• 6

Vanja Grbić iskreno o Srbiji, kosovskom nasleđu, generaciji iz Sidneja: "Mi nismo bili prijatelji"

Ja sam se opredelio da se posvetim deci da sve ono što sam naučio na terenu i van njega uložim u bućnosti u decu i na taj način zatvorim krug svega onoga što smo moja porodica i ja radili godinama. Zato veliko Vam hvala, hvala porodici i fondaciji Karić, učinili ste ovom nagradom, veliku čast i meni i mome bratu!

  • 6
Vladimir Vanja Grbić

Foto: MN Press

Legendarni srpski odbojkaš Vanja Grbić, ostvario je gotovo sve što se moglo osvojiti tokom svoje sportske karijere, a kruna je bilo olimpijsko zlato u Sidneju 2000. godine.

Zlatna generacija srpske odbojke dosegla je visine koje nakon toga nijedna druga više nije uspela da dostigne, iako je bilo fenomenalnih generacija koje su osvajale i najsjajnija odličja sa evropskih prvenstava.

Međutim, Olimpijske igre osvojila je samo generacija iz 2000. godine, a upravo tada briljirao je Vanja Grbić koji je u finalu osvojio i jedan od najlegendarnijih poena ikada u odbojci.

Po završetku sportske karijere, Vanja se posvetio sebi i sopostvenom obrazovanju, pa je 2006. upisao fakultet, a nedavno je i u obrazovanju dosegao vrh, pošto je dobio zvanje doktora nauka.

Zbog svojih dostignuća u sportu Vanji i njegovom bratu Nikoli Fondacija Braća Karić dodelila je nagradu, a tim povodom je Vanja dao i intervju u kojem se dotakao mnogih detalja svoje karijere, sa osvrtom na generaciju "zlatnu generaciju iz Sidneja", za koju je rekao da nisu bili veliki prijatelji, ali da su na terenu grizli jedan za drugog i da su bili fokusirani na jedan cilj - da obraduju naciju u teškim momentima nakon ratova devedesetih.

Takođe je Vanja pričao i o mnogim svojim razmišljanjima, dotakao se sadašnjeg rada s decom, ambicijama da uradi nešto za Srbiju, veri, poseti Hilandaru, nasleđu koje Srbija ima u kosovskim manastirima, za koje kaže da ne postoji nigde na svetu...

  • O Vama se sa mnogo razloga govori kao o jednom od najboljih srpskih odbojkaša svih vremena. Članstvo u odbojkaškoj Kući slavnih, četrnaest medalja u dresu reprezentacije, titula najboljeg igrača Evrope 2000 godine, nezaboravni zlatni trijumf na Olimpijskim igrama u Sidneju i mnogi drugi reprezentativni, klupski i lični uspesi obeležili su Vašu bogatu i plodnu sportsku karijeru ali i život vredan življenja. Ko Vam je najviše pomogao da razumete kako da ispunite meru ljudskog postojanja i šta Vas je u odbojci privuklo da joj posvetite život?

Što bi rekli italijani figlio d’arte iliti sin od umetnosti. Ne pada iver daleko od klade. Pokojni otac je bio odbojkaš, član reprezentacije Jugoslavije trinaest godina, kapiten reprezentacije koja je osvojila prvu evropsku bronzanu medalju u istoriji Jugoslavije. Kažu da temperamentom podsećam na njega i od najmlađih dana, pete ili šeste godine, moja igraonica je bila hala Medison u Zrenjaninu. Bio sam živo dete, moj otac me je vodio u Medison, gledao sam treninge, malo se igrao. Mislim da mi je onaj miris prašine i dan danas u nosu. S vremena na vreme otac bi mi samo zaintrigirao maštu, ubacivao loptu i ja sam sanjao o tome da ću jednog dana da pucam na velikoj mreži. Iako sam, s vremena na vreme, provodio periode trenirajući odbojku od devete godine, mogu da kažem da sam ozbiljno treniranje odbojke počeo tek u sedmom razredu osnovne škole, znači tek sa trinaest godina. Igrao sam paralelno i fudbal, prvo napad pa sredina terena, pa nazad, pa onda na golu i otac mi je u petnaestoj godini rekao da mogu da igram šta god hoću, ali da ću igrati odbojku. Sećam se dan danas tog osećaja. U stvari, on je već video da je odbojka ono što će biti moje opredeljenje.

