Kao dečaku mu dijagnostikovali retku bolest, on nije odustao i zaigrao u NBA: "Svaki doktor mi je govorio..."

Životna priča Bilija Gereta Džuniora prevazilazi granice sporta i predstavlja primer istrajnosti, vere i borbe protiv svih prepreka. Sin nekadašnjeg NBA igrača Bilija Gereta, američki plejmejker je od rođenja vodio veliku životnu bitku, pošto mu je dijagnostikovana anemija srpastih ćelija, ozbiljno nasledno oboljenje krvi koje je mnogim sportistima onemogućilo da ostvare profesionalnu karijeru. Ipak, Geret nije dozvolio da ga bolest definiše. Uprkos brojnim izazovima i prognozama koje nisu bile optimistične, uspeo je da stigne do NBA lige, nastupajući za Finiks Sanse i Njujork Nikse, čime je postao inspiracija mnogima koji se suočavaju sa sličnim životnim problemima.

Nakon iskustva u najjačoj košarkaškoj ligi sveta, Geret je uspešno gradio karijeru i širom Evrope, nastupajući u brojnim klubovima i stičući reputaciju lidera na terenu i van njega. Upravo zbog svoje jedinstvene životne i sportske priče bio je jedan od gostiju programa „Game On! Freedom 250“, koji je Ambasada Sjedinjenih Američkih Država organizovala u Beogradu u okviru inicijative Sports Envoys.

Preporučujemo

Tokom boravka u Srbiji družio se sa mladim sportistima, učestvovao na košarkaškim radionicama i kroz lični primer pokazao koliko su rad, disciplina i upornost važni na putu ka ostvarenju snova. U razgovoru za Telegraf, Geret je govorio o svojoj borbi sa bolešću, putu koji ga je doveo do NBA lige, iskustvima iz evropske košarke, utiscima koje nosi iz Beograda, ali i porukama koje želi da prenese novim generacijama sportista.

• Bili, pre svega, dobrodošao u Srbiju, dobrodošao u Beograd. Drago mi je što te vidim ovde. Kako si i kako ti se dopada Srbija?

- Odlično sam. Hvala vam što ste me pozvali. Zaista cenim što ste me doveli ovde da se družim sa vama. Volim Srbiju za sada. Hrana je bila neverovatna, o hrani uvek mora da se priča. Ljudi su sjajni. Svi sa kojima sam radio su bili odlični i učinili su ovo iskustvo mnogo boljim. Ovde vole košarku. Znao sam to pre dolaska, ali iskusiti to, videti objekte koje imate ovde, videti ljude i koliko su posvećeni sportu, od mladih do starih, bilo je neverovatno.

• Poznat si kao prvi NBA igrač kome je dijagnostikovana bolest srpastih ćelija, zar ne? Koliko je bio težak put od te dijagnoze do NBA lige?

- Da, bilo je teško. Znate, život je prosto niz nedaća, ako tako možemo reći. Svi prolazimo kroz različite stvari i to je bilo to za mene. Dolazim iz košarkaške porodice, tako da košarka nije bila pitanje, već prosto – vidi šta možeš da uradiš i vodi računa o svom zdravlju. I tako, dan po dan, postajao sam bolji. Sledeća stvar koju znate je da sam uspeo da uđem u NBA. Proveo sam mnogo vremena u bolnicama kao dete, ali svaki put bih naučio nešto o sebi i kako da se bolje brinem o sebi. Dan po dan smo uspevali da napredujemo i jednog dana sam se probudio u NBA. Puno napornog rada, ali sve je vredelo.

• Tokom prve godine na DePolu, prošao si kroz krizu srpastih ćelija opasnu po život. Da li si ikada pomislio da bi tvoja košarkaška karijera mogla biti gotova?

- Znate šta? To je bila jedna stvar koja mi je, mislim, omogućila da stignem dovde – toliko sam to voleo da nikada nisam razmišljao o tome da bih mogao prestati. Bio je to više način razmišljanja tipa: „U redu, šta sledeće moram da uradim?“ Čak i tokom te krize na koledžu, doktori su me pitali da li želim da nastavim sa ovim, a meni nikada nije palo na pamet da stanem jer je to bilo u meni, bio je to deo mene. Bilo je teških trenutaka, ali imam sjajan sistem podrške, sjajnu porodicu, tako da su me podržavali kroz sve to, kroz uspone i padove, kroz sve.

