Filip Rebrača za Telegraf: "Željko mi uvek daje savete, ja ih nekada ne poslušam, jer hoću da gradim svoj put"

Foto: Michael Reaves / Getty images / Profimedia

Postoji lepa izreka u srpskom jeziku koja kaže da "iver ne pada daleko od klade". Baš takva je situacija u porodici Rebrača, gde je legendarni košarkaš i nekadašnji reprezentativac Željko dobio verodostojnog naslednika, Filipa.

Nada naše košarke upravo je završila i poslednju sezonu na koledžu Ajova, gde je sa svojim Houkajsima uzeo učešće i u legendarnom Martovskom ludilu. Nažalost, njegov tim nije uspeo da preskoči prvu prepreku i vrlo brzo je završio svoje nadmetanje.

Preporučujemo

Ali bez obzira na sve, iza Filipa je fenomenalna sezona u kojoj je uspeo da dodatno razvije svoje talente i da pokaže svima koliko veština poseduje.

U intervjuu za Telegraf Sport, on je pričao o svom putu kroz NCAA, koliko se sve košarka u SAD razlikuje u odnosu na Srbiju, odnosu i savetima oca, kao i nekim anegdotama iz detinjstva.

"Odlučio sam se da odem u NCAA, jer želim da imam karijeru i posle košarke, neću da budem izgubljen"

• Šta je to što se razlikuje između srpske i američke košarkaške škole? Zbog čega si se odlučio da svoj put započneš baš u NCAA, a ne u Srbiji ili Evropi?

- U Americi imaš priliku da ideš u školu i da treniraš košarku istovremeno. To ne možeš da uradiš u Srbiji, tamo biraš između jednog ili drugog. Tako da mi je drago što sam uspeo da diplomiram na Severnoj Dakoti, a u Ajovi pokušavam da završim master studije. Koledži ovde imaju dosta novca i vole da ga troše na sport. Naši uslovi su sjajni, nema toga šta nemamo. Sve je obezbeđeno da se oporavimo i ne povredimo.

- Kao što sam rekao, mislim da je bitno da imam karijeru i posle košarke. Diplomirao sam, završio sam master, želim da znam šta ću da radim posle košarke. Ne želim da budem izgubljen, želim da se zaposlim negde, tako da sam zbog toga odlučio da odem u NCAA.

• Za koji smer si se opredelio na fakultetu? Da li je sve teško uklopiti sa treninzima?

- Kada sam bio na Severnoj Dakoti, završio sam ekonomiju, a na Ajovi završavam finansije. Mislim da ako se dan isplanira kako treba, da to nije teško.

• Došao si u Ajovu nakon Luke Garze, koji je takođe sa naših prostora, a koji je bio jedan od najboljih koledž igrača ikada. Je li teško bilo uklopiti se u novi sistem?

- Ovde sam dve godine. Prošla je bila prva posle odlaska Luke Garze sa Ajove i nisam igrao toliko dobro. Imao sam šest poena, šest skokova po utakmici. To nije loše za "role" igrača koji ima neku ulogu, a ja sam očekivao više od sebe. Nije mi bilo lako, nisam imao samopouzdanje, izgubio sam sve što sam imao na Severnoj Dakoti, tako da sam prošlo leto dosta radio na veštinama i isplatilo mi se. Kroz igru se vratilo to samopouzdanje, tako da sam imao bolju sezonu. Možda sam mogao još više da uradim, da više šutiram za tri poena, ali sve to ide polako. Bila je uspešna sezona, bio sam u trećem timu u "All Big 10", tako da zadovoljan sam.

Foto: Melissa Tamez/Icon Sportswire / Newscom / Profimedia

"Ciljam ka NBA ligi, ali najverovatnije ću prvo otići u Evropu na par godina"

• Jedan od ciljeva ti je NBA liga. Planiraš li da naredne godine ostaneš u SAD ili ćeš ipak put Evrope da potražiš svoju šansu?

- Jako teško je ući u NBA. Luka Garza koji je jedan od najboljih koledž igrača ikada ima "two-way" ugovor. Ciljam ka tome, ali ne uspem da odem tamo nije smak sveta. Najverovatnije ću otići u Evropu par godina da se razvijem, a onda ćemo videti šta dalje.

• Tokom svoje karijere si se dosta puta selio. Sigurno je da je to uticalo da dodatno sazriš kao ličnost, ali i kao košarkaš?

- Mislim da mi je mnogo pomoglo. Svaka zemlja i košarkaška kultura je drugačija. U Srbiji se mnogo igra timski, svi žele da igraju lepu košarku, da se dodaju... U Americi prva stvar koja se uči su veštine, tako da ako oni žele da igrači postanu dobri u tom smislu. Prvo treba da se radi na sebi, ali opet je ovo timska igra i svakako želim da budem i ključni igrač u ekipi.

• Veliki broj naših igrača ove sezone igra u NCAA, neki su dogurali i dosta daleko u Martovskom ludilu. Čuješ li se sa njima i da li se družite u slobodno vreme?

- Znam za Plavšića i još par igrača, ali nisam u kontaktu sa njima, ne zato što ne želim, nego zato što ih ne znam. Ali drago mi je da igraju dobro, Uroš je ušao i u Sweet 16, srećan sam što dogurao daleko, ali voleo bih da vidim više naših igrača u NCAA, zato što pored toga što mogu da postanu dobri košarkaši, mogu i da studiraju i da imaju nešto posle košarke.

