Održana komemoracija Dušku Vujoševiću, Ostoja Mijailović održao govor, tužan momenat za košarku u Srbiji

Sahrana je u 13 časova na Novom groblju.

Poštovana porodico Vujošević, dragi prijatelji, ljudi iz Partizana i svi koji ste prisutni, teško mi je danas da govorim. Teško je da pronađem reči kada se oproštamo od čoveka koji nam je svima toliko značio, a meni lično oslonac i podrška i glas razuma. Dule nije bio samo trener, to svi znamo; o njegovim rezultatima, trofejima i svemu što je dao košarci govoriće istorija. Ali za mene, ali i mnoge od vas ovde, on je bio mnogo više od toga. Bio je čovek stava, čovek karaktera, čovek koji nikada nije birao lakši put, uvek je istinu govorio, čak i kada nas je sve bolela. Imao sam sreću i čast da ga poznajem i razgovaram sa njim i dobijem savet kada je bilo najteže. Bilo je i trenutaka kada su njegove reči bile više od saveta – snaga da se izdrži, da se nastavi dalje i da se veruje. Mnogo puta, kada je teško i kada su pritisci bili najveći, on je bio tu. Njegova podrška mi je značila mnogo i to nikada neću zaboraviti. Njegova ljubav prema Partizanu nije bila samo obična ljubav prema klubu; to je bila životna posvećenost. Partizan je bio deo njegovog bića, njegovog identiteta, kao i deo njegove duše. On nas je naučio da Partizan nije košarka – karakter, borba, dostojanstvo. Partizan je i vera da se nikada ne odustaje, zato i njegov odlazak toliko boli. Danas ne odlazi samo trener i legenda, odlazi čovek koji je oblikovao generacije, koji je stvarao ljude, ostavljao trag u svakome ko je imao privilegiju da ga poznaje i sa njim radi. Ali znam da postoje ljudi koji nikada ne odlaze – oni ostaju u svakom sećanju, svakom mestu u kom su dali, svakoj reči koju su izgovorili, svakom delu koje su ostavili iza sebe. Dule će zauvek ostati deo Partizana, svakog našeg uspeha, borbe, svakog mladog čoveka koji nauči šta znači imati karakter. Dule, hvala ti, hvala za sve što si dao ovom klubu i učinio meni lično, hvala na podršci i iskrenom prijateljstvu. Počivaj u miru, prijatelju, neka ti je večna slava.

Danas se opraštamo od čoveka čije ime zauzima posebno mesto u istoriji srpske košarke. Njegov doprinos se ne ogleda u pobedama, samo, već u sistemu koji je stvarao. Mnogi njegovi igrači su postali reprezentativci i nosioci igre, Njegova vera u rad, disciplinu i strpljenje ostavila je trajan pečat u srpskoj košarci. Ostao je dosledan ideji da se grade prave vrednosti. Njegovo nasleđe nije samo u trofejima, već u ljudima i svim onima koji predstavljaju srpsku košarku.

Za mene lično to nasleđe ima posebno značenje. Sećam se našeg prvog susreta na turniru na Zlatiboru. Na poslednjem meču, tri minuta pre kraja, doživeo sam tešku povredu ruke, ali sam nastavio da igram. Sutradan sam seo pored njega u autobusu, pitao me je da li bih nastavio da igram da sam znao da je ruka slomljena. Rekao sam da bih, samo se nasmejao, pomazio me po glavi i rekao 2ajde nazad". U ime srpske košarke hvala mu na svemu što je učinio, neka mu je večna slava i hvala.

- Tužni zbore, Božo Koprivica mi je naložio da izabrem reči da se ne brukamo pred našim dragim prijateljem. Velikan kada ode, ne može da čuje sve ono što bi trebalo. Kada nas je prošle srede zadesila vest koje smo se pribojavali, prvi naslovi su glasili "Otišao je general, čarobnjak, alhemičar". Za mene, bio je primer bio je bajkotvorac, graditelj, principijalan i nepotkupljiv čovek. Duško će uvek posedovati svoju izdvojenu poziciju. Umeo je da prepozna klinačku darovitost, iskreno doprinese razvoju, prućži šansu da se iskažu u pavom svetlu, ne pirajući za poreklo, veroispovest... Bio je negovatelj gnezda iz koga će izleteti buduće legende... Sve je to mogao jer je sanjao kao dete, mislio kao naučnik, analizirao kao pshilogo, radio kao tehnolog, voleo kapo pesnik, odlučivao kao časni sudija.

