Matija Mihailović - sa košarkaškog terena u uzbudljiv svet koledža: "Pravi je trenutak da se pođe tim putem"

Košarka se iz godine u godinu drastično menja, ovog leta možda i najviše ikada. Period tranzicije primetan je ne samo na našim prostorima i u Evropi, već i u Sjedinjenim Američkim Državama, koje predstavljaju najmoćnije i najsnažnije tržište. Od Evrolige, preko NBA, pa sve do koledž košarke, koja preuzima sve veći primat među mlađim košarkašima - niko nije ostao nedodirnut onim što se dešava.

I deluje da su upravo promene u koledž košarci, koje se pripremaju već više od dve godine, a koje su počele da važe od ovog leta, napravile i najveći "bum" na košarkaškom pejzažu. Uvođenjem NIL ugovora, mladim igračima postalo je daleko privlačnije da nastupaju u Sjedinjenim Američkim Državama u NCAA, jer im to donosi višestruke benefite u odnosu na one na koje mogu da računaju u Evropi.

Preporučujemo

Pre svega, NIL ugovori donose finansijsko olakšanje za sve košarkaše, jer su ugovori na koledžu daleko veći od onih koje bi dobili igrajući na Starom kontinentu, a pored toga je tu i obrazovni aspekt, kvalitet rada i igranje, razvoj i rast sa svojim vršnjacima.

Svi i dalje pokušavaju da se pronađu u čitavoj toj priči - od igrača, pa sve do agenata, jer je i sam način rada u koledž košarci sistematski dosta različit u odnosu na Evropu, a postoje i mnogobrojna ograničenja i pravilnici koji se striktno moraju poštovati.

S obzirom na to da je iz Srbije veliki broj košarkaša ovog leta otišao na koledž, između ostalog Andrej Kostić (Kanzas Stejt), Mihailo Petrović (Ilinois), Filip Jović (Oburn), Aleksa Dimitrijević (Krejton), Aleksa Ristić (Indijana), a očekuje se da sličnim putem pođu i Ognjen Stanković, Luka Savanović i drugi igrači iz talentovane generacije, odlučili smo da popričamo sa nekim ko se odlično razume u to što se trenutno dešava na relaciji SAD - Srbija.

Kontaktirali smo Matiju Mihailovića, jednog od najmlađih agenata na svetu, koji se sa svojom agencijom "NextUp" ovog leta, ali i u mesecima pre toga najviše fokusirao na koledž košarku, a s obzirom na to da je deo školovanja proveo na Floridi, vrlo dobro zna šta se to "kuva" u košarkaškim krugovima.

Foto: Instagram / Printscreen / matija_mihailovic

Kako je krenuo Matijin put u svetu košarke?

Za početak smo odlučili da upitamo Matiju - kako se odlučio da zapliva u košarkaškim krugovima, odnosno zašto se uopšte za početak odlučio za sport pod obručima?

- Iskreno, sve je krenulo od malena, od tate. On me je vodio na utakmice Partizana još kada sam bio dete, svega 3-4 godine kada sam imao. Redovno sam išao na utakmice i tu se nekako rodila ta ljubav. I to je nekako samo raslo i onda sam negde sa 6-7 godina počeo da treniram u školici košarke Partizana tamo na Dorćolu i u klubu sam bio do kraja mlađih kategorija, odnosno do juniora i to je bilo jedno stvarno lepo iskustvo.

- Stvarno sam svake godine sve više i više počeo da volim košarku kroz taj sistem i generalno mislim da mi je to dosta pomoglo da, da kažemo, što sam bio konkretno košarkaš i što sam bio tu u Partizanu, da me je to stvarno formiralo kao ličnost i da sam dosta postao zreliji kroz to nego što bih možda postao čak i kroz neki drugi klub. Stvarno mislim da su ljudi tu najbolji pedagozi u odnosu na sve druge klubove.

- Za to sam da ponovim nekako najzahvalniji ocu što me je spojio sa košarkom, jer se tu rodila jedna ljubav od koje se nadam da se nikada neću odvojiti, pa eto sada se namestilo tako da kažemo da ću, Bože zdravlja, živeti od košarke, možda ne na jedan način na koji sam možda mislio kada sam bio mali, ali svakako mi je drago što sam ušao u košarku nakon završetka igranja na parketu.

