Košarkaška legenda, prvak Jugoslavije danas je beskućnik: "Jedina nekretnina u Beogradu mi je sinovljev grob"

Printscreen: Youtube/dinara

Na splitskoj Rivi poslednjih godina često se može sresti stariji gospodin koji tiho skuplja plastične flaše po kontejnerima. To je odavno njegova svakodnevica. Mnogi koji ga vide ne znaju da je reč o legendarnom košarkašu i proslavljenom stručnjaku Mihajlu Manoviću, koji je ljubiteljima igre pod obručima u Splitu i Jugoslaviji doneo mnogo radosti. 

Ovaj rođeni Beograđanin prošao je put od zvezda do trnja, ali, kako kaže, ne žali se. Bez obzira na to što je beskućnik, ponosno korača kroz život i zahvalan je na svakom novom danu.

Preporučujemo

Pre nekoliko godina, popularni Cvrle je u jednom od intervjua za Mozzart sport" opisao svoj život.

- Po Splitu skupljam flaše u kontejnere. Ima tu neke simbolike - bio sam žuti, to je bila boja dresova Jugoplastike, a žuti su i kontejneri. Nakon svih sjajnih rezultata, ja sam zaboravljen. Znam da se ljudi zaboravljaju, nekad više, nekad manje, ali ja sam sklon zaboravu - rekao je Manović.

Inače, Manović je kao igrač počeo 1966. godine u legendarnom Radničkom sa Crvenog krsta, a onda je sledećih deset godina igrao u Jugoplastici. Osvojio je 2 FIBA kupa Koraća, dve titule prvaka Jugoslavije, kao i tri titule Kupa Jugoslavije. Bio je deo legendarnog tima u kojem su igrali: Željko Jerkov, Rato Tvrdić, Damir Šolman, Duje Krstulović, Mlađan Tudor, Mirko Grgin, Ivo Bilanović, Branko Macura, Ivica Dukan, Slobodan Bjelajac, Ivan Sunara, Predrag Kruščić, Mladen Bratić, Deni Kuvačić, a vodio ih je Petar Skansi.

Sa juniorskom reprezentacijom je osvojio dva srebran na evropskim prvenstvima 1966. i 1968. godine. Ipak, sve to bili su dani bez mnogo briga. Glavne životne drame su usledile kada je počeo rat u Jugoslaviji.

Četnik i ustaša

Manović je kasnije, u poplavi suludih nacionalističkih šizofrenija na obe strane, doživeo i trenutke da u Hrvatskoj bude Četnik, a u Srbiji Ustaša.

- Split je za mene bio "cvet Mediterana", san koji mi se ostvario na najljepši način: Ej, mlad, s dobrim ugovorom, i pun entuzijazma pod koševima! U mojoj su generaciji igrali velikani poput Damira Šolmana, Kreše Ćosića, Dragana Kapičića, svi zlatnim slovima ispisani – prisetio se svojih splitskih početaka Manović, za Jutarnji list danas beskućnik sa socijalom nedovoljnom za život.

- Osamdesete su za mene bile puno lošije od sedamdesetih, kad mi je ceo svet bio na dlanu. Ipak, smogao sam snage i krenuo dalje nakon što sam praktično izbačen iz "Jugoplastike" bez pravog objašnjenja. Posvetio sam se podizanju malog sina te bio zahvalan Marijanu Zecu, direktoru transporta u građevinskom preduzeću "Pomgrad", što mi je ponudio radno mesto vozača FAP-a 114.

- Svaki sam dan, ukratko, vozio šleper na relaciji betonara Stinice - Mertojak - Klis-Kosa po žalo, i tako nekih godinu dana, dok nisam "avanzovao" i prešao u preduzeće "Jugoplastika - priča Manović.

Najgori momenat i tragedija

Život mu je promenila jeziva tragedija. Izgubio je sina.

- Sina su mi ubili 2007. godine, kad je bio na pragu tridesete, a ja imao pedeset i osam. Znate kako kažu, da jedna nevolja ne dolazi sama, e ja sam školski primer. Teško sam se razboleo. Operisao sam karcinom bubrega, žuči i dvanaestopalačnog. Skoro sam umro od sepse. Tada mi je doktorka u Beogradu rekla da sam medicinski fenomen. Otišao sam u penziju, majka je preminula, stan u Beogradu je pripao sestri koja je takođe umrla, a njena deca su ga prodala. Ostao sam bez ičega. Jedina nekretnina u Beogradu mi je sinovljev grob na Bežanijskoj Kosi, koji posetim dva puta godišnje, jer je autobuska karta od 80 evra preskupa za nekoga ko ima penziju 100 evra - rekao je Manović.

Odlučio je da živi u Splitu iako je i tamo sve izgubio.

- Danas sam beskućnik. Skupljam flaše, imam prijatelje, imam šta da jedem, a za smeštaj se snalazim. Znate šta? Nije mi do kafića i izlazaka, ali voleo bih da mogu da idem u teretanu, da mogu da je platim. Još u meni kuca sportsko srce. I u pozorište bih voleo da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se žalim, jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima, leti nakon dugog vrućeg dana, kad se prethodno dobro nakrcam flašama. Nije me sramota, to je život. Takav kakav je, moj je - zaključio je tada Mihajlo Manović.

List "Slobodna dalmacija" objavi po koji članak o životu čuvenog košarkaša, koji se bori i ne posustaje.

- I u pozorište bih volio da mogu češće da idem, ali tu ne mogu da se požalim jer me ponekad prijateljica pozove kad ima ulaznice. Volim kulturu, volim Split, more, duge šetnje Žnjanom i kupanje u večernjim satima ljeti, nakon dugog vrućeg dana, kad prethodnog dana skupim dovoljno boca. Nije me sramota, to je život. Takav je, moj je“, poručio je ranije za „Slobodnu Dalmaciju“.

Kako danas izgleda Manović možete videti ovde.

(Telegraf.rs)