Odbojka će izumreti bez dece, a ne bez para: Alarmantno upozorenje kluba koji je Srbiji dao kapitena

Vrata na ulazu u halu sportova Sportskog centra Požarevac  otvorila su se uz neprijatnu škripu. Pogled s njih, srećom, odmah puca na renovirane narandžaste stolice u bojama grada, jer biste posle one škripe pomislili da ćete ući u dvoranu kojoj je davno istekao rok.

Led rasveta, solidno očuvan parket i vedro raspoloženje momaka dok još postavljaju mrežu pred zagrevanje, obećavaju kao prizor.

Čekam da počne trening odbojkaša Mladog radnika, jednog od najboljih klubova u zemlji i prebiram po glavi brojke koliko bi sve to moglo da košta, kakve li su im plate, koliko dece imaju u klubu.

Zanima me i koliko se deca uopšte interesuju za sport koji je neko svoje zlatno doba imao s druge polovine devedesetih i početkom dvehiljaditih.

To je bar subjektivno mišljenje jednog deteta koje je odrastalo uz Dejana Brđovića, Željka Tanaskovića, braću Grbić, Slobodana Kovača, Gorana Vujevića, Andriju Gerića, Đulu Meštera...

Posle 2000. odbojka nekako kao da je postepeno bledela i da joj je popularnost drastično opadala. Bas Van de Gor, Sartoreti, Đani i ostali asovi, svi su oni bili zvezde tokom devedesetih.

Svi su oni bili i ozbiljno plaćeni za to što su radili, a znam i da to u današnjoj Srbiji nije slučaj. Ni u jednom odbojkaškom klubu naše zemlje. Zato je jedno od glavnih pitanja koja nameravam da postavim predsedniku Mladog radnika Lazi Ristiću - može li ovde jedan odbojkaš da živi od svog sporta?

Momci na parketu kao da ne razmišljaju o tome, smeju se i već rade istezanje u trenutku kada se škripa vrata dvorane začuje još jednom. Brzo se dogovaramo da razgovor započnemo na parketu i počinjemo od muške reprezentacije Srbije.

- Naravno da sam ispratio uspeh, s tim što sam od delegata iz OSS i sa navijačima bio u Ankari i tamo uživo ispratio polufinale i finale. Neviđeni uspeh smo već tada napravili. Mi smo finale muškaraca gledali u Skoplju, gde smo u tom trenutku bili na pripremama sa Vardarom. To prvo mesto je uspeh odbojke u Srbiji i to će još dugi niz godina da se nastavi - počeo je Ristić priču za naš portal od onih vedrijih tema.

U očima mu se vidi da je srećan što je nekoliko nedelja ranije bio deo "ludnice" u Ankari, kada su i devojke osvojile zlato u pet dramatičnih setova protiv domaće Turske i pred prepunom halom Turaka.

- Takva atmosfera pred 14.000 turskih navijača i nas šezdeset tamo, koji smo bili uniformisani naravno... to ne može da se opiše rečima. Takav doživljaj i što smo savladali domaćina. Kad 14, 15 hiljada ljudi zagrmi... ne mogu da dočaram rečima. One su pokazale da su najbolje na svetu, svetske, evropske, olimpijske prvakinje, jedino da osmisle još neko vanplanetarno takmičenje pa da budemo i tamo prvi - opisuje Ristić u dahu.

Požarevac odbojku baštini kao deo kulture grada već godinama, otud i sada među seniorima Srbije dvojica momaka koji su igrali u Mladom radniku.

Jednog, Nikolu Pekovića, pamtim još kao tršavog gimnazijalca koji je gostovao u našoj omladinskoj emisiji kada je pokušavao da objasni kako mu je cilj da jednog dana bude reprezentativac.

Desetak godina kasnije san mu se ostvario i ne samo da je zaigrao, nego je sa "Plavima" uzeo evropsko zlato.

