Bio je plej u generaciji Divca, Rađe, Kukoča, a sada je profesor košarke: Deca danas nemaju tu glad

Mnogi smatraju da je jedna od najboljih, ako ne i najbolja mlada generacija jugoslovenske košarke bila ona iz koje su izašli Vlade Divac, Dino Rađa, Toni Kukoč, Aleksandar Đorđević, Nebojša Ilić, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Luka Pavićević i mnogi drugi, koji su postali vrhunski igrači.

Ta generacija ostaće upamćena jer je najpre osvojila srebrnu medalju na nezvaničnom SP do 18 godina u Manhajmu 1985. a onda i prvo zvanično juniorsko prvenstvo sveta u Bormiju 1987. godine.

Nakon toga svi igrači su postali ozbiljni seniorski košarkaši, a čak šestorica je došlo do NBA lige.

Deo te generacije, između mnogih momaka koji su prošli kroz selekciju, bio je i Nenad Trunić, nekada plejmejker Kolonije iz Kragujevca, Crvene zvezde, OKK Beograda, Radničkog i mnogih evropskih klubova, a danas profesor košarke na Fakultetu za fizičku kluturu Univerziteta Singidunum.

Trunić je 1968. godište kao i Vlade Divac, ali je mlađi godinu dana od Kukoča, Rađe, Ilića, Pavićevića.

Ipak, sa njima je bio u kadetskoj selekciji koja je 1985. u Manhajmu osvojila srebrnu medalju na nezvaničnom Svetskom prvenstvu za igrače do 17 godina i utabala put Bormiju koji se dogodio dve godine kasnije.

Kragujevačka škola košarke

Posle plivačke karijere, Nenad Trunić u osmom razredu osnovne škole, na inicijativu trenera Miroslava Tomovića-Mikice, počinje da trenira košarku sa 14 godina i posle samo godinu dana treninga ulazi u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije.

Ogroman broj znanja i navika, na košarkaškom terenu i van njega, stekao je provodeći sate, sa trenerom Mikicom, jednim od najboljih trenera za razvoj mladih igrača u bivšoj Jugoslaviji.

Iz njegove “trenerske radionice” su stasali pored Trunića, Bogoljub Đurić-Boci, prvak Jugoslavije sa Bosnom iz Sarajeva, Zoran Stevanović-Stragi, prvak Evrope sa Partizanom, Nikola Lončar, takođe prvak Evrope sa Partizanom i nosilac velikog broja medalja sa reprezentacijom Jugoslavije, Raško Katić, drugi na svetskom prvenstvu u Španiji sa reprezentacijom Srbije, kao i veliki broj igrača koji su napravili zapažene klupske i internacionalne karijere.

Na samom početku košarkaške karijere, u osmom razredu osnovne škole, bio je prvak Srbije na republičkom takmičenju “Osnovci košarkaši” u Pirotu, 1982. godine, gde je i proglašen za najboljeg igrača i najboljeg strelca turnira, sa prosekom 29 poena po utakmici.

Na finalnom turniru juniora ubacivao prosečno 42 poena po meču

Pored toga, u periodu od 1982.-1985. godine, osvaja 2 srebrne i dve bronzane medalje na kadetskim i juniorskim prvenstvima Srbije u košarci uz 4 titule najboljeg strelca ili igrača.

Od 1982. do 1985. godine je bio đak Obrazovnog centra «Kragujevačka gimnazija, gde je sa odličnim uspehom završio prva tri razreda srednje škole.

Zbog, već tada izraženog opredeljenja za sport, posle treće godine srednje škole, upisuje se, kao najmlađi student (3 godine mlađi od generacije) na Fakultet za sport i fizičko vaspitanjeu Beogradu.

Iste godine, 1985, na Finalnom turniru juniorskog prvenstva Srbije u Kraljevu sa OKK “Kolonija” iz Kragujevca, osvaja 2. mesto i srebrnu medalju, iza KK “Sloga” iz Kraljeva, za koju su nastupali Vlade Divac i Miloš Babić. Na istom turniru je bio najbolji strelac za 168 poena na 4 utakmice (prosek 42 poena).

O jačini turnira, dovoljno govori podatak, da su se u utakmici za treće mesto sastali KK “Crvena zvezda” i KK “Partizan”, a da su pored pomenutih Vlade Divca, Miloša Babića (prvog srpskog igrača u NBA), na turniru igrali Aleksandar Đorđević, Vlada Dragutinović, Slaviša Koprivica, Neboša Ilić, Aleksandar Trifunović...