Vladimir Vanja Grbić

Vanja i Nikola Grbić sa zlatnom olimpijskom medaljom iz Sidneja 2000. godine; Foto: MN Press

  • O tome šta ste Vi dali odbojci se već mnogo zna. Šta je Vama dala odbojka?

- Ono što mi je ona dala i ono čemu me je naučila je čovek koji sam danas vezano za ljudske odnose, prihvatanje ljudi, razlika, svest o tome na koji način da sa ekipom ljudi sa kojima nemaš zajednički jezik, u smislu poznavanja, stigneš do najvećih, olimpijskih visina. Odbojka mi je dala suštinu života, jer ne mora da znači da je ono što mi mislimo i ono što znamo jedino pravo i da je najčistije i najbolje. Mi imamo neku svoju viziju, neki svoj put i neki drugi ljudi možda imaju svoju viziju. Upravo u uvažavaju razlika jeste ono što suštinski treba da bude svakodnevno funkcionisanje i to je ono u čemu mi je odbojka pomogla: da ne rešavam sve na silu kao što se rešava u kontaktnim sportovima.

- Svoju snagu, brzinu, tehniku stavljaš na raspolaganje intelektu. Psihološkom stabilnošću i fantastičnom intelektualnom mobilnošću rešavaš situaciju. Poen u odbojci se ne definiše kao u košarci – ubaci se u koš - poen u odbojci može da se napravi na mnogo različitih načina. S te strane je odbojka, recimo, kolektivni tenis i mnogo smo bliži tenisu nego što su drugi sportovi. Odbojka mi je isto tako pomogla da realizujem svoj potencijal, da proputujem svet, da igram u šest zemalja, da govorim četiri jezika kao maternji, da koristim još četiri i da upoznam ljude i prijatelje sa kojima sam jako dobar. Boja kože, nacionalnost, religija i geografski lokalitet apsolutno nisu bitni već isključivo kakav si kao čovek.

Vanja Grbić

Vanja Grbić iz mlađih dana; Foto: MN Press

  • Tokom karijere se niste držali zone komfora i prihvatali ste izazove koji su Vas često vodil van granica Srbije. Igrali ste za Vojvodinu, potom Mladost, pa ponovo zaVojvodinu, usledili su angažmani u Italiji, Brazilu, pa ponovo Italiji, Japanu, Grčkoj, Rusiji, ponovo Italiji i Turskoj. Različiti društveni i kulturoški konteksti su Vas sigurno obogatili. Ako su život odnosno rad u inostranstvu neka vrsta učenja, šta ste naučili iz susreta sa ovim zajednicama ? Da li ste se, možda, na neki način promenili posle istraživanja sveta i svih mogućnosti koje pruža ? Kako bi izgledala jedna lična sublimacija tih raznolikih iskustava?

- Nebo – zemlja. Recimo Italija je zemlja koja je fenomenalna za život. Imaju fantastičnu kulturu sporta gde je kult sporta posebna grana, a oni sami izuzetno zahtevni. Kada nekoga vole, bez obzira kakav, on je bog. To je zemlja u kojoj je veoma važno kako izgledaš, šta voziš i koji mobilni koristiš.

  • Svakako da ste iskusili i suprotnosti?