- Nikola Peković je požarevačko dete, ima odbojkaški gen. Njegov otac je isto bio odbojkaš, harali su svojevremeno drugom ligom. Nikola je osam godina proveo ovde i najmlađi igrač je bio u Superligi. Šta da kažem, mislio sam da je mogao i ranije da uđe, ali je pokazao da i sada može da sačeka svoj trenutak, pokazao je kvalitete i karakter i mi smo ponosni. Naravno, tu je i Petrić koji je iz Prijepolja, ali je prve korake napravio odbojkaške ovde i bio je tu šest godina, ostavio dubok trag - objasnio je Ristić.

Mladi radnik i sada ima jednog sadašnjeg i jednog nekadašnjeg člana mlađih selekcija nacionalnog tima Uroša Ubiparipa i Ivana Ilića, a tu je i bivši član nacionalnog tima Dukić i još mnogo potencijala među "klincima".

- Mi smo inače treći centar odbojke u Srbiji, a ustalili smo se poslednjih godina u velikoj četvorci pored neprikosnovene Vojvodine, Crvene zvezde i Spartaka iz Subotice koji je pokazao dobre rezultate. Proglašeni smo ove godine nezvanično na Skupštini OSS u Vrnjačkoj Banji da najbolje radimo sa muškom decom. Muška odbojka je u velikom deficitu. Teško je doći do igrača. Postati odbojkaš je veliki izazov - naglašava Ristić.

Zahvalan je lokalnoj samoupravi u gradu, št o sam negde i očekivao da čujem u malom gradu u kom svako svakog zna, jer Srbi smo, ne zameramo se međusobno.

Odbojkaši u Srbiji neretko ne mogu da pokriju ni neke od osnovnih životnih potrepština poput kirije jer im plate kasne ili su simbolične. U "Radniku", uveravaju, toga nema jer grad plaća uspehe koje klub pravi.

- Ne mogu da kažem, Požarevac ima podršku iz lokalne samouprave i od gradonačelnika koji zdušno pomažu, ali oni to ne bi ni činili da mi ne dajemo neke rezultate. Već godinama smo treći, četvrti, peti, tu smo i borimo se, igramo polufinala Kupa, finale Superkupa - kaže predsednik požarevačkog kluba.

Na pitanje o kojim je ciframa konkretno reč, Ristić skromno kaže da je klub zahvalan. Međutim, između redova se uvek može pročitati jedno "ali".

- Hvala samoupravi i za ovo, ali je i to nedovoljno, jer verujte mi da više od polovine klubova Superlige, odnosno dve trećine klubova Superlige ima mnogo veći budžet od nas. Budžet Mladog radnika je 12 miliona dinara koje dobijamo od grada i to su jako veliki novci, da ne pričamo, to je novac naših građana koji odvajaju za sport u gradu, ali se trudimo da planove i programe ispunimo i opravdamo pare i opravdavamo ih. I ove godine nam je cilj među prva četiri, da igramo finale Kupa.

Klub se nada i da će kao i pre tri godine da dobije organizaciju završnog turnira Kupa, kao što je bio i pre tri godine kada su u hali Sportskog centra bili i Nikola i Vladimir Grbić.

Radnik je tada, nošen punim tribinama uspeo da preokrene od 0:2 do 3:2 protiv Vojvodine u polufinalu, a onda je poražen od Zvezde u finalu. Taj uspeh na domaćoj, uglavnom ne mogu da prate i uspesi na evro-sceni jer je to već skupa rabota.

Pored toga, ponekad se umeša i politika, pa je Radnik izborio takmičenje na Balkanskom kupu u Strumici i odustao od takmičenja jer bi se ukrstio sa Prištinom.