Poziv koji se ne odbija

Odmah po završetku turnira, dobija poziv za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije(za koju su igrali Divac, Kukoč, Rađa, Pavićević, Ilić, Babić...), sa godinu dana starijim igračima (rođenim 1967. godine) i sa njom osvaja 2. mesto na «Albert Švajcer» turniru u Manhajmu-Nemačka(tada nezvaničnom svetskom prvenstvu), izgubivši finalnu utakmicu (posle pobede u grupi) od reprezentacije Sjedinjenih Američkih država (USA).

Za tu američku ekipu su nastupali neki od igrača koji su napravili značajne NBA karijere (B.J. Armstrong- Čikago Buls, Šon Eliot -San Antonio Spars, Tom Tobert-Minesota, Roni Sajkli - Majami..

• Kako danas gledate na to vreme kada ste kao tinejdžer trenirali sa, Divcem, Kukočem, Rađom, za koje će se kasnije ispostaviti da će postati asovi?

 - To je neko vreme koje je bilo zdravije i poštenije u svemu, pa i u tome. Za mene to nije bilo iznenađenje u smislu da je poziv zaslužen, jer sam svojim igrama na kadetskom i juniroskim prvenstvima Srbije dominirao, bio najbolji strelac i igrač.

- Ali, kada pogledate generaciju iz koje je kasnije izašlo mnogo NBA igrača, onda se vidi koliko je to bilo važno. Poziv u reprezentaciju je bio odraz kvaliteta i veliko priznanje, jer biti u selekciji Jugoslavije u takvoj konkurenciji je velika stvar.

• Da li su Kukoč, Divac, Đorđević i Rađa već tada pokazivali kvalitet i da li se naziralo da će biti asovi?

- Jeste, čitava ta generacija, i često to pričam na seminarima, selektirana je na bazi više kriterijuma. Bivša Jugoslavija je bila zemlja koja je imala stravičan sistem selekcije. Svi smo mi prošli jednu oštru selekciju da bi došli tu, a oni su u toj ekipi dominirali.

- Sećam se nekih testova morotičkih u zavodu za sport na Košutnjaku, koje sam nedavno gledao gde je Toni Kukoč u nekim parametrima, koje karakterišu vrhunske igrače, bio za klasu iznad svih. Takođe, Divac i Rađa su već tada pokazivali gde im je mesto.

• Ta selekcija je već 1985. nastupa na na nezvaniučnom prvenstvu sveta za juniore u Manhajmu?

- Mi smo imali kontrolne treninge, sada se već i ne sećam tačno. To je bila generacija 1967/68 godište, a nedelju dana pre kontrolnih treninga imali smo juniorsko prvenstvo Srbije gde sam ja, sa godinu dana starijim igračima, bio najbolji strelac sa 42 poena u proseku.

- Moja ekipa je zauzela drugo mesto iza Sloge sa Divcem i Milošem Babićem, koji je bio naš prvi NBA igrač, a za treće mesto su igrali Zvezda i Partizan, s tim da su u Partizanu igrali Saša Đorđević, Vlada Dragutinović, Slaviša Koprivica, a u Zvezdi Nebojša Ilić, Aleksandar Trifunović...

-To je bilo vreme kad se kvalitetom ulazilo u reprezentaciju i treneri između ostalog, jer je bilo veliki broj kvalitetnih igrača, su mogli da gledaju samo suvi kvalitet.

• To praktično znači da ste kao plejmejker uzeli mesto Saši Đorđeviću u toj kadetskoj selekciji za Manhajm?

- Na to juniorskom nezvaničnom svetskom prvenstvu da, ali već dve godine kasnije kad je bio Bormio, ja sam se povredio na prijemnom ispitu za DIF i to me izbacilo uz selekcije za tim 10 dana pred početka. To sam saznao kasnije iz razgovora sa Pešićem, koji mi je rekao da bih verovatno bio u timu.

• Kada se setite tih treninga sa da li danas kao profesor možete da povučete paralelu sa današnjim igračima tog uzrasta?