Ono što je bilo jasno u samom startu jeste da je u nekom momentu moralo doći do prelaza sa košarkaškog terena na mesto pored aut-linije, gde se pažljivo prati svaki detalj i svaki trenutak. Kako je do njega došlo?

- Pa iskreno, nekako prirodno, kada sam osetio da to više nije to, malo sam ranije povukao ručnu možda nego što je trebalo, ali sam generalno u životu uvek voleo da gledam malo unapred i svakako sam posle Partizana otišao da igram košarku na koledžu. Nije to bio neki nivo kao što sada idu igrači, oni sada svi idu na Diviziju I. Ja sam otišao na NAIA, to je neka druga konferencija totalno, ali to je za mene u tom trenutku bila prava mera i tu sam se stvarno pronašao. Bilo mi je lepo, stvarno izvanredno iskustvo, gde sam posle druge godine shvatio da je možda vreme za nešto drugo.

- Shvatio sam da sledeće dve godine na koledžu svakako mogu da igram, da ću možda preći negde bolje, ali da posle toga nemam perspektivu u nekoj seniorskoj košarci na nekom, da kažemo, višem nivou i da sam shvatio da onda nema ni poente da možda te dve godine i te sate provedem u sali kao igrač. Razmišljao sam da je možda bolje da ih uložim u nešto gde ću biti produktivniji. I nekako od malena sam se video u ulozi košarkaškog agenta, zamišljao sam da će se desiti dosta kasnije, ali eto, život je rešio da to bude u ovom trenutku i iskreno mi je drago zbog toga.

- Ceo život sam okružen ljudima koji su iz sveta košarke. Dosta ljudi stvarno mi je tu pomagalo. Uz dosta agenata sam, da kažem, i odrastao i dosta sam od njih slušao i učio od malena tako sa strane, i stvarno sam svima njima zahvalan na tome. Sad su to neke kolege ili rivali, ali su svakako ostali prijatelji i bez njih stvarno mislim da ne bih bio u stanju da ovako rano počnem da radim tako nešto.

Prelazak iz Evrope nikako se ne može nazvati lakim. Kao što smo pomenuli, mnogi naši mladi košarkaši sada kreću tim putem, kojim je već prošao i sam Matija. Kako i sam ističe, uvek ima izazova na tom putu.

- Pa, iskreno, put je bio jako težak, pošto mi je to bio prvi put da se odvojim od kuće iz tog nekog ušuškanog mirnog života gde je sve sređeno, sve spremljeno, bez puno neke brige. Dolazimo do toga da slećem u Ameriku, gde ne znam nikoga. Znao sam jezik stvarno, nikada mi to nije predstavljalo problem, ali nisam znao nikoga i nisam znao kako funkcioniše generalno cela zemlja. Bilo je čudno, jer prvo veče ulazim u sobu na kampusu sa sedam Afroamerikanaca, i to je bio onako baš pravi kulturološki šok.

- Stvarno je bilo teško tih prvih tri do četiri meseca. Iskreno sam pomišljao da se vratim, ali sam nekako generalno rekao da bih razočarao sebe u tom trenutku da sam odustao, jer sam oduvek maštao tome da zaigram koledž košarku u Americi. Rekao sam sebi da moram da izguram makar tu prvu godinu, a onda posle kada je već krenuo drugi semestar, sve je leglo na svoje, navikao sam se, sklopio tu neka prijateljstva i vreme je mnogo brže prolazilo. Ali da, bilo je dosta teško, zahvalan sam na tome, iskreno da mogu sve bih isto ponovio, jer mislim da me je to dosta naučilo.

- Kada tek dolaziš tamo, ideš u bukvalno najgori smeštaj u kampusu - najgora zgrada od svih, ali to je tako, generalno je napravljeno da tako funkcioniše da kad si prva godina ideš u najgore, pa da onako gradacijski posle sve ide bolje i bolje, i iskreno mi je baš drago što je sve napravljeno na taj način. Mislim da sam dosta naučio i da sam porastao iz svega toga. Svake godine je bilo sve lakše i lakše, i ja sam se na njih navikao. Sada mi je najnormalniji odlazak u Ameriku i taj put, tih 15-16 sati, meni je postalo kao najnormalniji put od sat vremena do babe u Čačku, tako da to uopšte više nije problem.

