Prof. dr Nenad Dikić o Olimpijskim igrama: Da li u budućnosti sve treba drugačije organizovati?

Foto: Tanjug/AP

Već sam pisao o nemogućnosti da sportisti izraze svoje mišljenje, i naporu MOK-a da održi igre atraktivnim, uvođenjem novih sportova (skejtbord, karate, sportsko penjanje itd.) , čak i onih virtuelnih. Ako se tome dodaju transrodni sportisti i kontroverze oko dopinga i nastupa Rusa, onda Olimpijske igre u Tokiju postaju jedne od najkompleksnijih igara do sada.

I tako bi to bilo da se nije pojavila korona, koja je sve učinila mnogo gorim i koja je uticala na odluku japanske vlade da zabrani prisustvo gledalaca i da se maksimalno ograniči kretanje sportista. Tačnije igre su odložene prošle godine, i prebačene za 2021., što je samo po sebi presedan. U svemu su se Japanci dobro snašli, ali čini se ne i najbolje finansijski prošli, jer početna procena da će igre vredeti 15 milijardi se skoro udvostručila. Navodno se budžet zaustavio na 25 milijardi. Pošto još uvek nisu završene Paraolimpijske igre, konačna suma možda bude i veća.

Preporučujemo

Nije to prvi put da Igre prekorače budžet. Tačnije uvek su skuplje nego što je planirano. Tako su Grci nakon igara upali u takav dug da su doveli državu do bankrota. Kod Kineza se dug nije ni primetio, a i da jeste to samo oni znaju, iako su potrošili preko 40 milijardi. Englezi su verovatno jedini profitirali, tako što su razvili istočni London koji je uvek bio manje atraktivan, napravili celu novu prugu, a troškove sveli na minimum sa portabilnim dvoranama. Brazilci su odradili verovatno igre sa najviše srca i potrošili kao i Englezi oko 15 milijardi, ali nisu mnogo dobili, tačnije bilo je dosta sukoba, grad se nije mnogo promenio, favele su propatile, čak je bilo i ubijenih. Za igre u Tokiju se očekivalo da će biti nabolje i najekonomičnije. U svakom slučaju korona je pobedila najbolje organizovano društvo na zemlji, u kome nema korupcije, gde su inovacije deo svakodnevice, a tradicija osnova življenja.

Kako će se Japansko društvo izboriti sa troškom od 25 milijardi, verovatno nikada nećemo saznati, jer su oni u tom delu previše ponosni, ali činjenica je da će poreski obveznici biti opterećeni sa dodatnih 940 dolara po glavi stanovnika. Opet po mnogima toliko da neće dugo moći da se vrate u normalu.

Još uvek se sećam velikog murala iz Rija na kome je nacrtan sto sa ostacima bogate večere i velikim računom koji je visio sa njega ili Atine koja je dozvolila da najlepši deo Pireja sa stadionom „Mira i prijateljstva“ zaraste i da se kao većina njih ne koristi. Nije teško razumeti zašto su Brazilci razrušili Marakanu samo nekoliko meseci nakon Olimpijskih igara, dok su Britanci napravili od svega profit. Očigledno je da sistem mora da bude organizovan a da o svakoj stvari treba voditi računa jer se poput lančane reakcije troškovi povećaju. Verovatno su zbog toga neke zemlje odbile da se kandiduju iako je postojala inicijativa. Istorijski je Kolorado prvi to učinio još 1976., a nakon toga mnoge države (Švajcarska: St. Moris i Davos, Norveška: Oslo, SAD: Boston itd) su na referendumu odbijale da se prihvate organizacije.

Mislim da postoji najmanje pet stvari koje treba promeniti da bi se igre organizovale:

1. Države, MOK i sponzori dele rizik i dobit. Nerealno je da od TV prava zarađuje MOK dok domaćin troši milijarde, kao i da sponzori nisu bolje pozicionirani, samim tim i zainteresovani.

2. Infrastruktura je očigledno najveći problem, jer letnje olimpijske igre imaju najmanje 35 borilišta i ako sva treba da budu povezana saobraćajnicama dolazimo praktično do izgradnje novog grada. Zbog toga infrastrukturno igre treba praviti tako da budu rešenje građanima, a ne poreski teret.

3. Ljudska prava. Većina igara je povezana sa narušavanjem prava određene populacione grupacije. Bez obzira da li je to komunistički pristup u Pekingu, brutalni u favelama u Riju ili ublažen u Sočiju, neophodno je da se ljudska prva postave u centar događaja. Takođe je neophodno ne ograničavati prva sportista i mogućnost da se izraze.

4. Ekologija kao prioritet. Svake olimpijske igre su uticale na menjanje jednog grada, često na takav način da su ostavile sem velikog duga i delove grada narušene upravo velikom i brzom izgradnjom. Očigledno da u budućnosti očuvanje okoline mora da bude prioritet.

5. Sigurnost, prestiž i transparentnost. Možda o tome govori najbolje pokret „No Boston Olympics“ koji je izazvao skepticizam, zahtevao odgovornost organizatora i uticao da neslaganje građana bude takvo da se odbije kandidatura za olimpijske igre 2024. Činjenica je da pored svih nabrojanih faktora olimpijske igre moraju da nađu načina da ne budu skupe, rasipničke i da pri tom ne utiču negativno na sveukupni život u gradovima koji ih organizuju.

(Prof. dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)