Ona je košarkaški Rambo Petković, piše istoriju Brazila i sanja zlato sa Srbijom: "Učila sam od najboljih..."

U zemlji sambe, fudbala i najbolje kafe, jedna dama iz Srbije menja pravila igre. Jelena Todorović godinama uči zanat od najboljih trenera Evrope i sveta, svira klavir, voli konje, baš kao i Nikola Jokić, a medalje sanja i... živi svoj san jer će uskoro postati prva dama koja vodi muški tim KK Fortaleza u srcu Brazila. Tako ovaj spoj Balkana pomešan sa ritmom Južne Amerike i donosi priču koju vredi ispričati.

U svetu košarke, gde dominiraju muški treneri, Jelena se izdvojila kao jedna od retkih žena koja je ušla u sam vrh trenerske scene.

Rođena u Srbiji, izgradila je karijeru u Australiji i SAD-u kao stručnjak za razvoj igrača u muškoj košarci, a danas je deo EHCB akademije kao menadžer operacija. Za nju košarka je više od igre, ona je deo identiteta i nasleđa, a u to smo se uverilii tokom razgovora i intervjua koji je dala za Telegraf i u kom otkriva kako je izgradila svoj trenerski put i kako uspeva da se izbori u muškom svetu košarke sa nepokolebljivim stavom i strašću.

- Bilo je lako zaljubiti se u košarku kada dolaziš iz zemlje poput Srbije, bivše Jugoslavije. Kad sam odrastala, gledala sam na televiziji kako osvajamo medalje, zlatne medalje.... Tako da je ta ljubav došla spontano.  - počinje priču u dahu Jelena, i otkriva dugačak put koji je "prevalila" kako bi danas ispisala stranice košarkaške istorije. 

Zlato u Indijanapolisu je presudilo 

Posebno pamti Svetsko prvenstvo 2002. godine u Indijanapolisu. Tada je imala devet godina i živela u Australiji.

- Tada sam prvi put baš bila svesna svega — da igramo protiv Amerikanaca, a onda i da smo u finalu, da osvajamo zlato protiv Argentine — i bila sam neverovatno ponosna što mogu svojim drugarima u školi da kažem da je moja zemlja prvak sveta.

- To je za mene bio jedan od ključnih trenutaka kada sam stvarno osetila koliko mi znači košarka i koliko sam ponosna na svoje poreklo.

Od Beograda do Australije i nazad... do Kalemegdana

Njena priča vodi nas od Kalemegdanskih terena Crvene zvezde, Knez Mihajlove, preko australijske NBL lige, do Evrolige i saradnje sa najvećim trenerima današnjice. Dimitris Itudis, Željko i Saša Obradović, Janis Sferopulos, Jasikevičijus, Darko Rajaković, Pablo Laso, Skariolo... To su samo su neki od priznatih stručnjaka od kojih je "kupila" znanje.

- Porodično smo se doselili u Australiju 2000. godine. Tamo je ženska košarka bila glavni sport i čak popularnija od muške, jer su Australijanke stalno osvajale medalje na olimpijadama i svetskim prvenstvima. Tako da je bilo sasvim prirodno da i ja, kao devojčica, treniram košarku. Kada sam napunila 14 godina, nakon što smo proveli 10 godina u Australiji, vratili smo se u Srbiju.

- Tada sam počela da treniram u Crvenoj zvezdi. Prve treninge sam imala na Kalemegdanu, na legendarnim spoljnim terenima, i to su neka od mojih najlepših sećanja iz detinjstva — kako idem na trening sa drugaricama kroz Knez Mihailovu, kroz Kališ, do terena. Moja mlađa braća su takođe počela da treniraju u školici košarke, pogotovo moj najmlađi brat Borislav. Ja sam njega prva počela da treniram.

"Oduvek sam želela da budem trener"

Rano je odustala od igranja i posvetila se onome što je oduvek znala da je njen poziv – trenerskom poslu.

