno. Posle toga, fudbal je počeo da postaje ozbiljniji i doneli smo odluku. Imao sam 10 ili 11 godina. Bio sam samo dete. Mlad. A onda odeš od svega što poznaješ i kreneš ispočetka. Bilo je teško. Samo smo mama i ja otišli u Rio. Zato mi je ona toliko važna. Za svakoga je teško kada promeniš grad, odeš od prijatelja, porodice i svega poznatog. To je bio moj prvi veliki udarac.

Potpisao je za Fluminense, klub koji je srušio u polufinalu i koji mu je dao sve.

Foto: AP/Tanjug

- Kada sam počeo da igram za Fluminense, video sam šta je pravi fudbal. Video sam akademiju i kako ljudi ozbiljno shvataju fudbal. U početku je bilo teško. Nisam nikog poznavao, ali sada, kad imam odmor, uvek idem u Rio. To je moj grad. Otišao sam tamo kao dete, vratio se kao muškarac. Igrao sam na mnogo različitih pozicija dok sam bio u akademiji. Igrao sam kao zadnji vezni (šestica), centralni vezni (osmica), ofanzivni vezni (desetka), krilo, i tek kada sam prešao u tim do 17 godina, prešao sam na poziciju napadača. Zato ponekad volim da se povučem dublje i igram loptu. Mislim da je moje razumevanje igre mnogo bolje zbog tog perioda. To sada mnogo olakšava moju igru.

Osvrnuo se na prelazak u Votford.

- Morao sam da počnem ispočetka. Novo mesto, novi život. Imao sam samo jednog prijatelja koji je došao sa mnom, zajedno sa mamom i bakom. Nisam govorio jezik; vreme je bilo potpuno drugačije. Prvih šest meseci nisam mogao da pričam ni sa kim. Dobra stvar je što sam imao porodicu. Otišao bih na trening, vratio se kući i tamo konačno mogao da pričam. Bilo je teško, ali ako želiš da uspeš u životu, moraš da prođeš kroz teške trenutke. Prošao sam kroz te momente i sada sam veoma srećan što sam ovde. Vreme provedeno u Votfordu pomoglo mi je da shvatim da želim da ostanem u Engleskoj. Želim da nastavim karijeru u Premijer ligi.

(Telegraf.rs)