Foto: Instagram / Printscreen / matija_mihailovic

"Nikola Jović mi je mnogo pomogao, družio sam se sa nekim ljudima koje sam do tada gledao samo na TV-u"

Boravak u Majamiju na koledžu izrodio je još jedno veliko prijateljstvo, koje je Matiju dodatno vezalo za košarku. Reč je o našem mladom reprezentativcu i košarkašu Hita, Nikoli Joviću.

- Mejdžor mi je bio internacionalni biznis i finansije. Nije striktno bio vezan za ovo što radim. U Majamiju sam kroz svog prijatelja Nikolu Jovića, gde smo potpuno slučajno završili na istom mestu, pošto je on draftovan tamo, a ja došao na koledž, stekao dosta prijatelja u svetu košarke u Americi. Tako sam upoznao i moje trenutne partnere u Americi i to mi je otvorilo vrata na neki način na koji nisam mogao da zamislim pre nego što sam otišao tamo.

- Iskreno sam njemu dosta zahvalan na tome što me je spojio sa svim tim ljudima i omogućio mi takvu neku šansu koju stvarno retko ko dobija. Počeo je od toga da me je vodio sa njim svuda kad su bile te neke timske večere. Video sam sve kada je reč o organizaciji Majami Hita kao franšize i stvarno sam kroz to doživeo košarku na neki drugi način što retko ko uspe da vidi, pogotovo u ovim godinama.

- To mi je iskreno bilo ostvarenje snova. To su neki ljudi koje sam do tada gledao na TV-u i maštao da ih možda gledam uživo u hali kao gledalac, a ne da sedim sa svima njima na nekim večerama ili na tim njihovim događajima koje organizuju. To mi je stvarno bilo neverovatno. Podogilo se nekako sve to sa njim, mi smo tu bili materne generacija dok smo igrali ovde, ali se nikad nismo puno toliko družili, znali smo se, ali tamo smo se jako zbližili i to mi je stvarno drago. Video sam kako funkcionišu NBA franšize iznutra zajedno sa njim u te prve dve-tri godine, a sami koledži dosta slično funkcionišu.

Kako uopšte izgleda posao jednog košarkaškog agenta, posebno tako mladog? Da li je teško steći poverenje samih igrača?

- Iskreno, postoje i prednosti, ne samo mane. Naravno, teško je steći poverenje igrača zbog mojih godina i zbog toga što imam neko limitirano radno iskustvo, barem ovako javno što se vidi sa strane. I to je nekako ta prva barijera možda igračima.

- Bilo je tu i dosta starijih igrača, nevezano za koledž i možda je bilo zahtevno na početku steći njihovo poverenje, jer sam od njih mlađi po sedam, osam, 10 godina... Bilo je teško prošlo leto da se stekne nekakva reputacija, ali sada sve to ide na bolje. Što se tiče benefita, mislim iskreno da je dobro što smo mlađi, pogotovo sad kada su u pitanju generacije koje dolaze, zato što se shvatamo, tu smo negde na tim talasnim sferama, ja mogu da ih razumem verovatno bolje nego što može neki možda stariji agent i mislim da smo se tu dobro pronašli i smatram da je to nekada dobra stvar. Nema puno mladih agenata, te mislim da igračima prija iskreno to što mogu da mi se otvore na neki način prijateljski, što nam možda ne bi mogli nekom ko je stariji.

- Sve ima svojih dobrih strana, pogotovo kada neko voli košarku kao što ja volim, onda je posao uživanje, jer maltene u opisu posla je da se gledaju i prate utakmice, što bih ja radio svakako i da ne radim ovo, tako da je to iskreno jako lepa strana svega ovoga, ali je iskreno i dosta zahtevno.

- Kao što sam rekao, bio sam uključen od malena u to, barem sa strane. Pratio sam kako ostali to rade. Sa strane mi je izgledalo da je to bukvalno uživanje, da nema puno rada i da je dosta lako. Ali zapravo kada sam stvarno ušao u posao, lupio sam glavom u zid i shvatio sam da to nije baš tako. Pogotovo što sam počeo da radim dok sam još uvek studirao i mislio sam da ću to lako sve da postignem, obe stvari. Zapravo nije bilo toliko lako, bilo je dosta odricanja, ali sam nekako uspeo. Sada sam ušao u neku rutinu da znam šta zahteva ovaj posao i mislim da sam i više nego spreman za izazove.