• Da li je postojao trenutak kada ti je neko rekao da će ulazak u NBA biti nemoguć zbog tvog stanja?

- Apsolutno, svaki doktor koga sam poznavao dok nisam stigao tamo. Ali znate, oni su samo radili svoj posao. Ne shvatam to lično jer to niko ranije nije uradio. I ako gledate objektivno, šanse verovatno nisu bile velike. Ali uspeli smo da ostvarimo to i zahvalan sam na tome. Zahvalan sam što mogu da inspirišem druge ljude koji imaju ovu bolest. Ova bolest mi je promenila život, ali je ne bih menjao ni za šta.

• Šta ti je prolazilo kroz glavu kada si potpisao za Njujork Nikse i shvatio da možeš da ispišeš istoriju?

- Kada si usred toga, ne razmišljaš uvek o veličini tog dostignuća. Posebno jer sam bio mlad, imao sam 24-25 godina, i moj najveći cilj bio je samo da uđem u NBA, uprkos bolesti srpastih ćelija, prosto kao košarkaš sam želeo da uspem. Tako da kada sam stigao tamo, moja radost je više bila zbog napornog rada koji sam uložio, a onda sam zastao i pomislio: „Čekaj, pa niko ovo ranije nije uradio. Ovo je baš kul.“ Očigledno sam znao za to, ali mi nije bilo u prvom planu. Više je bilo – kako da se tu zadržim? Nije gotovo kad stigneš, moraš tu da ostaneš, a to nije lako. Tek kasnije sam shvatio koliki je uticaj kada sam ušao u zajednicu i video šta im to znači.

Foto: Joe Robbins / Getty images / Profimedia

• Gledajući unazad, šta je bila najveća prepreka koju si morao da savladaš na svom putu do profesionalne košarke?

- Rekao bih da je to sama bolest srpastih ćelija i sposobnost da nastupam sa njom i naučim svoje telo. Doći u formu dovoljnu za igranje košarka na najvišem nivou je samo po sebi dovoljno teško. A raditi to sa takvom preprekom zahteva još jedan nivo discipline i fokusa. To je nešto što nosim sa sobom na terenu i van njega. Rekao bih da je dovođenje tela u fizičko stanje potrebno za to bio verovatno najteži deo.

• Koliko te je bolest oblikovala, ne samo kao sportistu već i kao osobu?

- To je za mene sve. Zato volim rad sa mladima u košarci ili sportu uopšte. Mislim da te sport uči dragocenim lekcijama primenljivim na svaki aspekt života. Sport te stavlja u okruženja gde moraš da se suočiš sa nedaćama, radiš sa drugima, takmičiš se, pobeđuješ i gubiš, i to u ranoj dobi. Zato je to dragoceno, jer često ljudi to ne iskuse dok ne odrastu. Ali ako si mlad i baviš se sportom, to te uči tim lekcijama. Istrajnost, doslednost, naporan rad, kako se ophodiš prema ljudima – sve me je to prvo naučila igra.

• Ti si i pisac, nedavno si objavio i knjigu... Šta te je inspirisalo da podeliš svoju priču sa svetom?

- Moje vreme sa drugom decom, ali i odraslima koji imaju bolest srpastih ćelija. Shvatio sam da im moja priča znači i da su mogli da je čuju samo ako sam lično sa njima. Osetio sam da bih mogao da doprem do više ljudi i da je moja obaveza da to podelim. Bio sam dovoljno blagosloven da prođem kroz ovo i bilo bi sebično da to zadržim za sebe. Možda će neko iz toga nešto izvući. Mislio sam da je pisanje knjige najbolji način da to podelim sa svetom.

• I za kraj, koja je poruka za sve ljude, sportiste ili mlade?

- Sposobni ste. To je najvažnije – sposobni ste. Koji god san ili strast da imate, nikada nije lako, ali šta je danas lako? Ali sposobni ste. Budite dosledni, budite ljubazni prema ljudima. Stvari koje stalno slušamo, ali su toliko važne. Mislim da ti sport daje priliku da naučiš te stvari i da ostaviš trag u svetu - podvukao je Bili.

(Telegraf.rs)