Teo, hvala ti!

Mnoge stvari u životu su podložne odlaganju, pomeranju, sve sa samo jednom željom - da se nikad i ne dogode. Ali, postoje i one druge, za koje si spreman, znaš da su tu i da ne možeš uvek da bežiš. Jedna takva je pogodila Srbiju, Evropu, ali i svakog ljubitelja košarke - Miloš Teodosić je otišao u penziju.

Odakle početi ovaj tekst, šta uopšte reći o Teu što se ne zna? Čovek kamena lica iz Valjeva, koji je preko FMP-a stigao do Olimpijakosa, CSKA iz Moskve, zaigrao se i u NBA ligi, a onda postao legenda i Virtusa, da bi karijeru završio u svom voljenom klubu, u svojoj Crvenoj zvezdi. Naravno, tu su i nezaboravne igre u dresu Srbije.

Preporučujemo

E, sad... To svi znamo, kao i osvajanje Evrolige, osvajanje pregršt trofeja u klubovima, osvajanje medalja sa reprezentacijom... Sve su to činjenice i lako ih je nabrojati, što samo govori o veličini ovog košarkaša.

Nisam pristalica pisanja tekstova iz prvog lica, ali ovaj bi možda najlakše tako i mogao da se dočara. Stavite se u ulogu dečaka rođenog 2000. godine, nedovoljno starog da zapamti Tursku 2001. godine ili pak Indijanapolis samo godinu dana kasnije. Nisam mogao ni da znam kako su igrale legende devedesetih, ali sam mogao da gledam jednog čoveka koji je bio kao božanstvo za mene u tom dobu. 

Tako nekome prve iole košarkaške stvari (pored fudbalskih) zapadaju za oko gledajući reprezentaciju i to onu generaciju iz 2009. godine, kada je Teo postigao 32 poena protiv Slovenije u polufinalu.

Stavite se onda u ulogu dečaka koji tada nema ni punih devet godina kako gleda mađioničara na terenu i kako želi da bude kao on. Koliko je takvih dečaka bilo u Srbiji, ali i šire?

A onda, samo godinu dana kasnije potez kojim je verovatno i ušao u legendu naše košarke. To Svetsko prvenstvo u Turskoj gde je naša selekcija grubo pokradena, ali taj jedan potez. Da, radi se o onom šutu za tri poena preko Garbahose i visoko podignuta tri prsta. Tog dana Miloš Teodosić je postao besmrtan.

Posle tog dana, isti dečak koji sve ovo piše je uzeo loptu u ruke i počeo da se zanima za košarku kao nikad pre. Ovaj, ali i mnogi drugi. Svi su hteli da budu Teodosić.

Kao mali slušali smo razne priče od trenera, igrača, Teo je bio ideal kojem su težila deca. Težila, ali nije to dostižno, jer takav samo moraš da se rodiš, da te zvezda sreće odabere i pruži ti to sve.

Jednostavno, nije to ni svakome moguće. Svedoče o tome i njegovi saigrači koji su ostajali u čudu i na treninzima i na utakmicama, morao si da očekuješ loptu u svakom trenutku i uvek bi je dobio, bilo je onih koji su to naučili na teži način.

Bog nije štedeo talenat, pa i taj košarkaški IQ kada je reč bila o njemu. To se viđalo i na tim tajmautima, kada bi neretko on bio taj koji vodi glavnu reč, jer vidi stvari na drugačiji način.

Kupio je Teo i navijače Zvezde, došao je, ispunio obećanje i doneo je tri trofeja ovom klubu. Bilo je trenutaka kada je osporavan, vređan, kada je želeo da nosi ceo klub, a jednostavno mu nije išlo. Sport, život, dešava se... Skandirala mu je Arena, skandirali su mu u Italiji, Grčkoj... Svuda je ostavio trag.

Na kraju, nije bio Teo ni uvek dobre naravi, čovek kamenog lica koji se nikad ne smeje, ali je uvek znao da obraduje decu koja ga čekaju ispred Arene.

Bilo je i onih trenutaka kada je bio besan na sudije, kada se svađao, što samo pokazuje koliko je zapravo želeo da pobeđuje. Bio je besan i na saigrače, sećamo se i onoga - koji k... mi hoćemo, niko ne može loptu da uhvati.

Kako bi Duda Ivković - ima slabe lateralne kretnje, a svi znamo zašto. Zato što je to jednostavno bio on - lider, vođa i hodajuća legenda.

Sa opraštanjem nisam najbolji, ne volim oproštaje, tako da ćemo samo reći - Teo, hvala za sve i vidimo se uskoro, kada skineš patike, šorts i dres, a obučeš cipele i odelo, dok svira (ili se ne čuje) himna Evrolige.

Pa, kako ono kaže - "Jednoga dana, žaliće mnogi što ga više nema, ostaće pesma i uspomena na Tea kapitena".

(Telegraf.rs)