Foto: Instagram / Printscreen / matija_mihailovic

"Dobar je trenutak da mladi igrači krenu put koledža, neki imaju uslove bolji nego NBA ekipe"

Ima svakako dana i kada je posla preko glave, ali Matija Mihailović dodaje da nikada nije pomišljao da digne ruke od svega, već je samo nastavljao dalje, korak po korak.

- Iskreno, nema dana kad kažem sebi da ne mogu ovo, ali ima dana kad onako nešto što mislim da je završeno, da naprasno propadne. Svaki dan je drugačiji, nema pravila. Neka nedelja može da bude dosta napornija nego što je ponedeljak, na primer, tako da stvarno nema pravila. Pogotovo je naporna ta relacija Amerika-Evropa, dok sam u Evropi i isto kontra, Evropa-Amerika dok sam u Americi.

- To je ujedno i najzazovnije zbog vremenske razlike, gde sve treba uklopiti. Ovo je posao koji nema pravila. Konstantno si na telefonu, svaki dan u godini. Tako da, da li bio Božić, Nova godina, u svakom trenutku moraš da budeš spreman da radiš, da odgovaraš na zahteve igrača ili klubova ili koledža, nije bitno. Ovo je posao je koji nema radno vreme, ali opet sve se stigne.

Kako uopšte izgleda čitav jedan proces od upoznavanja igrača do njegovog potpisa za klub ili koledž?

- Taj prvi, početni korak kontaktiranja igrača i upoznavanje, ako se nisam već znao s tim igračem, počinje onako da kažemo, dosta profesionalno, kao što i treba da bude. Ali opet volim da sa igračem steknem taj prijateljski odnos pored striktno poslovnog. Ne kažem da ne treba sve da bude striktno poslovno, ali da je na duge staze dobro steći taj neki odnos i ljudskost između igrača i menadžera, te da je to ključno da se igrač zapravo razume, da se vide njihovi zahtevi i potrebe. Na drugi način se ne može razumeti sam košarkaš. Bitno je da se bude iskren.

- Prvo ja kao agent moram da budem iskren šta je to što ja mogu tom igraču da pružim i šta ne mogu. Nikakve lažne priče, ništa dobro ne mogu da donesu na duge staze. Kratkotrajno možda da, ali na duge staze, to nije put uspeha. Ako se igrač i ja kao agent poklopimo, dolazi do potpisivanja ugovora o zastupanju, koji je meni lično samo formalnost. Mnogo mi više znači ta reč i odnos koji ja steknem sa igračima, mnogo više nego bilo koji papir. Što se mene tiče, ja bih maltene i bez tih ugovora funkcionisao, ali takvo je vreme da bez toga ne može da se radi. Potom počinje moj deo posla, gde se gleda da li igrač ide da igra u Evropi ili na koledžu.

- Ako je u pitanju Evropa, uz pomoć mojeg partnera Vlade Dragutinovića se traže klubovi u dogovoru sa igračem i njegovim zahtevima, gleda se gde želi da igra, u kojoj zemlji, kojem regionu, kakvu ulogu želi da ima... I tu kreće naš deo posla, gde mi radimo sve da tom igraču ispunimo što je više moguće zahteva. Naravno, nikada ne može da bude idealno baš sve. Retko kada je tako, ali trudiš se da bude što približnije onome što igrač želi.

- U slučaju da je to Amerika, tu se ja pretežno bacam na posao uz, naravno, pomoć mojih partnera iz Amerike. I tu je dosta sve drugačije nego što je ovde u Evropi. Uopšte nije tradicionalni agentski, evropski posao. Prvi korak i najvažniji jeste da se, nevezano za igračke kvalitete, snimke i statistike, prikupe ocene iz srednje škole i da se uradi test engleskog jezika. Retko na koji koledž može da se ode u Americi bez toga.