- Brazil je zemlja fantastičnih suprotnosti. S jedne strane favele, siromašni - s druge strane prebogati krajevi i ljudi. Prolazeći kroz unutrašnjost prošao sam pored kuće ispred koje sam video starca koji sedi na balvanu. Na krov stare blatnjave kuće bez vrata prebačeni su lim i najlon. Starac čiji je slamnati šešir izjeden i pljav puši loše zavijenu cigaretu odnosno duvan i smeje se. Onda se čovek zapita šta je to što tebi čini sreću u životu. Ono što imaš i poseduješ ili ono što te ispunjava?

- Čovek se vrlo često preispita. Japan je, recimo, zemlja koja je, po meni, mnogo ispred svih ostalih. Bar 50 godina. To je zemlja gdje su kolektivna svest ili pripadnost i socijalna inteligencija na najvišem nivou. Ljudi sopstveni uspeh doživljavaju kroz opšti uspeh i pripadnost nečemu ili nekome. Tako od malih nogu vaspitavaju svoj narod. To je takođe zemlja gde je tehnologija otišla jako daleko a tradicija i ono što su tekovine japanskog naroda nešto što se čuva isto kao i porodica. Znači, ono što je napredno, vrhunsko i moderno ne mora da prati apsolutno sve trendove koji nam dolaze.

Vanja Grbić

Foto: MN Press

  • Roditeljska briga i majčine suze su Vas pratile kad ste odlazili u inostranstvo. Bila je zabrinuta i kad ste odlazili u Tursku. Čini se, ipak, da Vam je to iskustvo prijalo.

Kada sam otišao prvi put u Tursku, kad smo supruga i ja potpisivali ugovor, otišli smo u Fener, najveće sportsko društvo. Očekivali smo Turke sa turbanima koji puše i piju kafu, mahale, a videli smo jednu veoma modernu zemlju odnosno jedini grad na dva kontinenta koji je daleko od onoga što su naše predrasude. Uzmete meni i možete da razumete osamdeset procenata stvari, mentalitet jako sličan našem, ljudi su veoma vredni i radni a sportisti su kod njih bogovi. Otišao sam u Tursku sa 37 godina. Prve godine u Feneru smo osvojili i kup i prvenstvo. Oni do tada nisu osvojili ništa. Dan danas imam prijatelje i jako bliske veze i Istanbul je sigurno grad gde smo imali najlepši boravak i najbolji opstanak.

  • U kolektivnim sportovima izuzetno je važno kako funkcioniše tim kao organska celina. Za igrače je značajno da razviju svest o tome da svaki postupak ima posledice po ekipu. Staranje o opštem i zajedničkom nadilazi brigu o individualnom i ličnom. Potencijal ekipe zavisi od doprinosa timu i brige za druge. Kakva je Vaša filosofija sporta u tom domenu?

Odbojka je najkolektivniji timski sport od svih. Često ljudi kažu da je specifičnost odbojke odvojenost mrežom i svašta drugo. Meni je došlo milion puta da se potučem, ali naučite kroz ono što je igra da kontrolišete sebe, svoje emocije, naučite kako da se ponašate. Vrlo bitna stvar koju veliki broj sportista zaboravlja jeste da vas gledaju drugi, pre svega deca. Kako se ponašate na terenu takvu poruku dajete deci. Morate biti svesni da niste samo neko ko igra na određeni način već je poruka koja dajete deci mnogo važnija nego sama vaša igra. Način na koji funkcionišete u okviru grupe mnogo govori o vama. Tim, kako kažu u sportskoj nauci, jeste skup ljudi gde postoji jedan lider oko koga se okupljaju svi ostali. To su ljudi različitih afiniteta i sposobnosti i oni nalaze neki svoj zajednički duh ili ga ne nalaze.

