Prešao iz Zvezde u Partizan, imao kavge s navijačima, sad otkriva: "Koliko pretnji, mržnje... Nisam očekivao"

Kada je Željko Obradović došao u Partizan, on je za asistenta doveo Bogdana Karaičića koji je bio u Crvenoj zvezdi. Karaičić je potom dobio mesto i kao selektor Jermenije, a i samostalni angažman u Arisu, dok je sada u Balkanu iz Botevgrada.

Bio je Bogdan Karaičić i gost u podkastu "Euroinsiders", gde je pričao o brojnim temama, a jedno je upravo i njegov prelazak iz Zvezde u Partizan.

Preporučujemo

- Da budem iskren, došao sam u Zvezdu sa Sašom Obradovićem jer sam radio s njim u Lokomotivi. Pozvao me je. On je dobra osoba i dobar trener... - počeo je Karaičić.

Potom je pokušao da objasni zašto košarka znači mnogo ljudima u Srbiji.

- Ali, znate, bila je to korona godina. Hteo sam da idem kući, nije išlo dobro u Zvezdi. U neku ruku sam bio ponosan što sam došao tu, počeo sam da igram košarku zbog generacije 1995. i svih igrača. Oni su osvojili Evropsko prvenstvo posle rata. Igrao sam fudbal, samo reakcija ljudi posle tih pobeda je bila takva da oni nisu kao ljudi, oni su bili heroji. To je neka vrsta uživanja. To ima smisla za ljude koji su propatili u tom dobu kakvom je Srbija bila tamo, ne može to da shvati.

Onda se osvrnuo i na prelazak u Partizan.

- Da se vratim na Partizan i Zvezdu. Nisam očekivao da ću napraviti taj transfer. Ali, čak i tada sam ponosan zbog toga što odakle sam došao da radim za oba kluba. Čak i ako su ljudi pitali kako sam mogao to da uradim. Nisam to očekivao. Šta sam dobio, nivo mržnje, nivo poruka, pretnji... 

Foto: Marko Metlas

Nije Karaičić očekivao toliku mržnju usmerenu prema njemu.

- Bio sam pomoćnik trenera. Očekivao sam neku mržnju, ali nisam očekivao to sve... Mislili su da ću imati neki uticaj, pa su vršili pritisak na mene. Ja sam asistent, koji ni u Zvezdi nije bio prvi pomoćnik, već drugi. Na taj način sam očekivao nešto malo od navijača, ali dobio sam daleko više. Nisam bio najbolja verzija sebe u početku. Nije bilo mesta da sam radio, a da sam vodio sina sa sobom. Ne želim da moj sin dođe tu i vidi gde radim. Posebno ne derbi, nije bezbedno, ali ni njegov otac nije bio neko na koga se treba ugledati.

Kaže Karaičić i da je umeo da odgovori navijačima.

- Prve dve godine sam odgovarao. Nisam ponosan na to, ne plašim se da priznam. Znam da nije bila dobra reakcija, ali kad bace nešto na tebe, nije da želite da se tučete. Ali ne odlazite odatle tek tako. Emocionalno ste nestabilni u tom momentu. Nisam bio dovoljno zreo za to. Ušao sam u Partizan i prenatrpan sam bio radom tamo i Željkom i svim. Moja očekivanja nisu postala stvarnost. Postao sam meta, ne čitam mnogo, nemam Instagram nego imam Fejsbuk i ne objavljujem ništa. Dobijao sam loše poruke, želite da saznate ko je to. Kad bacaju stvari, čak i meni kao asistentu vređaju majku i sestru i to po imenima.

Potom, rekao je kad je sve prestalo.

- Ali u jednom momentu, imaću svoj mir. To je buka. Jednom pričamo o toj buci u organizaciji, treća godina je i nema reakcija. Okej, bacali su flaše i to nije bilo strašno. Tada sam odlučio da utišam buku, tada je postalo sjajno. Kad vas obuzme mržnje, vi ne radite u Partizanu, vi ste samo u tome. Rekao sam ženi da bih voleo da se vratim u Partizan, ali kad ne budu imali ovoliko novca, očekivanja... Već kad budu imali dosta manje, pa da ih podižemo. To je moj san. Ako dođem do toga da imam dovoljno novca, da ne moram više da zarađujem za porodicu, radiću za džabe u Partizanu. To je nešto malo i lepo je da im vratim. 

(Telegraf.rs)