- To je korak koji je bio dosta čudan meni kao agentu, ali sam ga bio svestan, jer sam prošao to već kao igrač. Ja sam stvarno kao mlad bio dobar đak u školi, ali sada neki košarkaši koji su dosta talentovaniji od mene, imali su i dosta veće odricanje nego što sam ja imao i mnogo su ranije otišli u prvi tim gde su morali vanredno preći u školu, a gde nisu možda ostali na najvišem mogućem nivou. Ulazio sam par puta u razgovor sa koledžima i po automatizmu pričao da je igrač sasvim dobar u školi, a da zapravo se ispostavi da nije tako. I to su bile neke stvari koje sam morao da uhvatim u pokretu. Bitno je i da se taj igrač ukoliko nije najbolji sa engleskim jezikom, spremi, da ide na časove i onda zatim položi taj test engleskog jezika.

- Nakon toga ide proces sa trenerima gde oni gledaju tog igrača, prate ga, gledaju utakmice, imaju program Synergy gde se vidi bukvalno svaki potez konkretnog igrača. Oni to sve detaljno pregledaju, tu je sam stručni štab neverovatan, imaju i preko deset trenera i svako dobije svoje zaduženje. Neko gleda odbranu, neko gleda napad, a na kraju sve spreme glavnom treneru koji donese konačnu odluku. U slučaju kada glavni trener kaže da je to to, pređe se na dogovor sa generalnim menadžerima. Kada se to dovede u red, onda škola šalje I-20 za studentsku vizu, a to je kao papir neophodno da igrači mogu da idu kao studenti u Ameriku. I onda kada konačno igrač dobije vizu, tu je taj neki inicijalni deo mog posla završen.

Da li je za jednog mladog košarkaša u trenutnom razvoju situacije prava odluka da ode na koledž ili je možda bolje da svoju šansu nastavi da traži u Evropi?

- Kao neko ko je prošao taj put kroz koledž, ja sam neko ko ga maksimalno podržava, zajedno sa razvojem igrača na taj način, jer mislim da ne postoji bolji razvoj za košarkaša kao što je to u Americi. Koledži imaju izvanredne uslove, pogotovo ti "high major" koledži, koji imaju bolje uslove nego što imaju neke NBA ekipe. Imaju više sala, više trenera, čak imaju svoje privatne avione, gde igrači imaju sve što im treba da se razviju na pravi način, a sve ostalo je na njima. Pored tog razvoja, oni igraju protiv igrača koji su slični njihovim godinama, svi oni imaju između 18 i 25 godina. Čim dođu na koledž, oni moraju da doprinesu, što nije slučaj trenutno na najvišem nivou u Evropi, u Evroligi, gde igrači retko kada sa 18, 19, 20 godina mogu da budu od nekog značajnog doprinosa, jer se, naravno, jure rezultati kao i što treba da bude na tom nivou, pošto su ulaganja stvarno velika i rezultat treba da isprati ta ulaganja.

- Mislim da je sada za igrača pravi trenutak da ode tamo i da se posveti tom svetu, a onda ili ode u NBA ili se vrati u te iste evroligaške klubove odakle je otišao sa iskustvom. Mislim da je to najzdraviji put, da se sa klubovima napravi neki odnos razumevanja, da je to za igrača dobro, da će se on vratiti spremniji za sve zahteve koje ga čekaju u Evropi. I pored svih opcija za razvoj, naravno je sada taj finansijski deo dosta značajan i on je promenio tok cele koledž košarke, gde najtalentovaniji igrači Evrope ranije nisu pomišljali da idu na koledž, kao što je, recimo, pre 7-8 godina bio Marko Pecarski, koji je u tom trenutku bio najtalentovaniji junior u Evropi. On verovatno tada nije razmatrao odlazak na koledž, a danas bi bio sigurno jedan od najplaćenijih igrača, da je tada sve to postojalo i to bi sigurno promenilo njegov košarkaški razvoj.

- Dosta se promenila ta klima i mislim da sada igrači zaslužuju te ugovore koje dobiju. Dosta su skeptični, neki profesionalci, stariji igrači, što mladi igrači dobiju tolike ugovore, što je okej. Može da se razume, ali ja mislim ti igrači to zaslužuju. Kad se pogleda koliko NCAA zarađuje kroz sve prenose i prodaju njihovih dresova i svih medijskih prava, mislim da su ti ugovori totalno proporcionalni.

