Trinkijeri je na novom crno-belom početku, prisetio se Partizana, Vujoševića: "Lučić mi je rekao..."

Veliki povratak na scenu napravio je italijanski trener Andrea Trinkijeri, koji do kraja godine obavlja ulogu savetnika u PAOK-u, a na leto će postati i glavni trener ambicioznog i bogatog projekta u Solunu.

U intervjuu za "Meridian Sport", on je govorio o momentu kada je predstavljen i kada je došao na konferenciju za medije u Grčku.

Preporučujemo

- Kad sam došao, na pres konferenciji sam video dvadeset majica ‘Grobari PAOK’, ‘Partizan PAOK’. Kažem sebi: 'Jesam li u Beogradu, u Pioniru i Areni, ili u Solunu?'. Ovde se oseća slična strast i prilično je slično kao 2018. kad sam došao u Partizan. Niko nije hteo da dođe, kao da je bilo radioaktivno. Ovde, kao i tada u Partizanu, postoji želja da se nešto napravi, sad mora da se radi. I jako je važno da uspemo da napravimo most sa tom strašću, da igrači shvate da imaju podršku, a da navijači razumeju da nećemo odmah biti ‘Vau’, jer moramo sve da izgradimo iznova.

Partizan je tad trenirao u Korn Produkt balonu.

- Sećam se, trenirali smo u jednom balonu preko puta Šumica. Ako gledaš Partizan sada i te treninge kao da je prošlo 500 godina. U međuvremenu se desilo svašta, ali sve je počelo tamo. Ako znaš da iza leđa imaš tu ljubav i strast, nije važno da li treniraš u Šumicama, parku ili Areni. Važno je šta osećaš. I zato je važan taj most, da navijači vide da ćemo se bacati i napraviti sve što možemo da uradimo najbolje što možemo.

Nikada ništa slično nije doživeo.

- Zato je za mene Partizan nešto nezaboravno. Nisam nikad imao tu sinergiju strasti, da moraš da se boriš do poslednje kapi krvi i ako to uradiš – vole te čak i ako izgubiš. To je najsnažnija poruka koju možeš poslati igračima, onda će se baciti u vatru. Ekipa, kad smo osvojili Kup Koraća i Superkup, bili prvi u ABA ligi i Evrokupu, nije bila talentovana ekipa. Ona nije dobijala utakmice, već nije htela da izgubi. Teško je kad neko neće nikad da izgubi, jer čim se opustiš, dobićeš. Oni su mislili da su najbolji. Za mene, ta ekipa je bila emotivno najbolja svih vremena.

Nema medalju za taj period, ali...

- Iskreno, da! Ne vidi se medalja, ali tu je uvek sa mnom. Ne znam ko je više napravio – igrači, navijači, treneri… Bila je takva hemija. Na primer, utakmica protiv Virtusa u Bolonji, Teodosić, Marković… Dobiješ jedan udarac, malo si ošamućen, dobiješ još jedan. Tokom cele utakmice voda iznad usta, neki put i iznad nosa. Kažem 'Ne znam kako ću se danas izvući', a igrači mi uzvrate 'Ne, ne, izvući ćemo se'. Kako smo uspeli? Nemam pojma.

Prisetio se i Duška Vujoševića.

- Ono što je Dule ostavio niko nikad neće izbrisati. Čitao sam nedavno da te sreća ništa ne nauči u životu. Sreća je kao doping, kao droga, ali te ništa ne nauči. Sa druge strane, patnja te čini boljim. Mislim da je Vujošević naučio prvo sebe, pa onda i druge kako kroz patnju možeš da napraviš velike stvari. Mislim da je on sve krenuo kroz ideju čoveka, ne igrača, ne košarke. Akcija nula je bila njegova akcija. Partizan je ono što jeste i uvek će to biti, ne samo zbog Duleta, ali u dobroj meri i zbog njega. Neću vam lagati, kad sam bio u Partizanu pitao sam sve o Duletu.

- Imao sam šansu i sa njim da pričam, hteo sam da saznam koji je bio njegov sistem, da nešto zanatski i ukradem. On je bio svuda, u svakom delu razvoja kluba i igrača ostavio je trag. Na prvom treningu u Bajernu, kad sam video Vladimira Lučića, shvatio sam da je imao velike trenere. To je nešto što se oseti, vidiš kako razmišlja o košarci i da je uvek, ne potez ispred, nego dva. U odbrani, napadu, emotivno… Rekao mi je: 'Mene je Dule naučio svemu' - rekao je Trinkijeri.

(Telegraf.rs / Meridian Sport)