-Tu postoje dve velike razlike. Prva je da je trenažna tehnologija otišla daleko i to što deca počinju ranije da treniraju. Ja sam recimo počeo sa 14 godina i već sa 16 sam bio u reprezentaciji. Danas se mnogo više trenira, ali manje kvalitetno nego tada. Dečaci koji ulaze u reprezentaciju su tu, ali nemaju tu glad koju smo mi imali.

- To se vidi u odnosu prema treningu. Ja imam spisak treninga kadetske reprezentacije za Evropsko prvenstvo i prvi put sam to pogledao kada sam ja bio selektor reprezentacije 2014. godine i verujte 40 % onih treninga koje smo mi radili tada, danas igrači ne mogu da urade. Mi smo tada mnogo kvalitetnije radili po klubovima i taj rad ti daje dubinu i težinu, jer te determiniše kao igrača, a danas to nije tako.

• Da li taj slabiji kvalitet treninga dolazi od toga što se danas više trenira timski i sa dosta taktike?

- Tu ima dve vizure, mi smo tada bili okrenuti samo sportu, generalno smo više vremena bili napolju i na terenu. Bilo je i tada puno treninga, ja sam pre škole dolazio u šest ujutru da šutiram i treniram, a danas kada bi to dali nekom detetu bilo bi nezamislivo.

- Pre svega tu je i pristup. Trening napolju daje neki vic, štos, koji ne postoji na timskom treningu. Ali pre svega je tu glad svake osobe koja želi da uspe, posvećenost, to je nešto što pravi razliku između prosečnog i vrhunskog igrača. Danas deca treniraju po svim standardima, ali ne postoji ta "žica" da vi radite sa 70% ili 100% ,ali tu žicu ne mora da stvori trener već se rađa kod igrača.

- Drugi deo priče je sistem sporta generalno, sistem je bio prirodna selekcija. Ko hoće da igra košarku u manjem klubu, dođe u klub. Ako je dobar igra više minuta, ako je dobar u malom klubu ide u veći klub. Ako je dobar u većem klubu ide u veći grad, ako je dobar u većem gradu ide u reprezentaciju.

- Danas roditelji plaćaju članarine, patike i misle da treba da odlučuju ko može da igra. Ko zna koliko dece nema novca da se bavi sportom i da plati 200 evra za patike.

• Seniorska karijera vam je bila bogata igrali ste u dosta naših, ali i inostranih klubova. Kako ste zadvoljni tim periodom?

-Iz ove perspektive moja seniorska karijera je mogla da bude i uspešnija. Međutim, posle toliko godina mogu da kažem da to nije uslovljeno mojim odnosom. Ja sam bio redak profesionalac u poslu i očigledno kvalitetan igrač, jer da nisam ne bih bio na tim pozicijama. Imao sam odlične sezone gde sam sa 21 godinom bio četvrti strelac bivše Jugoslavije iza Paspalja, Duška Ivanovića, Komazeca.

- Odigrao sam fantastičnu sezonu u A2 u Italiji sa prosekom od 23 poena po meču. Ali, moraju neke stvari da se poklope. Agent mi je pričao da u nekom trenutku potpišem za Barselonu, 1999 sam bio na pragu potpisa za Žalgirisom koji je osvojio Evroligu.Uzeli su Amerikanca i ko zna kuda bi karijera krenula u kom pravcu da se to tada desilo. Pored drugih stvari neophodna je i trunka sreće da bi se neke stvari poklopile.

• Kakva su iskustva iz Švajcarske, Italije, Kipra Poljske?

- Dobra, bilo je teže da se nađe posao, jer je bilo dozvoljeno manji broj stranaca. Kada sam došao u Baker iz Livorna, A1 liga Italije, svi klubovi su tražili centre strance. Recimo te sezone bilo je 18 klubova prve lige i 18 druge lige a samo smo Saša Đorđević i ja bili stranci plejmejkeri. Svi su tražili visoke igrače.

• Pored košarkaške karijere, Vi ste gradili i akademsku što je danas nezamislivo, uspeli ste i da doktorirate i postanete profesor na fakultetu, kako ste postigli sve to?

- Organizacija vremena, posvećenost, želja da se ostvari čovek na svakom planu. Tajm menadžment, napravi se organizacija šta treba da se radi. Ja sam provodio 6-8 sati dnevno u dvorani, računajući odlazak, teretanu, povratak. To je sistem koji Pešić pominje stalno - 8 sati košarke, 8 sati spavanja i 8 sati za ostalo. Kad kažem košarke ne mislim 8 sati u sali već posvećenosti košarci u svakom smislu. To je definitivno recept.