Ljudi, zapravo, ne shvataju da je NCAA čak i profitabilnija organizacija čak i od NBA...

- Ljudi ne znaju da je NCAA profitabilnija organizacija od NBA. I to dosta profitabilnija. Tako da ti ugovori sada što ljudi misle da su veliki za NCAA zapravo uopšte nisu toliko veliki u odnosu na to koliko koledži zarađuju i koliko zapravo novca imaju s ovim budžetom.

- Hale su uvek pune. Da li hala ima 5.000 gledalaca ili 25.000, one su rasprodate svaku utakmicu u sezoni već 20 godina unazad i to je nešto neverovatno, najpribližnije onome kod nas, našem praćenju košarke. Koledži su ti koji imaju stvarno navijače koji su zaljubljenici i prate svoj tim i navijaju za njega, vole ga, isto kao što je ovde slučaj za Zvezdu i Partizan.

Foto: Instagram / Printscreen / matija_mihailovic

Kako su NIL ugovori napravili promene u koledž košarci?

Pravi "bum" u svetu koledž košarke doneli su tzv. NIL (Name-Image-Likeness) ugovori. Kako oni i po kom principu uopšte funkcionišu?

- U sledećih godinu-dve će to biti jasno definisano. Igrač više neće ići na studentsku vizu isključivo, nego će biti neki miks radne, sportske i studentske vize, što će omogućiti igračima da zvanično počnu da zarađuju u Americi. Igrači će tako imati još više opcija da marketinški zarađuju kroz zastupanje nekih brendova, ali opet će morati da plaćaju porez u Americi, koji je znatno veći nego što bi bio u Srbiji ili negde drugde. Tako da sve ima svoje dobre i loše strane. Generalno sve to ide ka tome da se uvedu i "salary capovi" kao što već postoje u NBA ligi, koji bi se razdvojili verovatno na tri nivoa, na "high major", "mid major"i "low major" koledže, gde će se uvesti verovatno minimalni i maksimalni ugovori, što će nekako jasno definisati koledž košarku u globalu. Mislim da to trenutno treba da se dogodi, jer neki koledži trenutno mnogo odskaču od drugih što se tiče budžeta, kao što imamo slučaj verovatno u Evroligi u zadnjih par sezona. Treba da postoji neka vrsta finansijskog fer pleja, kako bi svi imali neku šansu.

Da li postoje neki koledži, koji možda trenutno imaju prednost u odnosu na ostale?

- Trenutno postoje koledži koji imaju veliku prednost, poput Kentakija i BUY-a, a to su koledži koje imaju nenormalno velike budžete u ovom momentu, koje neke druge škole ne mogu da isprate. I normalno, kada imate tako velike finansije, dovedećete najbolje igrače ili one među najboljim igračima. Ali taj finansijski "fer plej" će to dosta da izniveliše i potom će sve da bude dosta bolje i ravnopravnije, da kažem.

Mnogi misle da je ovo kratkotrajni trend i da će se sve brzo vratiti na staro. Ali, da li je to baš tako?

- Nije, nastaviće se, sigurno će se nastaviti. Ovo nije kratkotrajni trend, ovo je nešto što je počelo i što će tako biti za svagda, samo što će sistem biti mnogo bolje uređen. Trenutno taj sistem ima dosta rupa i tu će biti dosta nekih pravilnika u sledećih par godina koji će morati da stupe na snagu, koji će napraviti da to bude prava, u budućnosti profesionalna liga, pošto se ona još uvek smatra amaterskom ligom. Sigurno će to postati profesionalna liga i neće više verovatno biti ni striktno NIL ugovori, već će to preći u, kao što kažu Amerikanci, pay for play, da se bukvalno igrači plaćaju na osnovu tog igračkog dela, a ne na osnovu marketinškog dela. Tako da sve ide ka tome, da li u bližoj ili daljoj budućnosti, da to postane profesionalna liga kao što je NBA ili Evroliga.

I u Americi su, naravno, mišljenja oko promena u koledž košarci potpuno podeljena. Neki su za to da ipak sve ostane onako kako je godinama i bilo.

