"Volimo Jureka više od bureka": Kad je Juga bila svet, a Slovenca slavili kao danas Đokovića

Printskrin: Youtube/Olimpijski komitet Srbije

Te 1984. godine Bruneji su dobili nezavisnost od britanske krune, Liverpul je u finalu Kupa šampiona na penale tukao Romu, veteran vijetnamskog rata Džozef Džo Kitinger je postao prvi čovek koji je u balonu, potpuno sam, preleteo Atlantik, održane su letnje Olimpijske igre u Los Anđelesu, ubijena je jedina žena premijer u istoriji Indije Indira Gandi, a u laboratoriji Profesora Roberta Galoa, u NIH (National Institute for Health) Betesda, SAD, izolovan je zlokobni HIV virus.

Ipak, ništa tako jako, tako burno i emotivno, tako euforično i ekstatično, nije dotaklo ljude sa prostora od Vardara do Triglava te 1984. godine kao srebrna medalja za Jugoslaviju na Zimskim Olimpijskim igrama u Sarajevu, koju je narodu svih narodnosti, a pomalo i sebi, doneo Slovenac Jure Franko u veleslalomu. To je bila prva i jedina medalja za bivšu državu u istoriji na Zimskim igrama do raspada. Jure je bio bog, apsolutna zvezda dana, i još dugo vremena posle, a i danas se njegovog uspeha sa setom priseti starija populacija, i najčešće to bude u vreme svakog novog izdanja Zimskih igara. Mnogi se tada sete maskote Vučka i Sarajeva...

Preporučujemo

Ove aktuelne, koje su se zahuktale u Pekingu bile su povod da premotamo film i prisetimo se "srebrnog" Slovenca, kontaktiramo čoveka kome su vickaste Sarajlije u ono vreme spevale čuveni slogan "volimo Jureka više od bureka" ni ne znajući da će ga njime obeležiti za čitav život. Igrom sudbine, mnogima je to verovatno i poznato, Jure je samo godinu dana posle izvanrednog uspeha prekinuo karijeru, a onda je usledio, kako voli da kaže, njegov drugi život. Jednako lep, uspešan, dinamičan, pun izazova, putovanja, ljubavi i posvećenosti svakom poslu kojem se predao.

• Krenule su Zimske olimpijske igre u Kini, da li ih pratite?

- Naravno da ću pratiti Olimpijske igre, to je ipak najveći sportski događaj koji se održava svake četiri godine. To je doista jedan specifičan događaj gde se poštuju samo medalje, iako to nije fer prema svima ostalima, ali na kraju se piše samo ko uzme medalju, a ko bude četvrti - o toj osobi se više ne govori, ne pominje se, što je vrlo kruto u sportu. Ali tako je to do današnjih dana. Ima onaj slogan "da je važno učestvovati", ali to odavno više nije istina i nije realno, jer ustvari ljudi gledaju Igre zbog toga da vide ko će osvojiti koju medalju - iskustveno govori Jure.

• Slovenija po običaju najbrojnija sila sa ovih prostora - imate li favorite? (napomena: intervju je rađen dva dana pred start Igara, u međuvremenu Slovenci uzeli dva zlata i jednu bronzu u skokovima)

- Što se Slovenaca tiče, već sam se kladio da će naši skakači i skakačice osvojiti 5 medalja, i to je možda bilo suviše optimistično, ali mislim da je realno pošto imamo četiri skakača koji su u 15 najboljih na svetu i četiri skakačice koje su postizale odlične rezultate do Igara. Trenutna forma će odlučiti kako će biti. Tu je i sreća kao faktor, i vreme, jer ako dune malo vetar možeš preskočiti preko svih i uzmeš medalju, a ako ti dune kontra onda ćao medalje i ćao rezultati. Tako da mora biti malo sreće, ali, ipak, šampioni i oni koji su u formi uvek nađu put do postolja. Verujem da će nas pozitivno obradovati naši skakači. Među skijašima nemamo velike ekipe kao proteklih godina, ali su i dalje snažni. Ima šampiona iz prošlosti i uvek se mora računati na veliko srce. Nikad ne potcenjivati velika srca šampiona i zato verujem da i odatle može neko iznenađenje i neka medalja da dođe.

• Koliko vas svake nove ZOI vraćaju u Sarajevo i na uspeh koji vas je obeležio za čitav život?

- Pa najviše me u prošlost, u Sarajevo, vraćate vi novinari sa pitanjima, pogotovo na svake četiri godine. Svi se sećaju "Jureka i bureka" i te prve naše zajedničke medalje na Igrama u Sarajevu. Što se mene tiče, to je svakodevno prisutno iskustvo, na neki način se skoro svakog dana podsetiš na to. Jer je to naravno veliki događaj, veliko iskustvo koje te prati celog života i uvek možeš da se, na neki način, osloniš na to u teškim vremena, kad ti nedostaje nekog samopouzdanja. Tad se onda setiš situacija u kojima si bio...

