Kuda plovi Željkov Partizan: Može li do destinacije brod bez kapetana?

Foto: Marko Jovanović

Sve je stvar percepcije. Može se reći da je loše, ali može se reći i da ima puno prostora za napredak.

Mnogi bi do sada bili smenjeni, ali ne i on - Željko Obradović. Za razliku od mnogih drugih trenera, on ima neograničeno kredita zarađenih brojnim timskim i individualnim uspesima od samog početka trenerske karijere.

Preporučujemo

Istini na volju, nije dobio tim koji je u startu hteo i tražio, promene su morale da se naprave u toku prelaznog roka, ali je i pored toga uspeo da sastavi jedan respektabilan roster, koji bi mnogi poželeli. Međutim, svi ti igrači ne prave rezultate kakvi se od njih traže i očekuju.

Izgovor za neuspehe u povredama?

Znamo da Željko Obradović ne voli izgovore, niti je jedan od onih koji voli da gubi. Da jeste ne bi imao tolike trofeje Evrolige, ne bi bio jedan od trenera sa najviše pobeda u tom takmičenju. Reč je o rođenom pobedniku i čoveku koji svoj tim od prvog dana programira da razmišljaju šampionski.

Ipak, ne može se poreći činjenica da je Partizan u veoma nezgodnoj situaciji sa povredama. Na već povređenog Kevina Pantera, igubiti Aleksu Avramovića makar na jednu utakmicu je veliki hendikep, jer se u toj situaciji oslanjate na druge igrače čiji kvaliteti kreacije nisu dovoljno izraženi.

I da su samo njih dvojica bilo bi dobro, međutim problem je daleko dublji. Alen Smailagić je igrao u lošem fizičkom stanju na svoju odgovornost, Mateuš Ponitka je van svake forme usled dugog odsustva zbog povrede ramena, a Balša Koprivica je nedavno imao sitnije probleme sa zdravljem.

Iako Željko ne voli izgovore, oni se legitimno mogu naći u izostancima, ali ako se izuzme činjenica da su naspram crno-belih daleko jeftiniji timovi, sa manje kvalitetnih pojedinaca.

Foto: Marko Jovanović

Može li Partizan bez njih?

Za razliku od prošle godine kada je Partizan na poziciji primarnog i sekundarnog plejmejkera imao Avramovića, Egzuma, Madara i Pantera, priča je ove godine samo na oko slična. Zamena Egzum - Doužer, odnosno Madar - Jaramaz u površnoj teoriji deluje korektno, međutim, ako se zagledamo u detalje, kvalitet je daleko od očekivanog.

Pi Džej Doužer ima svoje kvalitete i oni su nesporni, odličan defanzivac, dobra kretnja od lopte, ali daleko je od tog prvog koraka Egzuma, igre leđima, šuta ili razigravačkih sposobnosti. Partizan je prethodne sezone krenuo da igra daleko kvalitetnije, kada je izmenjena uloga Egzuma stavila na niski post, odkle je znao da bude veoma opasan na mnogo načina. To od Doužera još uvek nismo videli, a hoćemo li uopšte videti, moraćemo da sačekamo.

U završnici utakmice, kada se lomi, Partizan bez Pantera i Alekse nema tu sigurnost i timsku svest u organizaciji napada, pa zbog toga napadi često izgledaju kao individualne akcije ne tako pouzdanih skorera. O tome je Željko pričao kada je na jednoj od konferencija istakao da će morati da rade na tome da se drže timskih načela i kada zagusti, pa se odatle može izvući zaključak kako crno-beli bez njih dvojice nemaju kapetana ni za kratku ni za dugu plovidbu.

Foto: Marko Jovanović

Rešenje u pojačanju?

Predsednik Partizana Ostoja Mijailović je u nekoliko navrata početkom sezone spominjao da klub planira da dovede još jedno do dva pojačanja. Do tog pojačanja jeste prošlo značajno vremena, ali Kaboklo je igrač koji bi trebao da vremenom donese potreban kvalitet, a pritom predstavlja i dugoročni projekat kluba.

Željku jeste bila potrebna jedna opcija u reketu, pošto se Balša nije ispostavio kao dobro rešenje, ali Kaboklom nisu rešeni svi problemi. Organizacija igre i dalje trpi i tu se postavlja jedno veoma važno pitanje. Da li vredi čekati još da se igrači oporave, pa ponovo zavisiti od zdravlja dvojice ili pokušati sa još jednim pojačanjem, koje bi moglo biti ta rezervna opcija, "za svaki slučaj".

Propuštene su neke šanse, ali tržište i dalje nudi određena imena samo treba biti hrabar i ka njima potegnuti.

Ni Mega, ni Igokea, ni Cedevita Olimpija kvalitetom nisu rame uz rame sa Partizanom, objektivno konkurencija ne postoji, ali kada se splet okolnosti spoji, tako da stignu umor, povrede i nedostatak pravog lidera, dok vaš protivnik baš takvog ima, neuigranost i nedostatak koncentracije. Svi ti faktori znače i prave razliku.

U osam utakmica imati čak tri poraza u regionalnom takmičenju, od koga ti i dalje zavisi takmičenje u Evroligi, nije ohrabrujuće. Pogotovo kada ti glavni rival igra sve bolje, a ima čak dva poraza manje, pritom je jedini poraz upravo od tebe. Nije prijatno mesto za biti. Reći da je titula izgubljena je suviše rano, ali ako je istorija učiteljica života, onda ta izjava nije daleko od istine.

Da će biti lako - neće. Da je Željko umeo da izađe i iz većih problema - umeo je. Da će Partizan igrati bolje - hoće.

Ali da je potrebno hitno buđenje svih u klubu - potrebno je.

(Telegraf.rs)