- Posmatrala sam ga kako pika basket posle mojih treninga, i odmah sam videla da ima potencijal, da je pametan, da ima dobar košarkaški IQ. Tako da sam počela ozbiljnije da radim s njim. Kako je on krenuo da trenira u Zvezdi, kao i ja, ja sam stalno bila uz njega. Inače, imam braću i mnogo rođaka, a jedina sam devojka u porodici i najstarija. Bila sam trener njima i njihovim drugarima još dok sam bila mala i dok sam igrala. Uvek mi je bilo prirodno da budem trener i uvek sam trenirala dečake.

I zaista... Itudis, Grčka, Adetokumbo...

Popovratku u Australiju, ključni mentor bio joj je Džoji Rajt, legendarni trener NBL lige, koji je i sam bio učenik čuvenog Bobija Najta. Paralelno je putovala u Ameriku, pohađala letnje lige, usavršavala se na klinikama i uvek se trudila da svakog dana nauči nešto novo. Vremenom se javila želja da se vrati u Evropu i sarađuje sa trenerima uz koje je odrastala. Taj povratak dogodio se kroz EHCB akademiju i saradnju sa trenerom Itudisom:

– Bila sam u timu Grčke dok je gospodin Dimitris Itudis vodio reprezentaciju. On je stvarno jedan od mojih najvećih uzora. Pričali smo, dogovorili se, i on mi je ponudio šansu da dođem da pratim treninge, da radim individualne treninge i pratim šta se radi. Dođem na njegov trening, prvi dan, a ono — svi najbolji igrači Grčke.

- Tu, Braća Antetokounmpo, Slukas, Papapetrou, Kalates... Ogromno iskustvo i jedno od najlepših u mom životu. Rad sa reprezentacijom je nešto posebno. Dimitris je imao veliku ulogu, on je vizionar, nikada nije pravio prepreke oko toga ko sam, šta sam, samo mi je dao prostor. Jako sam mu zahvalna, mnogo sam naučila od njega.

Košarkaška klinika EHCB kongres

Na trenutak Jelenu vraćamo i na EHCB kongres, o kojem govori sa ponosom i ističe da je to najvažniji događaj za Udruženje trenera Evrolige, koje okuplja više od 500 trenera iz preko 50 zemalja. Kao direktorka operacija, pohvalila je tim koji predvode Goran Šašić, Dimitris Itudis i Janis Sferopulos.

- Stvarno funkcionišemo odlično i napravili smo, mislim, jedan pravi spektakl. Ne verujem da bilo gde u svetu postoji ovakav događaj za trenere, pa čak ni u NBA-u, da je ovoliko detaljno, ovoliko uloženo i isplanirano unapred. Nadam se stvarno da su svi treneri koji su bili ovde uživali i da će ovo da traje još mnogo godina. Svake godine se poboljšava. Sve što radimo svake godine, trudimo se da nadmašimo prethodnu. Mislim da smo ove godine, time što smo u OAKA dvorani koja je sada najlepše renovirana i ima najbolje uslove u Evropi — uključujući stakleni teren, nešto baš inovativno — stvarno nadmašili sva očekivanja. Biće teško sledeće godine da još to nadmašimo, ali uspećemo — svake godine uspevamo. Imamo sjajan tim.

Rad sa legendama - Itudis, Sferopulos, Goran, Žoc...

Jelena ističe da ima veliku podršku od velikana evropske košarke – Dimitrisa Itudisa, sa kojim je sarađivala i pratila treninge u Fenerbahčeu, i Janisa Sferopulosa, čije treninge redovno prati u Beogradu. Kaže da su joj uvek dostupni za savet i pomoć, kao i direktor EHCB Goran Šašić, sa kojima donosi najvažnije odluke. Tokom godina gledala je i treninge Saleta Obradovića, Željka Obradovića i Šarasa Jasikevičijusa.

- Šta god da mi treba, mogu da ih pozovem, Dimitrisa, Janisa, Gorana.  Kažu: “Jelena, šta god ti treba, samo zovi.” Sve važne odluke koje donosim, ja se prvo savetujem sa njima i sa našim direktorom Goranom Šašićem i drugima.

- Velika je privilegija da imam takve velikane u svom životu, kao trenere i van terena, kroz savete. Beskrajno sam zahvalna na svemu što su me naučili i na tome kako se ophode prema meni.