- Od 2011. sam počeo da radim kao FIBA predavač instruktor na seminarima širom sveta, od 2013. sam predavač na elitnom FIBA programu FECC čiji je mentor Svetislav Pešić , a gde je predavač i Pablo Laso trener Real Madrida. Veliki broj trenera je prodefilovalo kroz to, to je elitni kurs za trenere gde se dolazi po preporuci iz federacija. To je lep i prestižan posao gde dolazite u kontakt sa različitim ljudima iz različitih federacija. I nama je zadovoljstvo kad vidimo te trenere na klupama evropskih ekipa. Svake godine ima dosta trenera koje viđamo na klupama Evroligaša.

• Bili ste i slekrkor mlađih kategorija KSS, kako gledate na taj period?

- Uvek je čast predstavljati svoju zemlju u srpskoj košarci kao brendu. Ja sam u dva navrata bio selektor kadetske selekcije i bio sam kordinator mlađih selekcija. Bez obzira na sve uspehe koje naše selekcije imaju uključujući i šamar od prošle godine kada nijedna ekipa nije sovojila ništa , imamo prostora za napredak, pre svega u organizaciji, edukaciji trenera, roditelja. Meni je bilo zadovoljstvo da to radim i srećan sam da su neki igrači izašli odatle i igraju seniorsku košarku.

- Moja doktorska disertacija na 700 strana je posvećena tome "Prognostika i strategija stvaranja vrhunskih košarkaša" Odnosno, koji su to preduslovi koji treba da se ispune da bi se najverovatnije napravio vrhunski igrač.

- Najveći prostor je u selekciji, jer svi znamo kako da spremimo irgača, kako da mu nabacimo mišiće, ali je ključ u sintezi svih osobina u nekom ko treba da bude top igrač i to nikada neće biti egzagtno potvrđeno.

- To pričam i studentima, što više znanja imate samo smanjujete mogućnost da napravite grešku.

• Da li KSS koristi vaše znanje i iskustvo?

- Trenutno ne, ali u vremenu kad sam radio da. Tada sam bio autonoman u odlukama šta treba da se radi. Ali, da biste napravili neki pomak treba kontinuitet, najmanje tri četiri godine da se radi. Prvi problem je selekcija trenera, jer ko su ti ljudi koji selektiraju decu? Deca su se danas okrenula nekim drugim savetnicima, a ne trenerima. Treneri treba da se edukuju da bi pokrili sve aspekte.

Ali, neki igrali nisu prošli te selekcije mlađih kategorija, a postali su vrhunski, kako se desilo da promaknu Jokić, Bogdanović, Bjelica?

- To je pitanje za ljude koji su tada radili na tim pozicijama. Postoje ti primeri da se igrači od"ružnog pačeta" pretvore u labuda. Dokaz da se radom može postići i kasniji uspeh je upravo taj. Neki igrači kasnije sazrevaju.

-Ja mislim da treba više pažnje obratiti na decu koja nisu u prvom planu, a koja kasnije mogu da dostignu vrhunske performanse. Ja lično mislim da košarku možemo podeliti na dve kategorije.

- Košarku čiji je silj regrutovanje i stvaranje igrača i juniorska košarka čiji je cilj rezultat. Ima igrača koji su preskočili ovu prvu fazu i pokazali da može tako. ali to treba rešavati na sistemskom nivou.

• Kako ubediti trenere mlađih kategorija da ne prave ekipe, već da stvaraju igrače?

- Jako teško, to polazi od edukacije trenera. Dugoročni ciljevi moraju da budu preči od kratkoročnih. Treba imati sistemsko rešenje, jer niko se ne seća ko je bio kadetski prvak 2014. godine, a svi se sećaju koji je trener izbacio kog igrača.

• Vi i vaša generacija, ste dobijali šansu da igrate za prvi tim nekog kluba sa 17,18 godina, a danas nemamo igrače koji čak i sa 22 budu u startnoj petorci?

- Vi danas nemate igrača iz U20 koji je spreman da igra seniorski košarku. Imate decu od 14 godina koji ulaze u komfor zonu, dobijaju nešto što nisu zaslužili, i onda prestaju da rade, a kada prestanete da se usavršavate onda ste "mrtvi"

(D. Stojmenović)