Olimpijski komitet Srbije

• Emocije su i danas jake, slike nisu izbledele?

- Olimpijske igre, pa još na domaćem terenu ispred nacije koja očekuje medalje na svaki način, jer je država zbog toga i orgaizovala Igre - da se osvoji ta medalja. Mi smo imali šanse i realnih uslova, i realnih očekivanja, jer da nije tako bilo, ne bi se ni ušlo u organizaciju. Da se nije osvojila ta medalja bilo bi prvi put u istoriji da domaćin Zimskih igara nije osvojio barem jednu. Sećam se, bilo je dosta veliko opterećenje, velika očekivanja sa strane na nas, svih Jugoslovena. I eto, imao sam sreće. Moram samo objasniti koliko sve to ima veliki uticaj na čoveka: da si prvi u istoriji koji je nešto tako postigao, toga je malo, pa to napraviš ispred svojih ljudi, toga je onda još manje, pa su na kraju time zadovoljene moje želje, a pogotovo želje čitave tadašnje Jugoslavije koja je sve uradila da mi imamo mogućnosti da osvojimo tu medalju. Hvala Bogu, ona je došla i sada je uz mene svaki dan.

• Koje su tri najupečatljivije stvari koje pamtite sa igara u Sarajevu 1984, one koje nikada nećete zaboraviti, i da li je jedan od ta tri utiska slogan koji vam je spevan "volimo Jureka više od bureka"?

- Teško je izdvojiti tri stvari, jer ih ima toliko da bi bilo i nepošteno da se nekako odlučim samo za tri. Toliko je bilo i malih stvari koje su bile odlučujuće na kraju. To se mora podeliti na stanje pre takmičenja, i posle toga. Na primer, jedna od najupečatljivijih stvari je odluka našeg rukovodstva da ne boravimo u Sarajevu, nego u Sloveniji, pošto u Sarajevu nije bilo snega. Bili smo samo na otvaranju i vratili se u Sloveniju i sve vreme bilo tamo kako bi održavali formu. Mnogo takmičara je ostalo u Sarajevu i nije imalo mogućnosti da trenira i da održava formu i ritam. I to je nešto što je bilo jako važno da smo napravili i onda smo ušli u pravom ritmu u samo takmičenje.

Youtube/Olimpijski komitet Srbije

• Šta je ono što pamtite baš sa te čuvene druge trke?

- Opkladio sam se sa nemačkim trenerom, za pivo, ako osvojim medalju. On mi je kazao "ja sam ubeđen da ćeš ti danas osvojiti medalju", a ja mu kažem, "e ja ću ti sa velikim zadovoljstvom platiti to pivo ako dobijem tu medalju! Sa najvećom radošću sam to i platio nakon medalje. Pa na startu druge trke sa Maksom Julenejom (zlato), koliko smo jedan drugog bodrili, kako je to naš dan, da je to samo naš dan i da nam ga niko ne može uzeti. To mi je bio vrlo lep trenutak pošto se to događalo u stanju najveće tenzije pred drugi start, kad smo znali kako stojimo - on bio prvi, ja četvrti. Kad smo znali da smo "u medaljama" i da moramo to da iskoristimo.

• Kakav je bio osećaj neposredno posle trke, taj trenutak kada saznajete da ste osvajač medalje?

- Sećam se, onda se to ludilo desi... Cela druga vožnja, to je zapamćeno zauvek. Svaki detalj vožnje, mala greška koju sam pravio, pa kako sam sjajno vozio. Možemo danima o tome pričati. Pa euforija posle druge vožnje, kad je bilo jasno da sam najmanje treći, pa drugi.... Pa ta vožnja posle trke, do olimpijskog sela sa našim rukovodiocem Tonetom Vugrincom, urlanje u autu, euforija, to je bilo izuzetno, pa Skenderija, hiljade i hiljade ljudi, pa "volimo Jureka više od bureka". Tada nisam ni znao šta to znači, bio mi je to kao vic, dobra fora, na kraju je ispalo da me to prati celog života. Gde god odem po bivšoj Jugi je uvek imam taj neverovatan osećaj jedinstva koje sam proživeo kroz te Olimpijske igre. Svi se sećaju trke, Igara, medalje, a pogotovo se svi sećaju tog slogana "volimo Jureka više od bureka". Ima toga još, još, danima se može pričati.

• Imate poseban odnos sa Japanom, kao da je ta veza (vas i Japana) sudbinski bila predodređena jer ste kao nagradu za osvajanje "srebra" dobili "Hitachi" video rekorder?