Od takvih trenerskih veličina ne uči se samo o košarci

- Dobro pitanje. U košarci sam naučila kako da budeš radnik. Svi oni – Janis, Dimitris, Sale Obradović, Željko Obradović, Šaras Jasikevičijus – pokazuju ogromnu posvećenost, ljubav prema igri, rad i disciplinu. Koliko sati provode da bi ostvarili uspehe – to me motivisalo. Zato želim da budem kao oni jednog dana. Oni su mi najveći uzori i daću sve od sebe da dođem do tog nivoa.

- I van terena sam puno naučila. Imali smo i fantastična druženja – posle kongresa, utakmica, svega. To su trenuci puni smeha, uživanja, priče o košarci, zafrkancije. Svi ti ljudi su fenomenalni, sjajni karakteri sa predivnim pričama. Najviše volim da sedim i ćutim dok oni pričaju priče iz prošlosti ili se međusobno šale – samo slušam i gledam i pomislim: "vau, kako mi je ovo dragoceno".

Kad Itudis zapeva veče počinje - Kakvi su treneri kada nisu treneri

Jelena je kroz brojne događaje i druženja sa velikanima evropske košarke upoznala njihovu drugu stranu – onu van parketa. Kroz muziku, smeh i zajednička okupljanja, stvara se posebno jedinstvo među trenerima iz raznih krajeva sveta. I upravo tada, kaže, treneri pokazuju koliko su veliki i kao ljudi.

– Uf, ima puno priča... Dimitris je jedan jako dobar pevač, ako niste znali. Možda ste i videli na galu – on je bio naš voditelj, a veče počinje kada on uzme mikrofon i otpeva neku od svojih omiljenih pesama. Tad žurka zaista počinje i svi dolaze da igraju, pevaju, vesele se. To su mi najdraži trenuci – kad on zapeva, to je pravi početak zabave. I to se zaista dešava često.

– Njegov dobar prijatelj je Agiros, a "Atina" mu je omiljena pesma, i to ume da zapeva uz taj grčki ples. Ima i neka pesma, zove se "Roza".

– Moj zadatak je obično da budem Di Džej i da puštam muziku. Kada pustimo neku srpsku pesmu – svi se veselimo, pa grčku za Grke, špansku za Špance. Treneri kao što su Ćavi Paskval i Pablo Laso su jako veseli. Ćavi, na primer, ima sjajne plesne pokrete, stvarno zna da igra. Puštamo i turske pesme, i to je sve divno, jer naš glavni slogan i rečenica našeg udruženja, koju je rekao naš predsednik Dimitris Itudis, jeste: "Sport unites" – sport ujedinjuje. I stvarno, kroz sport i muziku vidi se to jedinstvo kada svi mi iz različitih krajeva sveta dođemo zajedno – to su najlepši trenuci.

Poslednji na žurci - Teško nadmašiti Žoca i Šarasa

Kada se treneri okupe van parketa, atmosfera je opuštena, ali energija ostaje na najvišem nivou. Jelena otkriva da su neka imena nezaobilazna do samog kraja večeri – i da tu nema konkurencije.

– Mislim da je teško nadmašiti trenera Željka i trenera Šarasa – oni su uvek poslednji koji ostaju. Ne može da se takmičiš sa njima, stvarno. Oni su uvek tu do kraja.

A da li može i Itudis da ih isprati?

– Može, apsolutno. Ja ne mogu – ja idem kući da spavam. Još nemam taj nivo iskustva i kondicije. Moram da radim, da se spremam. Oni uživaju, ali sve je to u jednoj jako pozitivnoj atmosferi, puno ljubavi i energije. Sve je to fantastično.

Kako izgleda trening kada dođe jedna dama

Kako reaguju treneri i igrači kad se na terenu pojavi žena? Jelena kaže da status u muškoj košarci nije pitanje pola, već znanja i pristupa poslu.

- Mnogo poštujem što su svi treneri jako direktni prema meni. Ja volim feedback, volim kritike, uvek slušam šta imaju da mi kažu i nikada se ne ljutim – trudim se da postanem bolja. Pokušavam da izbacim to „žena, žena, žena“ iz rečnika, jer ne želim da me ljudi gledaju kroz tu prizmu. Ja sam trener, i oni mene tako gledaju. Na kraju dana – svi smo mi treneri. Ne tražim privilegije, niti hoću da budem tretirana drugačije jer sam žena. Samo želim da budem tretirana kao profesionalac, i to i dobijam.