- Načitan intelektualac i mudrac, pa tek onda trener. Možeš preko neke veze da igraš, ali preko nje ne možeš da igraš dobro i da dođeš do kraja. Nij estvarao košarkaše za takmičenja, već i ličnosti za vreme. Trtebalo je istrpeti, da se ne lažemo, njegov trenerski i pedagoški dril. A za fantaziju, nužno je u tim godinama pročitati pravcu knjigu, saslušati umnike, zaći u galeriju... Spremao ih je psihološki za onaj poznati "Duletove tri sekunde". Trenutak odluke. Po formi košarkaškoj igri je najsličnija poezija. Zen je stav, biranje šuta, poetika skrivena od nedostojnih očiju. Da biste znali šta je na slici i da vidite ne morate biti pažljivi, ali morate dugo gledati. Da biste znali šta u knjizi ne piše, morate je pažljivo pročitati.

- Tragičari i heroji, timski igrači i sebičnjaci, sve je tako slično. Njegova borba nije bila samo na parketu i zato su 23 trofeja i 916 puta predvođenje crno-belog tima koštali. Taj se čovek nije štedeo zbog uverenja da nijedan posao ne može da se radi bez ljubavi i strasti. To ga je stajalo zravlja. Postoje ljudi koji unapred pristaju na tu cenu, svesni da bi bez toiga izdali sebe. Često je bio toliko impulsivan da je prelazio neke granice, ali kad se završi meč znao je da čestita. Pamtimo ga kao borca za pravdu, ali čoveka bez dlake na jeziku.

- Pripadnik je starovremenske škole, koja je uvek posedovala principe časnosti. Ovaj grad je gubio i znao da žali mnoge svoje graditelje, ali malo njih je doživelo to što je doživeo Dule. Iz zemaljskog života je izašao ponosno, dostojanstveno. Zato danima tuguju navijači i rivali, kolege... Zato evropske košarkaške utakmice počinju minutom ćutanja, predugi redovi pred knjihgama žalosti, zato izloge krasi njegova slika, neki glumci izlaze na scenu sa naklonom gledaocu kojeg nema u gledalištu. Zato onako tuguju doktori koji su se godinama nosili sa njegovom bolešću. Tek sada razumemo veličinu onoga, čemu smo zbog Duška jednom prisustvoavli. Mora se ispuniti kvota ličnih i zajedničkih poraza. Moj duboki naklon goramdi zavičajnog čojstva, i jednom od onih koji u srvu ostaju. hvala ti Dule Vujoševiću, hvala ti Dule što si uopšte ovde postojao.

- Opraštamo se od našeg Duška, okeanske čovečnosti, nežnog srca, u kojoj je svaki prijateljski bol mogao naći utehu. Kako prihvatiti odlazak... Njemu smo se pravdali za svoje greške, molili ga za oproštaj, pred njim osećali krivicu i za najmanje odstupanje od čovečnosti i iskrenosti. Njegov nas je primer opominjao da je biti čovek ozbiljna obaveza. Život je proveo kao pobednik.

- Zvala sam ga oluja dobrote. Ne poznajem čoveka koji poseduje takav dar. Ne poznajem koji se brže bacao u vrtlog da pomogne. Duško nije priznavao udžebinčke granice, tvrdio je da su to priručnici za pravanje grešaka. Čoveku je dužnost da pravi iskorake, da skok pred košem bude bogolik, da nema uzmaka i nemogućeg. Tragao je za svim vidovima nedostižnog i dostizao je. Zahtevao je da se u sportu svako dostignuće sledećim korakom nadmaši. Postigao je da sport bude nadživot, da se zalet ne zvaršava skokom nego se nastavlja u vazduhu.