- Nažalost, ove godine samo Vojvodina učestvuje u Ligi šampiona. Ona je srpska institucija i ima najviše finansija pa može da izdrži. To treba da pozdravimo i da budemo srećni što imamo bar jedan klub. Svi drugi su odustali jer je to jako skupo za naše klubove i onda nemamo snage da završimo ligu kako treba. Mi smo se ove godine plasirali kao četvrtoplasirani, na Balkanski kup i prijavili smo se za taj kup, pošli smo u nedelju i desila se Priština. Žreb je mogao da odluči da se igra protiv Prištine, a svi dobro znamo naša osećanja prema Kosovu i znamo stav naše Republike, predsednika i Vlade i hteli smo na taj način da damo podršku. Nadamo se da nikad neće da se desi da to bude nezavisna država, nego da ostane naša pokrajina kao što je i bila - objasnio je Ristić.

Mali sponzori koji doprinose sa po pet, šest miliona dinara, daju klubu dodatnu "injekciju" da može da preživi i održi se, ali je uglavnom reč o entuzijastima.

- Teško je. To su mali sponzori koji su zaljubljenici u ovaj sport i hoće da pomognu na taj način. Imamo sponzore, jeste to nedovoljno za stvari poput evropskih kupova, ali za održavanje lige i za igranje u Srbiji... mislim da u Požarevcu imamo dobar odziv od prijatelja i mi im nečim i vraćamo. Imamo prenose i reklame gde našim sponzorima vraćamo uslugu i obostrano je zadovboljstvo. Tu se nađemo negde na oko pola od budžeta grada, oko pet, šest miliona, ali nije sve u novcu.

Jedna od firmi koja sponzoriše klub je i njegova - Lazaro, proizvodi sportsku opremu, dok su pojedini darodavci poput privrednika Dragana Markovića u klub uneli 200, 300 hiljada evra za 20 do 30 godina koliko je uz Mladi radnik.

Ostali sponzori pomažu u hrani, Odbojkaški savez donira lopte i plaća sudije što je više od pet hiljada evra godišnje. Prema rečima Ristića, da klub ima još 20 do 30 odsto više novca mogao bi da razmišlja i o Evropi.

Aleksandar Atanasijević je nedavno, gostujući u Telegrafu pozvao decu da se bave odbojkom jer će zahvaljujući njoj proputovati svet, ali u situaciji u kakvoj smo kao društvo, pitanje je veliko i da li se od odbojke zaista kod nas može živeti.

- Trenutno, počele su neke prilike drugačije u odbojci. S jedne strane mi je drago, ali s druge kao predsednik kluba moram da tražim više finansija za igrače. Ali kako se bude dizala cena igrača, dobrih i visokokotiranih igrača, tako će i odbojka da raste i biti bolja. Ja bih voleo da naši odbojkaši mogu da zarađuju kao u Turskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Rusiji kada bismo mogli da nađemo tolike finansije. Ne može tu nešto mnogo da se živi, ali kako živi cela Srbija, odbojkaši moraju da budu i zadovoljni. Nije to kao fudbal i košarka, ali hajde da kažemo da smo neki prosek, nadam se da su zadovoljni igrači koji su u Superligi.

Ristiću je jasno da Mladi radnik neće imati verovatno nikada budžet od pet miliona evra, a toliko su imali neki od klubova iz Turske protiv kojih je ovaj mali lokalni klub iz Požarevca igrao.

Prema njegovim rečima, i nosio se ravnopravno. Jedan od tih klubova iz Rumunije je imao dva miliona, a iz Bugarske milion i petsto hiljada evra godišnje.

- I mi sa 100 hiljada ili 150. Deset do dvadeset puta manje i igrali smo, verujte, egal sa njima. Hoću da kažem koliko je srpska odbojka dominantna u ovom delu Balkana. Malo nam olakšava što imamo taj gen da imamo takve uspehe, uopšte smo takav narod verovatno.

Jedno od pitanja kojima se srpska odbojka bavi je i pitanje stranaca. Oni svakako nisu rešenje za našu ligu i našu odbojku, daleko od toga. Štaviše, naši igrači na visokoj lestvici drže klupsku odbojku u jačim zemljama kao stranci u njima.

