Jake reči Saleta o reprezentaciji, trojki protiv Hrvata i "genetskom kodu" Beograda: "Posle patnje, pobednici"

Printscreen: Youtube/NA IVICI TERENA

Proslavljeni košarkaš i aktuelni trener Fenerbahčea Aleksandar Saša Đorđević dao je opširan intervju za ATV gde je, između ostalog, govorio o svojim košarkaškim počecima, karijeri u Istanbulu, kao i reprezentaciji u kojoj ima kultni status. 

Na samom početku Đorđević je otkrio anegdotu u vezi sa njegovim dolaskom u Istanbul.

- Kada sam sleteo u Istanbul, na zvaničnoj promociji nosio sam, sasvim slučajno, crvenu masku. Zamolili su me da skinem masku. Pitao sam zašto, pa crvena je i boja vaše zemlje. Nije mi bilo jasno, a onda su mi rekli „da, ali crvena je i boja našeg najlućeg rivala“

Košarka u genetskom kodu

Jugoslavija i Srbija važe za "zemlju košarke", a aktuelni trener Fenerbahčea ispričao je na koji način je otac uticao na njega. 

- Svi pamte da sam ja ubacio 41 poen u finalu protiv Litvanije, a niko ne pamti da sam u polufinalu protiv Grčke ubacio 8 poena i nisam imao baš dobru utakmicu. Ja sam od onih koji, bez obzira da li je osvojena titula, ostvarena velika pobeda ili nešto, na svaki uspeh ili neuspeh, čim dođem kući, gledam kao prošlo vreme. Ne postoji minuli rad. Odmah gledam šta me čeka sledeći dan, sledeći mesec, šta je sledeća akcija. Takav sam bio i kao igrač. Nikada nisam sebi dozvoljavao da preterano dugo slavim neki uspeh i obrnuto da dozvolim sebi da me neki poraz gurne ka dole. Uvek sam se trudio da odreagujem na pravi način i da odreagujem sa motivacijom za dalji rad. Ni kao igrač, a ni sada kao trener, nikada ne mogu da kažem da sam u potpunosti zadovoljan sa onim što smo uradili na terenu. To mi je je možda usadio moj otac koji nije bio ni preterano kritičan ni strog. Posle jedne utakmice koju sam odigrao u dresu Partizana, sa 19, godina vratio sam se kući.

- Tada sam ubacio više od 20 poena i mislio sam da će kod kuće da me čeka torta da će biti veliko slavlje. Krenuo sam da pričam sa njim, a on me je upitao „da li stvarno želiš da pričamo o utakmici i košarci?. „Pa, naravno“, odgovorio sam, a onda je on ugasio televizor i krenuo:. „Pa tvoja koncentracija je bila katastrofa, tvoje navođenje na blokadu je bilo katastrofa, tebi su na strani pomoći ruke u džepovima“...On je do detalja izanalizirao moju igru i detalje koje uvek možeš da popraviš. Uvek se setim tog razgovora, pogotovo sada kada sam stariji i zreliji, koliko mi je ukazao na to da uvek postoje detalji koje možeš da poboljšaš bez obzira šta da se desi. Zato nikada sebi nisam dozvoljavao da se umrtvim ili da pomislim da sam to što pišu novine ili što pričaju ljudi, bez obzira da li je to dobro ili loše, već sam uvek imao neki mir koji mi je davao motivaciju za dalje - kaže Đorđević.

Foto: Marko Jovanović

Beograd kao način života

Đorđević je neko ko je sinonim za pobede, pa je tako za ATV otkrio šta je izgradilo njegov karakter.

- Beograd! Način života i odrastanja u Beogradu, moji roditelji i učitelji, moji nastavnici i treneri, moje društvo i supruga. Ako bih sve to mogao da stavim u jednu reč onda je to Beograd. Beograd je imao jedan specifičan život i jednu specifičnu crtu. Ukoliko si želio da budeš dio njega onda nisi mogao da budeš samo dio sporta ili košarke, morao si da živiš Beograd u celosti. Na ulici, na klupicama iza zgrade, u školi, u bežanju iz škole. Način na koji se odrasta, način na koji moraš da se izboriš da ne izgubiš basket tri na tri pa da čekaš jedno deset zaredom. Bilo je tu mnogo primera sjajnih generecija košarkaša koji su bili moji uzori i idoli. Kića, Praja, Mirza. Oni su bili šmeker, vrhunski sportisti i pravi uzori. Oni su bili moji idoli koje sam gledao i zbog kojih sam odlučio da 1978. postanem kao oni i imao sam tu sreću da postanem kao oni - priča Đorđević.

Reprezentacija

Poznato je koliko je Đorđević posvećen reprezentaciji i kao igrač i nekada kao trener.

- Reprezentacija je, u bilo kom sportu, jedan „perpetuum mobile“ za popularizaciju i iskreniju ljubav i odnos prema sportu. Ja imam teoriju da se desetogodišnjaci i desetogodišnjakinje odlučuju za sport u koji će se zaljubiti kada vide da reprezentacija u tom sportu pravi neki fantastičan rezultat. Samim tim se dolazi i do većih rezultata u budućnosti jer ta deca koja se zaljube u taj uspeh kasnije daju sve od sebe da ga dostignu i prestignu. Ja sam imao 10 godina kada je naša reprezentacija u Manili postala svetski šampion. Ja sam to prvenstvo gledao sa ocem i rekao sam „ja želim da budem oni.“ On me je upitao „šta, želiš da budeš košarkaš?“. „Ne, želim da budem reprezentativac i svetski šampion sa svojom zemljom.“ Moj otac je u tom trenutku shvatio da ja imam neku motivaciju i ludačku želju da postanem profesionalni sportista što sam na kraju i uspio. A, postao sam i svetski šampion sa svojom zemljom - kaže Đorđević i dodaje:

- Zlato koje smo osvojili protiv Litvanije je došlo posle tri godine svega što nam svet oduzeo, ne samo u sportskom, nego u ljudskom smislu. Na kraju krajeva, život je uvek više od sporta, ali je sport neka metafora života. Mi smo, kao generacija koja tri godine nije smela da izađe na teren, imali preveliku želju da se vratimo i da dokažemo da smo najbolji sa tom medaljom koju smo osvojili 1995. godine. Posle toliko patnje i embarga za nas je to bila jedna zaista velika stvar i bilo je puno emocija. Sve što je došlo kasnije bio je nastavak i potvrda da smo bili generacija pobednika, jedna generacija koja je znala kako se osvajaju zlatne medalje. I ta, 1997.godina bila mi je veoma draga. Bio sam kapiten i MVP prvenstva. I ta trojka za pobedu protiv velikog rivala Hrvatske. To je bila, čini mi se, prva utakmica između tadašnje Jugoslavije i Hrvatske, u bilo kom sportu i završena je na taj način sa mojom „trojkom“. Bila je to fantastična generacija i fantastičan uspeh. Sve je to bilo prožeto emocijama i napunilo je našu košarku srećom - kaže Đorđević.

(Telegraf.rs)