Kad se žena naljuti...

Nekima je možda potrebno vreme da shvate s kim imaju posla. Inae mirna Jelena iznenadila nas je na pitanje o tome, da li podvikne igračima tokom treninga.

- Apsolutno. Svako ima svoj stil. Ja sam jako direktna i možda me neki igrači podcene na početku – vide da dolazi žena, očekuju da sam tiša, mirnija, finija. A onda se iznenade. Na kraju krajeva, učila sam od vrhunskih trenera i, da ne zaboravimo, Srpkinja sam – imam i taj karakter u sebi. Ali uvek uz veliko poštovanje prema igračima, trenerima, svima. Znam da budem stroga kad treba – i kad se žena naljuti, to možda i nije najlepši prizor, ali zna da bude efikasno.

Kako izgleda trenirati Janisa Adetokumba

Ko je osetio Jeleninu strogu stranu?

- Uf, mnogo njih. Ali znaš kako, uvek sam bila u ulozi asistenta, pa ne mogu baš da budem taj „bad cop“. Moj zadatak je da budem više „good cop“. Ali znam da se naljutim kad neko ne ispravlja šut posle deset ponavljanja. Ipak, ne mogu sad da izdvojim nekog konkretno. Htela bih da kažem Janis Adetokumbo, ali ne mogu – on je jedno od najboljih iskustava koje sam imala s nekim igračem.

- Janis je neverovatan. Ne znam kako da se naljutim na njega. On poštuje, sluša, radi – dolazi na trening tri sata ranije, već radi u teretani, diže tegove, priprema se. Kad trening počne, on je već potpuno spreman, spušta se u stav, iako je poslednji u odbrani – spušta se skoro deset centimetara od zemlje. To je profesionalizam. Svi ti igrači iz grčke reprezentacije, iz oba tima – Panatinaikosa i Olimpijakosa, poput Nika Kalatesa, su fenomenalni. Zato su i najbolji na svetu – jer uče, žele da se razvijaju, slušaju. Sad, kada pređem u ulogu glavnog trenera, sigurno će mentalitet biti malo drugačiji.

Glavni trener u Brazilu

Nakon godina u muškoj košarci širom sveta, od Srbije preko Australije i Amerike, Evrope, Evrolige i brojnih usavršavanja, Jelena je preuzela novu ulogu – postala je glavni trener brazilskog kluba iz Fortaleze, grada na severoistoku zemlje.

– Jako sam srećna zbog toga. Dobila sam poziv da budem glavni trener u Brazilu i prihvatila sam sa zadovoljstvom. Klub je iz Fortaleze, to je grad na severoistoku Brazila. Brazil je ogromna zemlja – fudbal je broj jedan, naravno, ali ima tu i prostora za košarku. Videla sam veliki potencijal za rast. Ima mnogo talentovanih igrača, a Brazilci su po mnogo čemu slični nama sa Balkana – puni su talenta, imaju dobre fizičke predispozicije, ali i onaj sportski karakter.

Put do Brazila krenuo je spontano – sve je počelo kliničkim radom sa lokalnim trenerima, a završilo se ponudom da vodi tim u najjačoj ligi Južne Amerike.

– Ja sam išla svake godine, zadnje dve godine, da držim kliniku tamo, košarkašku, za njihove trenere i za decu. Išla sam kod trenera Janisa Sferopulosa svaki dan na trening, da gledam. I tu su došli ti iz kluba, da prate Janisa, da ga gledaju Jaga dos Santosa na treninzima. Pa smo pričali, pa su me pozvali na klinike, i korak po korak – došli smo do toga da budem glavni trener.

Liga u kojoj će raditi je brza, fizikalna i puna potencijala.

– Prva liga, muška, u Brazilu. Sada je to trenutno najjača liga u Južnoj Americi. Ima 18 klubova i stvarno je dosta fizikalna liga. Igra se run-and-gun. Ali set... mislim, dosta je fizička liga. Jako se trči, skače se...

Jelenu je Brazil osvojio i van terena – posebno temperamentom i ljubavlju prema sportu.