- U našim klubovima mogu da igraju do dva stranca, ali tu uglavnom igraju svi Srbi. U inostranim klubovima, na primer u Italiji imate dva Italijana i četvoricu Srba na primer - kaže Ristić.

Odbojka, kao i svaki sport igra se zbog publike koja dolazi na utakmice. Poslednjih godina smo svedoci da više ni fudbal ovde ne privlači toliko ljudi na stadione, slično je i sa odbojkaškim dvoranama. Požarevac se tu drži solidno i ima najviše publike u Superligi.

- Mogu da kažem, pošto pratim sve ostale sportove da je ovaj grad tu specifičan. Imamo najviše publike u Superligi po statistici naših organa iz Saveza. Tu dođe 400, 500, 600 gledalaca, kad je neka bolja utakmica onda i malo više. Drugi sportovi nemaju ni upola toliko. Ne znam šta se dešava, fudbal isto, što je zanimljivo... Ali znate na utakmici Crvene zvezde i Partizana, odbojkaškoj bude 100 ljudi i da ne dođu ljudi iz Požarevca ne bi bilo ni tih sto. Uglavnom dođu studenti i tako ispratimo, pa dođe po pedesetak Požarevljana. Ovde ima jedno 400, 500 gledalaca koji ne promašuju nijednu utakmicu i ovim putem bih ih pozdravio.

Dok većina klubova kuburi sa tim gde će naći dečake spremne da igraju odbojku, Požarevljani nemaju tih problema, ali je upoozorenje da je nedostatak dece veći problem nego nedostatak novca, zaista alarmantno.

Još jedna stvar za zabrinutost je i činjenica da decu više zanimaju nove tehnologije tableti, kompjuteri i ostali "gedžeti".

- Mi imamo negde oko stotinu dece što nije loše, tu smo između 80 i 100. Ova razvojna liga koju smo započeli pre dve godine po školama dovela nam je desetak, dvadeset dečaka od kojih su neki vanserijski potencijali. Jedini smo valjda klub koji ima pretpionire i pionire i kadete i juniore. Igramo i drugu ligu da bismo kalili mlađu decu i igrače koji nisu u prvom planu u prvom timu... Bili smo treći sa kadetima na prvenstvu države, na majskom turniru sa preko 160 ekipa smo bili drugi. Bila je jedna generacija 2004, 2005. godine koja je osvojila sve i opet su na putu neka deca koju hoćemo da sklonimo sa ulice u ovoj eri telefona, kompjutera i nečega anomalnog. Da ih vratimo na igrališta i sportu i da postanu šampioni - nada se predsednik Mladog radnika.

U pojedinim beogradskim klubovima, dečaci igraju sa devojčicama jer ih nema dovoljno za pune grupe, pa vrlo brzo odustaju i kada vole odbojku, pa taj put i misija neće biti nimalo laki.

- Pričam stalno sa predstavnicima klubova. Nemanje dece, sve se manje dece i rađa, a sve su manje zainteresovani za sport. I kad je to takva situacija da ti nemaš ni koga da zoveš onda je to alarmantno. Beograd ima mnogo dece, ali ćemo morati da poradimo na tome. Danas je sve komercijala, a mi nismo komercijalni klub, nego gradski koji ulaže u svoju decu. Oni ne plaćaju nikakve apanaže, opremu, sudije, ništa, samo dolaze na treninge i utakmice. Ta komercijala malo destimuliše rad koji ovde ulažemo i to bi trebalo da se ispravi. U Beogradu ima 5, 6 hiljada dečaka i devojčica, a dve trećine su devojčice. Ona nisu na nivou kao što su ovde. U prilog tome govori da je odavde izašlo više od 30 internacionalaca. Sve vam to govori - zaključio je Ristić.

(M.Ljubisavljević)