- Japan je opet druga priča, koja je došla posle karijere. Morao sam prekinuti karijeru kad mi je bilo 23 godine, godinu dana nakon Sarajeva i medalje, zbog povreda kukova, trajnih. Bio sam na početku karijere, a već sam morao prekinuti, tako da to i nije jednostavno za mladog čoveka koji je čitav život bio u skijanju, trenirao za rezultate. Naravno, bilo je još ciljeva posle Sarajeva, imao sam i pre dobrih rezultata, bio na postolju u Svetskom kupu, pa to i nije bilo tako veliko iznenađenje, ta medalja. Imao sam vrlo uspešnu karijeru i pre Sarajeva i izgedalo je da imam još većih mogućnosti u produžetku. Ali, nažalost, život ide svojim putem, zdravlje je bilo poremećeno, morao sam odustati.

• Negde ste izjavili, beše to relativno skoro, da video rekorder koji ste dobili 1984. godine kao nagradu za medalju i dalje radi?

- Pa da, šta da vam kažem, radi, kako ne. Radi odlično nakon 40 godina, japanska stvar. Mora da radi.

• Put vas je posle Igara i sportske karijere odveo daleko, van Slovenije, van Jugoslavije?

- Put me je vodio iz Jugoslavije u SAD, dalje u Japan, gde sam se nekako našao. Imao sam vrlo malo mogućnosti da radim nešto posle skijanja kod nas, a meni se činilo da je svet otvoren, veliki i rezonovao sam da moram imati veliko iskustvo, svetsko, i eto tako sam krenuo prema Japanu. Tu se sve dobro poklopilo sa Japancima. Mene je Japan zainteresovao i po nekom sportskom iskustvu, pogotovo taj njihov kodeks bušido koji je vrlo zanimljiv sa sportske strane jer kod boraca samuraja nema druge šanse. Bore se mačevima i tu je rezultat, odnosno nedostatak rezultata vrlo opasan po život. Ili gubiš ruku, nogu ili glavu. Nema mesta za greške. U sportu to nije toliko ekstremno, ali mi se taj odnos svideo i zainteresovao me je mentalitet Japanaca, filozofija. Krenuo sam ka Japanu tim putem i onda ga posle doživeo na drugi način, kroz poslove, kroz velika prijateljstva i tako dalje.

• Japan vas je nagradio zvanjem počasnog građanina te države, možete li nam malo približiti vaš rad u Japanu, dugo ste bili tamo, čime ste toliko zadužili Japance?

- Nisam počasni građanin Japana, počasni sam građanin Sarajeva, a od Japana sam dobio Carski orden izlazećeg sunca sa srebrnim zracima za unapređenje prijateljskih odnosa između Japana i Slovenije. Šta sam sve u Japanu radio, za to bi trebala ekstra emisija. Bilo je različitih aktivnosti, od promocije skijanja, skijaškog sporta, pa do menadžmenta, maunt bajke ekipe, rada na televiziji kao koproducent, kao novinar. Bio sam u organizaciji Igara u Naganu 1998. godine. Sarađivao sam kao savetnik za organizaciju Olimpijskih igara tokom kandidature za OI u Tokiju 2020. Ima još puno toga. Velika je prednost sarandnje sa Japancima je kad da naučiš jezik, a ja sam naučio dovoljno da sam mogao da komentarišem na televiziji. Mislim da je tu ta velika prednost koja Japance fascinira, pošto oni nisu najbolji u stranim jezicima, i odmah kad si malo izvan velikih metropola jedini način je da se sporazumevaš je japanski, i to je onda puno lakše i velika prednost pošto smo mi zapadnajaci za njih egzotika i daje ti neku prednost na njihovom tržištu. To ih je još dodatno motivisalo da sarađuju sa mnom.

• Koliko danas pratite sport, u međuvremenu ste se profesionalno potpuno udaljili od njega i bavite se produkcijom. 

- Pratim sport, posebno one stvari koje me zanimaju, tenis najviše. Neko vreme, dok sam bio u Los Anđelesu sam pratio NBA, bio čak kontaktiran od Lejkersa za komunikaciju za Vladu Divca koji je tada dolazio, ali se naši putevi tada nisu našli pošto sam intenzivno radio u Jpanu pa mi je bilo teško da duže vreme boravim u Los Anđelesu. Prattim zimske sporove, skijaške skokove, samo kao ljubitelj, a najvećim vremenom se bavim sa produkcijom, i to od 2007. godine, znači već 15 godina.

Youtube/Sanela Prašović Gadžo

• Mnogi znaju, a mnogi i ne, da ste baš vi glavni i odgovorni što je mjuzikl Mama Mia održan i u Srbiji.

- Tu smo ušli u najveću priču, najveću do sada sa mjuziklom "Mama mia" koji smo započeli u koprodukciji sa pozorištem na Terazijama, a nakon toga odradili još pet produkcija u regionu, i sada radimo na još dva projekta. To je zaista, da kažem, dosta veliki poduhvat za malo preduzeće kao što smo mi, to smo ustvari moja supruga, ja i par saradnika. Posle uspeha Mama Mie smo ušli u koprodukciju dramskog rada sa Beogradskim dramskim pozorištem i direktorom Jugom Radivojevićem sa kojim smo i ostvarili te najveće hitove "Mama mia" i "Brilijantin", u kojima nam je on bio reditelj, kako na Terazijama tako i u Sloveniji. Prezadovoljan sam što radimo u BDP novu produkciju "Zaljubljeni šekspir", čiji je vlasnik Dizni i koja će doživeti premijeru 26. marta ove godine u BDP. Nadam se da ćemo pozitivnom energijom i pričom razveseliti ljude i dramskim delom koji je za mene novi izazov.

• Rekli ste u jednom intervjuu da svoj život delite na pre i posle Sarajeva.

- Jeste, to su dva potpuno različita života koja sam vodio do Sarajeva i sezonu nakon toga, što je skijanje, a onda ušao u sasvim druge vode. Pošto nisam mogao više da skijam, eto našao sam izazov u drugim stvarima. Dosta se toga i menjalo, mnogo novog što sam radio ali sam baš srećan što sam imao te prilike da sve to doživim, da sve to iskusim. Eto idemo dalje, ko zna šta će biti za 5-10 godina, da smo daj bože zdravi, pa ćemo naći još neki izazov.

Foto: Tanjug/Tanja Valič

• Obišli ste region bezbroj puta poslom kojim se bavite, otud pitanje da li je i koliko narod sa ovih prostora zainteresovan za kulturu?

- Jeste, narod je izuzetno zainteresovan za kulturu, i to svejedno da li govorimo o Beoradu, Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju... Svugde ima velikog interesa za kulturu ali se ispostavilo da je kultura ipak neki luksuz sada u ovim godinama sa koronom. Pogotovo u Sloveniji. Ima naravno neka niša ljudi koji stalno posećuju teatar ali toga je relativno jako malo, ne mislim to u nekom negativnom smislu, ali kad govorimo o komercijalnoj produkciji koja ipak mora da zaradi, kao što je naša, da bi preživela i otišla dalje, da bi mogla da radi dalje, procenat ljudi koji dolazi u teatar je relativno mali. I to se pogotovo sad istaklo, u ove dve godine, gde su pozorišta bila zatvorena. Očekivali smo da će ljudi, posle svega, navaliti na teatre željni kulture, spektakla i "hrane za dušu", ali je ipak ispalo da su se više uželeli drugih stvari no same kulture. Odlazilo se naveliko na more, putovanja, restorane, i tako dalje... Puno ima toga gde se trošio novac, ali za kulturu se nije pronašao taj novac tako da je baš kultura došla na kraju, na rep svega što je ljudima bilo na raspolaganju nakon otvaranja društva. Ali inače svakako mislim da još uvek interes za kulturu postoji i da će se posle ove krize još pojačati.

• - Za kraj, da li verujete, da se može desiti da se jedno tako veliko takmičenje kao što su Zimske Igre ponovo održe u nekoj od zemalja bivše SFRJ, možda i zajednički da se organizuju - da ih vi otvorite?

- To je ustvari koncept koji bi morao da se pokrene sa neke instance, i nostalgično da kažem tako, to deluje kao vrlo lepa ideja jer vrlo teško da bi sama neka od država mogla da organizuje Igre pošto su to izuzetno veliki troškovi. Govorimo o stotinama miliona evra. Veće zemlje kao što su Kina i Japan i tako dalje, to su milijarde evra kako bi se nešto tako organizovalo. Naravo, tu mora da postoji veliki ekonomski interes kako bi se nešto tako uradilo. Ali, evo vidite, ima već nekih ideja, i ne samo ideja, nego konkretnih koncepta koji su pokrenuti. U 90-tim godinama smo imali ideju da se organizuju Olimpijske igre u tri države, Sloveniji, Austriji i Italiji, i ta ideja je opet pokrenuta. Nije ništa relizovano u tom smislu, ali je to dosta dobra ideja koja ima neku perspektivu. Znam da je i Sarajevo krenulo sa Barsleonom priču o organizaciji Olimpijskim igara. Ova ideja o Igrama sa zajedničikim intersom iz bivših republika bi bila fenomelana, a koliko je realistična to teško mogu da procenim. Ali ta ideja da ja otvorim te igre, time mi dajete veliku čast, mislim čak i preveliku pošto ima tu toliko ljudi zaslužnijih kao sportista na tom području koji bi to više zaslužili nego ja. Ipak, hvala vam na toj ideji, nadam se može doći do realizacije tog projekta, ko god bio i ko god da otvara.

(Telegraf.r)