Dušan Kecman otkrio da li bi menjao trojku protiv Cibone, a da Čildres ne uhvati promašaj Teodosića

Legenda Partizana - Dušan Kecman, sigurno će ostati najviše upamćen u istoriji košarke na našim prostorima zbog neverovatne trojke u Zagrebu protiv Cibone u finalu ABA lige 2010. godine, kada je sa skoro celog terena postigao koš za titulu, kada je na semaforu ostalo 0,6 sekundi do kraja.

Kecman je bio jedan od gostiju gala svečanosti u Ljubljani povodom 25 godina postojanja ABA lige, pa je razgovarao i sa medijima.

Preporučujemo

Taj čuveni koš bio je neizostavna tema, jer je prvo pitanje bilo na koju utakmicu prvo pomisli kada je ABA liga u pitanju.

- Ja iskreno pomislim na utakmicu protiv Cibone 2010. godine i te titule koja je jako specifično osvojena u poslednjoj sekundi i to je nešto što je obeležilo moju karijeru i tih pet sezona koje sam igrao za Partizan u ABA ligi.

Koliko često gledate taj snimak?

- Ne gledam ga iskreno da vam kažem, da ukucam na Jutjubu, već kada gledam TV ili kada mi neko pošalje klip i onda se uvek rado sećam toga i budi posebne emocije. Ali ne idem ja da kucam da kažem kako sam dao koš.

Šta vam je prošlo kroz glavu u tom momentu pre šuta?

- To je jedno od najčešće postavljenih pitanja, i danas kada me ljudi sretnu. Kako sam bio svestan da treba da uputim taj šut. Iz jedne utakmice gde je trebalo da pobedimo u regularnom delu, da se sve okrene za 180 stepeni, pogledaš semafor i vidiš da ima 0,6 sekundi. A na početku sezone je bilo neko pravilo da može lopta da se uputi kada je 0,3 sekundi do kraja na semaforu. To mi je prošlo kroz glavu, tako su se posložile stvari da je Aleksandar Rašić bio pod košem, da mi je dodao dobar i pravovremen pas, gde sam ja samo prihvatio loptu i uputio šut odmah.

Da li ste svesni koliko je taj koš bio važan, ne samo za Partizan, već i za srpsku košarku?

- Možda ja nisam svestan, jer evo od 2010. godine to traje, ljudi mi priđu i dalje, čestitaju, kažu "hvala za onu trojku". Možda u tom momentu nisam bio svestan značaja tog koša, možda u tom momentu posle te utakmice nisam bio svestan značaja tog koša, ne samo za navijače Partizana, već i za ABA ligu koja proslavlja 25 godina postojanja. To je nešto što vidiš, ljudi ti šalju. Ja sa ličnog stanovišta nisam svestan.

Razlika u ABA ligi u vaše vreme i danas?

- Intenzitet i broj utakmica koje igraju ekipe koje igraju Evroligu, Evrokup i FIBA Ligu šampiona je sada mnogo veći. To u mom vremenu nije bilo toliko. Nažalost, sada smo svedoci čestih povreda igrača. Sada se mnogo brže i intenzivnije igra, igrači se spremaju na to.

Sada ima mnogo više stranaca u klubovima, nego u vreme kada ste vi igrali?

- U Partizanu se godinama znalo, imali smo jednog ili dva stranca po sezoni, baza ekipe smo bili mi domaći igrači koji smo ostajali duži niz sezona, gde nam se dodavao neki kvalitetan stranac na kraju. Znali smo kakav je princip rada imao Dule Vujošević, koji je "gurao u vatru" mlade igrače, koji su to zasluživali teškim radom. Sada ima mnogo više stranaca u ABA ligi, ali je lepo kada vidite da imate igrače iz mlađih kategorija kada postanu nosioci ekipe.

Kakva su vam sećanja na Duleta Vujoševića?

- Bez obzira što sam došao 2002. u Partizan, to je bio najveći iskorak u mojoj karijeri, rad sa njim. Trebalo mi je mnogo vremena da se adaptiram na njegov princip rada, vreme provedeno u sali. Trebalo mi je 2-3 meseca da se naviknem na to. Imam prelepe uspomene. Pod njegovim vođstvom sam zabeležio najbolje partije, a sve stavljam u kontest ekipe, tim je bio ispred svih, niko od nas nije želeo da se istakne, ceo taj rad je iznedrio nekog pojedinca u nekoj utakmici ili sezoni. To nas je krasilo, bili smo posvećeni radu, a dobri i van terena.

Da li biste menjali tu čuvenu trojku protiv Cibone, da te iste godine u Parizu Čildres nije uhvatio loptu posle promašaja Teodosića na Fajnal foru u Parizu?

- Jako teško pitanje i težak odgovor. Titula Evrolige je kruna karijere svakog igrača, tako da sigurno i ja i svi moji igrači bi više voleli titulu Evrolige. Ipak je titla Evrolige najviše što čovek može da osvoji - rekao je Dušan Kecman.

(Telegraf.rs)