- Upravo od toga i zavisi kolika će iskorišćenost tog potencijala biti. Obično se kod nas kaže da se tim pravi u kafani. To je notorna glupost. Suštinski, to se rešava na terenu, u areni. Uzmite za primer našu generaciju koja je osvojila olimpijsko zlato - mi nismo bili prijatelji. Nikad nismo popili kafu zajedno. Uvažavamo se toliko koliko je bitno da budemo na terenu i provodimo vreme zajedno. Mi smo se okupili oko zajedničkog cilja. Taj zajednički cilj ima dodatnu notu - svest da igramo za svoj narod, naročito u trenutku devedesetih, kad to ima određenu specifičnu konotaciju. To je u stvari ono što je nas spojilo - da smo na terenu spremi da poginemo jedan za drugog zato što smo bili svesni da bez ijednog od nas ne možemo da to uradimo i to je poenta. Lomova i neslaganja ima uvek, ali postoji ono što je suština da je taj cilj koji mora da se osvoji mnogo važniji od bilo koga od nas. Svako u timu ima svoj specifični zadatak koji treba da ispuni jer onaj koji vodi tim jako dobro mora da zna šta koji igrač u kom trenutku treba da da. Nisu svi timovi najbolji, ali da bi ostvarili najviše što mogu, mora da prihvate jedni druge. To je negde i najvažnije. Mene su upravo uzimali i zbog toga zato što sam bio čovek tim.

Vladimir Vanja Grbić

Foto: MN Press

  • Tokom Vaše igračke karijere ste demonstrirali vrhunsku disciplinu, posvećenost, kreativnost i odgovornost. Vaš lični razvoj se nastavio kroz akademsko iskustvo. U novim i drugačijim okolnostima ste imali prilku da sagledate teoriju koja stoji iza sportske prakse. Šta su vam doneli ti novi vidici? Šta vam je donelo igračko umeće u tom smislu i na koji način ste to znanje aktuelizovali kroz akademsku karijeru?

- Nakon karijere, 2009. godine, postao sam Potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Moj zadatak je bio odbojka na pesku, mlađe kategorije i, generalno, pomoć strukturi Odbojkaškog saveza. Tako sam imao priliku da upoznam mnogo ljudi, vidim mnogo dece i da polako ulažem u sebe van terena. Čovek kada prekine sa aktivnim igranjem ne ide u kafanu, ne gradi zgrade, već se bavi isključivo onim u šta se razume i za to mora da se spremi. Ja sam, shodno tome, s obzirom na to da sam 2006. odigrao poslednju utakmicu za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u Japanu, krenuo sa fakultetom. Taj fakultet je državni Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu i na njemu sam diplomirao 2014. godine.

  • Tada je otpočelo i novo poglavlje bavljenja sportom za Vas ? Da se vratimo na to kako su se u Vašoj interpretaciji ukrstile akademska teorija i igračka praksa?

- Onda vidite prostor, shvatite koja je razlika. S jedne strane teoretski aspekt je važan da biste mogli da se upoznate sa pojmovima, da znanje koje je razbacano i raštrkano na određene segmente, analitički i metodički postavite kako treba, da shvatite proces, jer teorija upravo to objašnjava. Savršeno mi je jasno zašto postoji veliki jaz između teorije i prakse. On se već dogodio jedanput u prošlosti u antičkim olimpijskim igrama onog trenutka kada je ušao novac i interes i kada su se atlete i treneri razdvojili od filozofa.

- Tražili su od filozofa da dođu na teren i da pokažu to što treba, a filozofi su tražili da dođu i da nauče ono što oni znaju - svako u svom polju. To se nažalost dešava i sada. Ne postoji jedno bez drugog jer onda nema kulture jednog ili drugog. Ja sam shvatio da je taj deo teorije koji usvojite na fakultetu dobar ukoliko ima praktične implikacije. Isto tako, praksa je praksa, ukoliko ste upoznati sa onim što vam teorija objasni. Mene, recimo, veliki broj ljudi pita šta da trenira njihovo dete. Nije poenta u tome da vi požurite da što pre dete gurnete u proces.