– Kad sam tamo, sednem u taksi, sa taksistima pričam. Ja ih onako iznenadim i kažem: izvinite, ja nisam odavde, samo da vas pitam nešto – ko je bolji u fudbalu, Brazil ili Argentina? I oni me pogledaju i hoće da se svađaju tu odmah, kao: kako je to pitanje, mi imamo pet svetskih prvenstava! Takvi su oni ljudi, slični su nama. Tamo je svako trener za fudbal. I kod nas isto, u Srbiji, svako je košarkaški trener.

A ulazak u zemlju? I taj momenat pamti zauvek.

– Došli smo na pasošku kontrolu – imamo i srpski i australijski pasoš. Srbima ne treba viza, ali za Australijance treba. I kaže carinik: „Izvinite, ali ne mogu da vas pustim...“ Onda krene priča – vi ste iz Srbije, vi ste nas pobeđivali u odbojci, mi vas u fudbalu... I na kraju pita: „Ko je najbolji fudbaler svih vremena, Pele ili Maradona?“ Kažemo: Pele. I on stavi pečat i pusti nas u zemlju. Samo na osnovu toga.

U košarkaškom smislu, cilj joj je jasan:

– Moj glavni cilj je stvarno da na svakoj utakmici napunim arenu. Ja sam videla kako izgledaju fudbalske utakmice, i to je nešto neverovatno. I meni je cilj da tako bude i na košarkaškim utakmicama. Stvarno bih volela da igram pred velikom publikom, pred navijačima. I najveći mi je cilj da se napuni Arena u tom gradu gde ću ja da budem. To mi je broj jedan.

Gde sebe vidiš za 10 godina?

Na pitanje gde sebe vidi za deset godina, Jelena nije imala dilemu — istakla je da sanja o tome da jednog dana postane selektorka reprezentacije Srbije. Ipak, naglasila je da je kroz razgovore sa velikim trenerima shvatila da nije samo cilj ono što se računa, već put koji vodi do njega.

– Stvarno mislim da je san svakog srpskog trenera da jednog dana bude glavni trener reprezentacije Srbije. Mislim, to se podrazumeva. Tako da ja spadam u jednog od njih. Zaista bih volela da se to desi jednog dana. Ali nešto što sam naučila baš od svih ovih trenera ovde... jednom sam sela za sto i pitala sam ih sve. Imala sam tu privilegiju da sedim za stolom gde su svi oni, i ja ih samo slušam i gledam i upijam. I pitala sam ih: dobro, vi ste osvojili devet, vi ste osvojili dva, vi ste osvojili toliko... međusobno, ima tu Evroligaških titula, svetskih prvenstava, olimpijada, medalja.

- I kada ste došli do tog glavnog cilja, kada ste sve to ostvarili, šta je bio najbolji deo svega toga? I svi su mi rekli: uživaj u tom procesu, u tom putu. The journey. Uživaj u procesu dok dolaziš do tog cilja, u ljudima koje upoznaješ na tom putu... i sve. Uživaj u tome. Ja baš mogu da kažem da ja stvarno uživam. Ja stvarno uživam svaki dan...

Košarkaški Rambo Petković i ponuda Zvezde ili Partizana

Zveza ili Partizan?

- Ha, ha, to je već svejedno. Meni je najvažnije da što bolje radim svoj posao. Nije mi bitno da li je to Zvezda, Partizan ili reprezentacija Srbije, cilj mi je da napravim najbolji rezultat. Sad mi je prvi cilj, iznad svega, uvek reprezentacija, to je broj jedan, ali sada, pošto sam dobila posao i idem u Brazil.

- Cilj mi je tamo da se dokažem, da prikažem sebe i Srbiju, moju zemlju, u najboljem svetlu, kao što je to radio naš čuveni Rambo Petković. To bi zaista bila velika satisfakcija za mene.

Jelena Todorović sanja svoj san. Učila je od najboljih, muzika joj je saputnik kroz život, baš kao i košarka, a srce joj pripada Srbiji. Sanja medalju sa nacionalnim timom — i ne bi bilo iznenađenje da je jednog dana i dosanja… i proslavi uz pesmu omiljenog pevača, Zdravka Čolića. To smo joj od srca poželeli.

(Telegraf.rs)