- Dosta su podeljena mišljenja. Ima tu dosta situacija gde pretežno, da kažemo, ta neka starija garda ljudi ne podržava ovu promenu, što donekle ima i smisla. Igrači su samim tim ulaskom novca počeli samo da jure za istim. Dosta njih ne razmišlja o svom razvoju, nego isključivo biraju destinacije na osnovu novca, što nije ispravno naravno, treba se sve uzeti u obzir. I dosta trenera koji su tog starijeg kova su se pogubili.

- Na primer, glavni trener Univerziteta Majami je usred ove sezone dao ostavku, jer nije mogao da se snađe sa NIL-om, gde su njemu bukvalno tri nosioca igre u koje je sve polagao i sve fokusirao na njih njemu rekli da će promeniti koledž baš zbog tih finansija. I on, generalno, više nije mogao da se izbori sa tim i usred sezone dao ostavku, na pet kola do kraja sezone, što je nešto što se nije dešavalo ranije u NCAA košarci. Dakle, dosta trenera koji su starijeg kova se teško snalaze i protiv toga su. Mlađi ljudi i igrači su apsolutno za to, jer njima to sve odgovara.

Zbog broja igrača koji su došli iz Evrope u SAD ovog leta, deluje da će predstojeća sezona u koledž košarci možda biti i najkvalitetnija do sada.

- Iz Evrope, svi najtalentovaniji igrači, od Real Madrida do Zvezde i Partizana su se odlučili za put i odlazak u Ameriku. Mislim da će baš zbog toga ovo biti najkvalitetnija NCAA sezona do sada, jer mislim da tamo nikada nije bilo ovoliki broj talentovanih i kvalitetnih igrača. Nevezano za Evropu, dosta igrača nije izašlo na draft, a koji su mogli da budu draftovani u nekoj drugoj rundi ili kasnoj prvoj, jer su dobili veće ugovore na tim koledžima. Mislim da će ovo samo pogurati razvoj NCAA u još boljem pravcu, da će se možda čak i još neki talentovani igrači odlučiti da odu tim pravcem i da će možda, da kažem, još neki sponzori podržati to i podići ligu na još veći nivo.

Da li će ujedno sada i svim tim mladim igračima biti lakši put i prohodnost ka NBA ligi?

- Iskreno, ovo je nekakvo, možda malo manje popularno mišljenje, ali mislim da će biti teže otići iz NCAA u NBA, jer će biti neverovatno velika količina talentovanih igrača na jednom mestu. Biće mnogo teže izboriti se za svoje mesto u ekipi, prvenstveno, a posle za neke dobre partije i titule na March Madnessu. Biće mnogo teža konkurencija, samim tim je i mnogo teže otići. Ali opet, svi su tu blizu, Amerika dosta ceni kada ste u njihovom sistemu i mnogo je lakše otići iz njihovog sistema u NBA nego što je to slučaj iz Evrope. Ali svakako mislim da će Evroliga i put iz Evrope biti i dalje otvoren za mlade igrače, kao što je to ove godine bio Ben Saraf iz Ulma, na primer. Isto kao Hugo Gonzales iz Real Madrida. Biće uvek takvih primera koji će se lakše, da kažemo, probiti u NBA preko Evrope, nego što je možda to slučaj kroz koledž košarku, ali uvek ima primera i sa jedne i sa druge strane. Jegor Djomin je izaran na draftu, ali da je ostao u Realu nisam siguran da bi bilo tako. Španac bi se uvek pre nekog Rusa forsirao u Realu, tako da je on po mom mišljenju napravio pametnu odluku što je otišao u koledž i bio draftovan kao osmi pik. Možda je to čak jedan od najvećih uspeha u istoriji ruske košarke. Sve ima svoje prednosti i mane, ali mislim da će svakome biti dosta teže igrati na visokom nivou na koledžu zato što je neverovatan broj kvalitetnih igrača sad tamo.

Foto: Instagram / Printscreen / matija_mihailovic

"Ovde se koledž košarka prati samo tokom Martovskog ludila, sigurno je da Evropa dosta toga gubi"

Ljudi u Evropi zapravo uglavnom prate koledž košarku samo nakon Martovskog ludila, a zapravo igrači dobijaju pažnju u SAD tokom čitave godine.