- Ne može dete emotivno da se istroši pre nego što mu je vreme. Odlaganje zadovoljstva je veoma važno da biste bili uspešni. Onaj koji radi sa decom mora jako dobro da poznaje proces njihovog odrastanja zato što nisu sportski i rezultatski aspkti važni, već da se dete razvija u skladu sa svojim sposobnostima. Kao rezultat toga razvoja biće uspešniji i u sportu. Sport nije rezultat sam po sebi, već je odskočna daska za zdravlje. Mnogo dece ima krivu kičmu i ravna stopala, dijabetes je povećan, motorika dece je mnogo lošija nego ranije. Imam podatke za 3.100 klinaca za poslednjih pet godina i tačno znam šta svako dete može i šta je prosek. Statistika ne treba da služi za fioku.

Vladimir Grbić

Foto: MN Press

  • Čini se da ste oduvek tačno znali šta želite da postignete u sportu ali i šta je Vaš najznačajniji zadatak. Rad sa mlađim generacijama je inspirativan. Koliko je zahtevan?

- Poenta jeste da shvatite šta hoćete da radite kad odrastete, a onda da se tome posvetite, edukujete i uložite u sebe da biste mogli da odgovorite onome što ste sebi zacrtali kao misiju. Ja sam 2011. godine shvatio šta hoću da budem kad porastem - da radim sa decom. Hteo sam da probam, s obzirom na to da sam se vratio u svoju zemlju, iako sam mogao da živim napolju, da pomognem svom narodu i svojoj zemlji na način na koji će to biti najsvrsishodnije u domenu onoga što znam - da deca koju ćemo imati mogu da se razvijaju na pravi način, da imamo zdravu naciju, a oni koji imaju sposobnosti i afinitete ka određenom sportu da se njime bave do nivoa do kojeg žele. Oni koji se opredele da im to bude posao da ih pripremimo da se ne povrede i, ono što je mnogo važno, da imaju kulturu fizičke aktivnosti bez obzira da li će biti vrhunski ili ne. Mi nemamo naviku da se bavimo sobom i svojim zdravljem i očekujemo da će neko drugi da nas leči. Moramo mi sami sebe da lečimo.

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Vladimir Grbic OLY (@vladimir_grbic)

  • Kako prepoznajete buduće olimpijske i svetske šampione ? Postoji li poseban način rada sa njima ? Da li Vaše uputstvo o maksimalnih 100% koje igač mora da da, da bi postigao željeni cilj, ima univerzalno značenje?

- Vrlo često ljudi traže da im dam vežbe koje treba dete da radi da bi bilo uspešno. Svi se orijentišu na hardver, a nije hardver taj koji pravi razliku. Hardver jeste sredstvo kojim dolazite do cilja i taj hardver mora da se očuva. Kad kod mene deca dođu na kamp prva stvar koja se radi jeste ortopedska analiza, radimo kompletnu motoričku dijagnostiku, antropometriju i dobijemo odgovor. Znamo tačno sta svako dete treba da radi. Ukoliko dete nije u skladu sa svojom generacijom, sa svojim uzrastom, po pitanju motorike i koordinacije ono ne može da se igra sa ostalom decom. Cilj je da se dete igra sa osmehom na ustima. Ne možete da svirate klavir ili da radite matematiku ako vas bole leđa. Poenta jeste da pripremite decu da mogu da se igraju bez problema i tu smo došli do dece koji imaju osmeh na licu. Svi se zadovoljavaju samo time da deci daju vežbe i takmičenje. Devojčice do petnaeste i dečaci do šesnaeste godine mora da se igraju bez imperativa rezultata.