- Duška sam poznavao 40 godina ravno. SA njim me je upoznao u restoranu Zagreb partizanovac Božo Koprivica. To je bilo za vreme jugoslavije, dok je Duško još živeo sa roditeljima i sestrom Natašom u Zemunu. U tri sedmice marta i aprila ove godine, smrt nemilosna izvršiteljica izješe po vremenu vreme, odnela je i Boža i Duška. Partizana su pune knjige Boža Koprivice a bez Duška se ne može ni zamisliti. Kakav dobro obavljen posao smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu. Od Duška sam saznao za smrt Božovu, a nakon komemoracije stigla je vest o Duletovoj smrti. Ovde sam po želji Duletove porodice. Jutros mi se čini da je vreme od kako se znam sa Duškom, prošlo dlanom o dlan. O smrti kažemo da znamo sve, ali na suvek iznenadi uvek. Vidimo već sedam dana kako pripadnici nacije partizanovaca, žale Duška Vujoševića, ako među takmivih ima te ne znaju, on je više puta izjavio da je on po nacionalnosti partizanovac. Njemu koji im je priredio više radosti nego svi pre njega i posle njega. I strukture košarkaškog i drugi h klubova su se priključili tome žaljenju. Narodna žalost je dobra reč, iako ona nije proglašena. Duško je za mnogo ljudi bio narodna radost, pa je i žalost za njime narodna. "Svako je žalan i bolan kada mu umrte neko od bližnjih, ali smrt žali i grad". Rođen je u Titpogradu, majka Vukica, otac Nikola, roditelji su Crnogorci. Sele se u Beograd, otac ekomnomista, majka službenica. Dule u Beogradu krenuo u osnovnu školu na Dušanovcu. Počeo studuirati na Pravnom fakultetu, a paralelno se upisao na trenersku školu. Završio ju je, a fakultet nastavio. Kada je postao prvi trener Partizana imao je 27 godina. Ovoji oje prvo prvenstvo 1987. godine, dve godine kasnije upoznaje Anu, buduću suprugu.

- Iz Partizana će Duško otići u Italiju, Španiju, Francusku, jednu srezonu trenira i Zvezdu, posle se vaća u Partizan i čini ono štoi ga čini najvećim. Uglavnom je klub pomagao treneru da postane bolji, da se proslavi. To je uobičajen princip napretka. Akli ima trenera koji su više dali Partizanu, u fudbalu Ile Špic, Stjepan Bobek... Duško je zahtevao da se igrači usavršavaju vežbanjem, bio je nepopustljiv. Vežbom se i papagaj nauči da govori, rekao mi je jednom.

- Košarka jeste bičla osnovna stvar u mom životu, a sada me je teška bolest odvojila od života. Živeti sa dijalizom nije lako, izgubio sam strast. Sada mi Vojove slike još više znače - šričao je Vujošević. Bio je opsednut knjigama. Nisam imao pojma o naslovu koji bi mi kazao, pa bi rekao sve dok ne razaznam. Imao sam utisak da me smatra jednim od svojih igrača, pa me vežba. Žalio je što nestaju biblioteke i bioskopi.

- nadao sam se da će Cimermana upoznati u Ulcinju, kada sam mu rekao da je on bivpši vaterpolista kazao je: Eto ima i takvih vaterpolista. Na osmrtnici za dragog Duška, među ožalošćenima, nalazi se još jedno ime - drugarica Žuta. To je stanovnica Duškove kuće, labradorka koja će napuniti 12 godina.

Predsednik KK Partizan je takođe tu.

Foto: Nikola Tomić

Film o Dušku Vujoševiću, njegovim uspesima, liku i delu legendarnog stručnjaka

Uvodnu reč je imao Andrija Kuzmanović, poznati srpski glumac, nakon čega je održan minut ćutanja u čast legendarnog Duška Vujoševića.

Dragan Bokan je tu.

Još jedna legenda, nekada i prvi čovek kluba, ali i KSS-a.

Tu je i Dejan Tomašević.

Još jedan legendarni trener je tu, kao i nekadašnji pomoćnici Duška Vujoševića Velimir Gašić, Vladimir Jovanović. Muta Nikolić takođe.

Nemanja Vasiljević, generalni direktor kluba je u pitanju.

Rasim Ljajić i Danko Lazović predstavljaju fudbalski klub, tu su i Mlađan Šilobad, Luka Pavićević, stigao je i Vlade Đurović i Aleksandar Berić. Stigao je i Vladimir Micov, kao i Moka Slavnić.

Aca Matović, Mirko Ocokoljić, Žarko Paspalj... Tu je Vanja Marinković od igrača, a prisutni su i Nenad Krstić, kao i Bogoljub Karić.

Aleksandar Saša Đorđević i Dušan Kecman su stigli.