Foto: Kevin C. Cox / Getty images / Profimedia

"Kada god se vidim sa Jokićem u Somboru, pozdravim se, kada sam bio mali pričao sam sa Kobijem"

• A pošto dolaziš iz Sombora, sigurno je da dobro poznaješ i sugrađanina Nikolu Jokića. Da li sa njim uspevaš da održiš kontakt i da li trenirate zajedno preko leta?

- Poznajem ga naravno. Nemam njegov broj telefona, ali kada god se vidimo u Somboru, pozdravimo se. Ne dolazim toliko često u Srbiju, teško je uklopiti vreme zbog koledža, mora da se radi dosta, tako da imam samo dve - tri nedelje slobodne, a to uglavnom iskoristim da obiđem porodicu i najbliže drugare. Voleo bih da sam imao malo više vremena za to.

• Da li možda imaš i neku anegdotu iz mladosti koja te je "gurala" napred kroz karijeru?

- Ne znam da li imam neku anegdotu koja me je "gurala". Bilo je lepo to što sam upoznao Kobija Brajanta dok sam bio mali i što sam nakratko i pričao sa njim. Prelomio sam baš kasno da ću se baviti košarkom, oko 16. godine. Bavio sam se i ranije igrom, ali nisam bio ozbiljan. Trenirao sam sedam dana, pa sam dva-tri dana odmarao. Tada sam shvatio da je ovo nešto što baš volim i što mogu da radim narednih 20 godina. Možda je to malo kasno, ali na kraju se isplatilo, postao sam dobar igrač do sada.

Foto: Alex Slitz / Getty images / Profimedia

"Dres Srbije mi je jedan od glavnih ciljeva, kada bih se vratio na početak, više bih šutirao trojke"

• Dres reprezentacije ti je sigurno jedan od velikih ciljeva i snova. Da li je možda već bilo nekih kontakata sa selektorom?

- To mi je jedan od glavnih ciljeva. Znam da je otac igrao za reprezentaciju i da ima mnogo lepih uspomena dok je nastupao. Nisam se čuo još sa njima, znam da me verovatno poznaju, mislim da su me i gledali, ali svakako - jednog dana bih voleo da zaigram za Srbiju.

• Često si menjao brojeve na dresu. Prvo si nosio 11, pa potom 12, a ove sezone 0. Da li ima neke simbolike u ovim brojevima?

- Ima, u Srbiji sam nosio "11", pa sam u Severnoj Dakoti nosio "12", pošto je "11" bio zauzet. Tata je nosio "12" dok je igrao za PAO. Ovde kada sam došao, broj "12" je bio povučen, odnosno penzionisan, tako da sam uzeo nulu. Kada sam završio srednju školu, samo jedna ekipa me je želela, a to je bila Severna Dakota, počeo sam sa nule, sa početnog koraka. Bio je to novi početak, start od nule.

• Kada bi se baš sada vratio na početak svoje karjere, da li bi nešto promenio ili bi sve ostavio da teče baš kako se i desilo?

- Pa uglavnom bih uradio sve isto, jedino što bih promenio jeste da bih više šutirao trojke. Mislim da bi mi to pomoglo malo više za NBA. Sada se gleda svaki igrač mora da zna da šutira, znam da mogu, ali to nisam baš najbolje koristio.

Foto: Michael Reaves / Getty images / Profimedia

"Otac mi često daje savete, a ja ih ponekad ne poslušam, jer želim da gradim svoj put"

• Pošto dolaziš iz košarkaške porodice, neizbežno je pitanje da li je sve to bila dodatna motivacija ili pritisak da uspeš u karijeri?

- I jedno i drugo. Kada sam bio mlađi je pritisak i to nije bilo baš dobro, ali što sam stariji, pritiska nema, imam samo motiv da budem bolji od njega. Znam da je on imao jednu od najuspešnijih karijera u Evropi i da će to biti teško prevazići, ali to je nešto na šta ciljam - da jednoga dana kažem "bio sam bolji od tebe". Nadam se da ću uspeti u tome.

• I mlađi brat Vojin je krenuo istim putem. Da li mu možda pomažeš i da li ponekad trenirate zajedno?

- I on je već u Americi. Nismo uspeli da treniramo još, nije bio dovoljno ozbiljan, tako da je ovo prva godina u kojoj želi da postane profesionalan košarkaš. Kada se vratimo u Srbiju, počećemo malo ozbiljnije da radimo. On je u Majamiju sa sestrom krenuo u prvu godinu srednje škole.

• Koliko se tvoj stil igre razlikuje od onog koji je forsirao tvoj otac Željko?

- Ima razlike, on je 211 centimetara visok, ja sam 206 centimetara. Obojica smo skočni, mislim da je on malo skočniji. Drugačiji smo tip igrača, ja više volim da idem licem, a on leđima. Imam i ja tu tehniku i veštinu, a koristim više finte nego on.

• Da li on stiže da pogleda sve tvoje utakmice? Pričate li o košarci kada si van terena?

- Ne uspeva da gleda uživo, ali dan kasnije gleda najbolje detalje sa mečeva. Naravno, čujemo se dosta, znam da je bio jako dobar igrač, želim da čujem i njegove savete, ali istovremeno pravim svoj put, tako da ponekad neki savet i ne poslušam. To nekada njega nervira, ali razumem ga.

(Telegraf.rs)