- Deca hoće da se nadmeću i to je u redu. Treba da se igrajući nadmeću jedni protiv drugih sa određenim zadatkom i oni će sami da nauče ne bi li pobedili. Ono što je najveći izazov jeste rastući problem pritiska straha od greške. To je najveći strah koji postoji kod dece i kod odraslih. Kako rasteretiti dete da se ne plaši? Igrači znaju na koji način su razmišljali. Kako da pomognete detetu koje ima jedanaest godina da se ne plaši kad dođe na servis, kad dođe na liniju slobodnih bacanja, kad dođe na penal? Dete koje zna da kontroliše strah je dete koji igra svoju igricu pod potpunom kontrolom. Tako će sutra i u životu kada dođe u situaciju znati na koji način da razmišlja i vodi sebe.

  • Bavljenje sportom je za Vas neka vrsta lične evolucije. O tome mnogo govorite i mladima. Verujete da je odrastanje kroz sport i sa sportom nabolji način stasavanja. Da li je to najautentičnije sazrevanje? Zrele ličnosti – budući vrhunski sportisti?

- Ono što radimo jeste upravo to. Može da se radi u bilo kom sportu. Naučimo decu kako da dišu u bazenu da rasteretimo srce, kako da radimo propriocepcije u bazenu i na pesku koja je fantastična proprioceptivna platforma. U stvari sa decom radimo zdrav program kroz odbojku. Dok napredujete u karijeri vi postižete rezultat za sebe za svoju ekipu a onda dođe trenutak, kada treba sve ono što ste naučili, stekli, svu pasiju, da pretočite i prenesete na one koji dolaze posle vas. To je iskonska i istinska misija onih koji jesu pravi šampioni. Ja sam se opredelio da se posvetim deci da sve ono što sam naučio na terenu i van njega uložim u bućnosti u decu i na taj način zatvorim krug svega onoga što smo moja prodica i ja radili godinama. Zato veliko Vam hvala, hvala porodici i fondaciji Karić, učinili ste mi veliku čast i meni i mome bratu.

Vladimir Grbić 2021

Foto: Zoran Jovanović

  • Kako nove generacije prihvataju implementaciju Vašeg recepta za uspeh?

- Sva deca koja dođu su nasmejana i sva deca žele da se vrate. Pričam glasom kojim pričam sada sa vama jer onaj koji viče pokriva sopstveno neznanje i nesigurnost. Kažem deci da je važno je znaju kako treba da pomognemo trenerima kada se vrate u njihove klubove. Nikad ne pišem izveštaj crvenom olovkom. Moj zadatak je da tom treneru pomognem da mu kroz izveštaj koji dobije opišem zašto se dešavaju određene stvari. Tu onda, u stvari, mi gradimo sistem. Svi radimo u interesu deteta. Dođu deca iz Istočnog Sarajeva i Sarajeva zajedno na kamp, upoznaju se, sprijatelje se i posle toga dolaze zajedno. Sport ima snagu i sposobnost da prebrodi sve granice. Sport je fantastičan most ukoliko se koristi na pravi način i to jeste njegova prava priroda. Neko kaže sport nije ni dobar ni loš. Sport je uvek dobar. Pitanje je da li je dobar ili loš onaj koji ga koristi.

  • Vaša životna filozofija se reflektuje i na modus rada predavača u Vašem sportskom kampu. Odličan ste motivacioni govornik i o tome svedoče i uputstva koja dajete deci tokom treninga. Uopšte, način na koji odgovarate na fundamentalna, egzistencijalna pitanja izražava Vašu veru. U šta veruje Vladimir Grbić?

- To je širok pojam. Prvo poštujem ljude koji su vernici. Poštujem ljude koji poštuju veru i tradiciju svog naroda jer to mnogo govori o njima. Eto preko je pun poštovanje. U vreme stare Jugoslavije niko nije radio na tome da se upoznamo sa onim što je naša vera ili naša tradicija ili bilo šta drugo. I to što je bilo, bilo je vrlo šturo. Ja sam otišao 1992. godine u Italiju. Mene su Italijani zaintrigirali da saznam o svojoj veri ono što ne znam, jer su se prema našoj veri odnosili sa pijedestala. Ja sam, naravno, upoznao oca Dimitrija u Kleku, koji je inače moj duhovnik sa kojim sam počeo priču. On me je upoznao sa svim onim što će kasnije biti upoznavanje sa onim ko smo mi.