- Dosta se cene mladi igrači, dosta se ceni koledž košarka. Evo sada i bizaran podatak, posle par godina se vraća i koledž košarka kao igrica na Playstationu i Xboxu, tako da će to biti dodatna zarada tim igračima koji potpišu marketinške ugovore sa igricom.

- Mnogo je lakše da budeš pod reflektorima tamo, nego što je kada si ovde u Evropi. Tamo je sve još uvek trenutno na dosta višem nivou nego što je ovde i generalno taj marketinški deo koledž košarke se ne spominje toliko još uvek kod nas, jer malo zaostajemo za Amerikom. Sada su ljudi shvatili da se dobijaju dobri ugovori na koledžu, da će igrači zarađivati tamo dobro, ali još uvek mislim da i pored tih ugovora sa koledžima igrači pored svog imena mogu da zarade još više kroz sponzorske ugovore sa brendovima za vodu, čarape ili bilo šta drugo. Mislim da je to nešto što će u Evropu doći, ali kada je pitanje. Banalno je, jer ovde se prati NCAA i samo Martovskog ludila otprilike. Sada će se verovatno pratiti malo više zbog naših igrača koji idu, ali opet ne cene naši ljudi još uvek dovoljno tu koledž košarku. Gleda se nekako da je to neka amaterska liga fakulteta, a zapravo je to jedna neverovatno jaka liga uz neverovatno visok nivo košarke.

Za kraj, koliko Evropa i evropska košarka gube trenutnim promenama na koledž nivou u SAD?

- Sigurno da Evropa gubi, jer gubi mlade talente i to će dosta otežati klubovima funkcionisanje. Klubovi su uvek u svojim rosterima imali par mladih igrača koji su, nevezano što su bili talenti bili korisni za trening i za neke utakmice. To je omogućavalo se da ovde neki iskusni i kvalitetni igrači za veće ugovore. Samim odlaskom mladih igrača će ti rosteri morati popunjavati opet nekim iskusnim igračima koji su vrlo verovatno, skuplji ili manje kvalitetni. S druge strane, ako želite zadržati mladog igrača, morate da ga sigurno platite više nego što je bio plaćen sada.

- To će dosta opteretiti budžete pre svega ovde i kvaliteta košarke će možda opasti u nekom dužem planu jer će ekipe ostati bez mladih talentovanih igrača. Dosta njih će otići možda u NBA, neki se neće vratiti tu gde su bili, ali s druge strane kroz par godina će se igrači vratiti spremni, neće izgubiti godine sedenja na klupi, nego će se vratiti spremni i iskusni i biće tu da doprinesu kada se vrate sa koledža. Tako da ima i benefita za Evropu, ali sigurno neće biti lako u sledećih par godina da se naviknu na tu tranziciju i da nađu način da preguraju bez mladih igrača.

Ukidanje mlađih kategorija ne treba i ne sme da dolazi u obzir, kao što su to planirali Real i Barselona.

- Bilo je tu vesti da Real Madrid i Barselona razmišljaju da ukinu mlađe kategorije zato što im svi igrači napuštaju tim i odlaze, ali to nije realno da se desi, niti će se desiti. Zato što ako ukinu mlađe kategorije, generalno, neće imati gde se razvijaju, a svaki igrač nakon tog završetka koledža će morati da se vrati u neki od klubova. Tako da taj sistem razvijanja mladih igrača mora da se nastavi, samo i klubovi trebaju biti svesni toga da će igrači vrlo verovatno ići na koledž ili NBA ili bilo gde druge.

- Treba da budu otvoreni ka tome i moje mišljenje je da klubovi treba da sarađuju sa igračima. Tu ne treba biti neke, da kažemo, zle krvi da oni te odluke primaju loše. Treba da sarađuju sa igračima i da se prave dugoročni planovi, da se možda ugovori zamrzavaju sa tim igračima koji su tu bili, da po povratku u Evropu ti klubovi imaju prvenstvo odabira, gde su bili u razvoju. I da, barem po mom mišljenju, klubovi treba da dobiju neko adekvatno obeštećenje za razvoj  i zato što su pomogli tom igraču da dođe do tog nivoa.

(Telegraf.rs)