Ostalo je samo jok od Jokića

Foto: Nikola Tomić

Čim je bilo jasno da Nikola Jokić neće igrati za Srbiju na predstojećem Mundobasketu, setio sam se onog starog šablona za sve moguće reklame sa početka ovog veka. Znate ono kada daju više kadrova, recimo, kako razni ljudi koriste sredstva za čišćenje pločica, parketa, prozora, šta god, a onda proizvođač na kraju daje rešenje za sve vaše probleme?

- Ulje vam je poprskalo pločice u kuhinji?

Preporučujemo

- Pas se uvaljao u blato i nagrdio vam parket?

- Deca su se masnim prstima zalepila za prozore?

- Na ivici ste mentalnog sloma zbog aljkavosti vašeg supruga i njegove želje da sam popravi kola bez pomoći automehaničara?

- Nikakav problem! To će sve rešiti (pa ide ime nekog preparata).

Zbog čega tako nasumična misao? Pa, pre svega jer mi je bilo smešno novo razočarenje Srba, face svih tih ljudi kao iz svih tih reklama.

- Mislili ste da će Nikola Jokić igrati za reprezentaciju Srbije?

- Smatrate da je to njegova obaveza prema zemlji?

- Mislite da bi njegova moralna dužnost bila da sada obuče nacionalni dres?

- Na vrhuncu snage je i najbolje je da sad produkuje neki uspeh i za Srbiju?

- Imamo odgovor za vas! Neće se desiti!

Razlika između ova dva šablona je samo to što reklama na kraju uvek ima neko dobro rešenje, a ovo drugo ima razočarenje i negativan udar realnosti.

To bi isto bilo kao kada bi reklama tekla ovako:

- Ulje vam je poprskalo pločice u kuhinji?

- Pas se uvaljao u blato i nagrdio vam parket?

- Deca su se masnim prstima zalepila za prozore?

- Na ivici ste mentalnog sloma zbog aljkavosti vašeg supruga i njegove želje da sam popravi kola bez pomoći automehaničara?

- E, pa, nemamo rešenja za vas! Trpite decu, muža i psa, takvi su, šta da se radi, je*i ga!

Hajde, hajde... Nije prvi put. Nikola Jokić radi ono što Nikola Jokić želi.

Ne zavisi od pritiska, nema gde da pročita čak ni ove redove, samo će odluku o svom životu donositi na porodičnom plenumu.

Daleko od toga da se ne smatra Srbinom. Mnogo puta je isticao to, njegova braća su na toj ponosnoj patriotskoj liniji, ali izgleda da tu svoju ljubav prema domovini ne gleda kroz košarkaški doprinos istoj.

Hteo to on ili ne (a, verujem da zna), samim igrama i uspesima u NBA ligi doprinosi dobrom imidžu Srbije.

Tu je zastavica stalno, tu je učenje stranaca srpskom jeziku, poštovanje tradicije i praznika... Ali...

Šta je sa tim "ali", da li mora stalno da bude negativno?

Izgleda, mora....

Neće igrati za reprezentaciju Srbije gde ga je 100 posto Srba želelo, gde je 100 posto Srba sumnjalo i gde je 100 posto Srba strahovalo da do toga na Mundobasketu neće doći.

Nekih 50 odsto Srba je verovalo, nekih 50 odsto "pretilo" da ga neće više voleti ako to učini i nekih 50 odsto govorilo "jesam li ti rekao?".

Nepotrebno je tražiti razloge kao što ih mnogi traže. Nema teorije zavera, nema viših priviđenja i snoviđenja, čovek jednostavno u ovom momentu ne misli da je to dobro za njega lično.

Misli da bi trebalo da odmori i da radi bilo šta drugo što nije košarka.

Da li je to fer prema narodu koji ga je čekao kao heroja i zamišljao kao vrhovnog heroja košarkaške nacije?

Ako se većinski narod pita - nije.

Ako se on pita - pa, vidimo da jeste.

Možda bi mi voleli više da on taj svoj povremeni patriotski momenat uključi i kada je njegovoj zemlji potrebno, a to je upravo ovaj momenat kada se njegov zanat može staviti u službu naroda.

Preko prvog otkazanog raporta je pređeno, ali ovaj drugi je već zabrinjavajući.

Naš košarkaški nacionalni kod se dosta srozao.

Urušava se i to je svima vidljivo, iznutra i spolja.

Mi više nismo sigurni kao što smo bili, uspeh nam je iznenađenje koje se pretvara u "znali smo".

Ne, mi to više ne znamo. Mi se nadamo iznenađenju. Nekada smo stvarno znali.

Nekada je "sve to bilo normalno".

Rastu generacije kojima nije to baš sve normalno.

Kada jedan dečak poput Pokuševskog može sebi da da za pravo da odbije reprezentaciju, kada jednom Jokiću nije za shodno da obuče reprezentativni dres kao predvodniku košarkaške nacije, onda nam više ništa nije normalno.

A, nemamo više fontanu iz koje izvlačimo zlatne ribice pa da nam sve to lako pada.

Uspeh na predstojećem Mundobasketu se ne podrazumeva, to nije samo zbog Jokića.

Neće biti ni Nikole Kalinića, niti Vasilija Micića.

Neki bivši reprezentativci su zbog dresa Srbije rizikovali čitave karijere, duge pauze, svađe sa klubom i vlasnicima, ignorisali bilo kakve umore i premore.

Bilo je i retkih koji to kad-kad nisu činili, ali su bili retki i nije im to bio princip već "incidentna" odluka.

Možda sve ovo neće biti scena na Olimpijskih igrama sledeće godine, ali možda je počelo da se ponavlja previše često.

Jok od Jokića ostade, nada da bez mnogih asova može na Mundobasketu ostade, šta nam još ostade?

(Telegraf.rs)