- Nikola i ja smo se posle Atlante krstili i ja sam otišao na Hilandar. Hilandar je jedno svojevrsno mesto koje nikada nije osvajano, koje je uvek bilo naše. Kad dođete na Hilandar, koji su Sveti Sava i Sveti Simeon osnovali na bazi starovizantijskog manastira Hilandarion negde 1.200 te godine upoznate se sa onim što je priroda. Vidite mesto gde je magarac doneo ikonu Trojeručicu, vidite i plod svete loze svetog Simeona Mirotočivog staru više od 800 godina, čiji plod pomaže parovima da dođu do potomstva. Onda vidite stepenicu u mermeru na ulazu u treću priparatu, koju je izgradio Sveti Knez Lazar, koja je ulegnuta. To je mesto gde monasi gaze već osam stotina godina.

- Vi tada možete da vidite početak i sebe kao jednom malo zrnce peska koji pripada pustinji bez obzira koliko je malo. Tada možete da vidite i nađete sebe, nađete svoje mesto, što ne znači ja verujem - ja sam fanatik . Apsolutno ne. Suštinski, nađete svoj mir. To je, u stvari, ono što je najbitnije. Da li verujem u Boga? Da, verujem u Boga. Da li poštujem? Da. Mislim da mi imamo kao narod mnogo toga što moramo da poštujemo iako nije adekvatno reći moramo - bilo bi dobro. Nasleđe koje mi imamo nema niko. To bogatstvo koji mi imamo u kosovskim manastirima ne postoji nigde. Pitanje duše i pitanje vere nisu pitanja o kojima čovek treba da raspravlja. Naše je da našu decu vaspitavamo u duhu onih od kojih smo preuzeli palicu. To je naše, to je naša vera.

Vladimir Grbić 2021

S leva na desno: Momir Stojilković, Monika i Filip Martać, Saša Karić, Dragmir J. Karić, Vladimir Grbić i Nikola Stojilković, foto: Zoran Jovanović

  • Imate li neki nedosanjan san?

- Završio sam fakultet zbog roditelja, doktorirao sam zbog sebe. Čovek dok god radi na sebi, on je živ. Mislim da smo mi uvek nesavršeni i moramo uvek da radimo na sebi. Nikad mi nećemo biti u potpunosti savršeni do trenutka dok ne odemo na onaj svet. Onda, u tome trenutku, verovatno postajemo najsavršenije biće u ovozemaljskom životu. Prođete život, razmišljate o tome. Vrlo često preispitujem sebe. Sigurno je da zato što hoću da uradim nešto dobro napravim neku drugu glupost. Kaže sveti Patrijarh Pavle da svim ljudima prilazi kao da su dobri ljudi, pa ako ga prevare - šta će? Nije na meni da im sudim. Pogano je vreme, ali čovek je uvek čovek. Ljudi se prepoznaju. Ja se trudim da budem čovek. Imam nesavršenosti i nedostataka. Trudim se da radim na njima. A snovi? Ima li nedosanjanih snova? Ima! Želim da oformim ekipu ljudi, odnosno da izgradim ljude koji će moju misiju nastaviti da prenose dalje. Eto, to je, ali na tome se već radi.

(Telegraf.rs/PR)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Zoran

    Neka sportisti ostanu ipak samo sportisti, Mislim da ste me razumeli

    0
    0

    Podelite komentar

  • Pp

    Vanja je primer svima nama i našoj deci, a i sportistima, u svakom smislu. Bog mu dao zdravlje!

    6
    0

    Podelite komentar

  • Dar mar

    Bravo legendo ,ljudska ,moralna velicina I inteligencija ,patriota!

    8
    0

    Podelite komentar

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima