Ona voli sambo ili kako jedan sport može da opstane samo ako ima vrhunske i obrazovane sportiste

Foto: Nenad Dikić

Nisam baš siguran šta sam video na tetovaži na Ivaninoj ruci, ali sam siguran da simbolično prezentuje njen rad, jer od kada sam je video, nosi neki teret na svojim plećima, poput Titana. Prvi susret sa njom i sjajem u njenim očima desio se za vreme Evropskih olimpijskih igara u Bakuu kada je osvojila zlato.

Izgledala je superiorno, što je kroz sve ove godine i pokazala osvojivši više od deset medalja u džudo i sambou na evropskim i svetskim šampionatima. Verovatno kao pravom borcu pripalo joj da kao sportski direktor vodi džudo klub Borac u Novom Sadu. Iznenađenje je bilo veće jer sam prvi put susreo Ivanu kao funkcionera koja nastupa u sambou sa svojim borcem ali i klupskim trenerom, Stefanom Župarićem. Osvojili su zlatnu medalju u za mene potpuno novoj disciplini kombat sambu.

Preporučujemo

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

I sve je izgledalo normalno, osim što sam sport „nije normalan“. Sambo kao mešavina džudo i rvanja iako prepoznat u porodici sportova nikada nije uspeo da stane rame uz rame sa sportovima od kojih potiče. Kao veština razvijena za borbu prsa u prsa od strane vojnika Crvene armije brzo je stekao popularnost među ljubiteljima borilačkih veština, a akronim potiče od ruskih reči koje imaju slično značenje i u našem jeziku SAMozašita Bez Oružja.

Kao srazmerno nepopularan sport nikada nije bio dovoljno finansiran, ali se ipak održao. Poslednji udarac vezan za sankciju prema ruskim sportistima iz sporta zbog rata u Ukrajini ga je znatno oslabio, a Srbija je bila logično rešenje jer su i sankcionisani sportisti mogli da učestvuju. Ipak budućnost saveza nije sigurna i verovatno predstoji buran period za opstanak.

Ivana Jandrić sa predstavnicima antidoping agencije Srbije Foto: Nenad Dikić

Iako su pravila drugačija i pomalo zbunjujuća, recimo bacanja na leđa u rvanju tzv. tuš znači automatsku pobedu, u sambou podrazumeva ostanak u tom položaju 20 sekundi i nosi samo 4 poena. To sa pravilima je uvek nezgodno, jer nerazumevanje pravila od strane šireg sportskog gledališta utiče na popularnost i prihvatanje sporta.

Iz ovo malo podataka o sambu jasno je da samo entuzijasti mogu da mu se posvete, jer očigledno nije u pitanju novčana nagrada. Time je Ivanin upliv u sambo još značajniji, jer je kao žena našla dovoljno snage i entuzijazma, ne samo da se takmiči, već i da upravlja jednim klubom. Ako znamo kako kod nas stvari stoje u sportu, onda je njena aktivnost još značajnija. Naravno Ivana svesna svega upisala je fakultet sporta, tako da ćemo bar u sambu imati pravog čoveka na pravom mestu.

Konačno kod Ivane mi se čini da nije važan samo sportski uspeh, nego ukupan integritet koji ima među svojim kolegama i članovima kluba. Verovatno svi osećaju da je ona tu uvek za njih, kako piše na njenom profilu „dok joj se kosti ne polome“.

A meni je nakon 7 godina drago što sam ponovo prepoznao sjaj u njenim očima i želju da ponovo uspe, jer samo takvi sportisti mogu svoje želje da pretoče u uspeh, a to prepoznaju samo oni koji žive za sport.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum