Ko štiti prava sportista?

Foto: Istagram.com/kerim_hasic

Ne tako davno imali smo doping prekršaj Filipa Radojevića koji ga je koštao dve godine suspenzije, i trnovitog puta do povratka u profesionalni sport. U članku “Filip Radojević – Anatomija jednog doping prekršaja: Vodič za roditelje čija deca se bave sportom!“

Pisao sam o tome da sportisti, ali i njihovi roditelji treba da obrate pažnju na zabranjene supstance koje se nalaze u lekovima koji su u slobodnoj prodaji. I to je zaista klopka, jer ko je taj ko stalno proverava šta je u kutiji lekova za prehladu ili bolove. Bilo kako bilo Svetski antidoping kodeks je napisan tako da je sportista uvek odgovoran i Filip je zbog toga bio kažnjen.

Preporučujemo

Međutim skorašnji slučaj doping pozitivnog džudiste iz Bosne, Kerima Hasića, se dogodio upravo bez greške sportiste, jer je sportista koristio dozvoljen lek, na dozvoljen način prema medicinskim indikacijama. Radi se o kortikosteroidu flutikazon, koji putem pumpice koriste asmatičari. Kerim je kao dečak operisan zbog pneumotoraksa nakon teške infekcije i od 2013. godine koristi pumpicu u kojoj se nalazi navedena supstance. Testiran je u martu ove godine na prvenstvu BIH u džudou. Uredno je na doping formularu napisao da koristi pumpicu. I bilo bi sve u redu da iz laboratorije nije došao pozitivan nalaz na flutikazon.

Prva enigma je bila vezana za detektovanje supstance koja je bila očigledno u dozi većoj od terapeutske, jer u Listi zabranjenih supstanci piše da su kortikosteroidi (grupa u kojoj je flutikazon) dozvoljeni da se primenjuju (uključujući inhalaciono i lokalno: dentalno-intrakanalno, dermalno, intranazalno, oftalmološko, otično i perianalno) i nisu zabranjeni kada se koriste u okviru licenciranih doza i terapeutskih indikacija proizvođača. Očigledno da je Kerim koristio lek onako kako je inače koristio poslednjih deset godina, pa ne bi trebalo da bude kriv.

Kolumnista Telegrafa Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum Predsednik Udruženja za medicinu sporta Srbije, Foto: Privatna arhiva

Logično pitanje je bilo šta je mogao da uradi. Pa mogao je da zatraži Izuzeće radi terapijske upotrebe (ne engleskom TUE ili therapeutic use exemption) iako je savet i praksa Svetske antidoping agencije da se to ne radi, već da se, ako se pojavi pozitivan nalaz izda retroaktivni TUE. Nije logično da se traži TUE za lek koji je dozvoljen i koji se uzima na dozvoljen način.

Spekulacije oko toga zašto je koncentracija u organizmu bila iznad određenog praga je za stručnu raspravu, jer je moguće da organizam sportiste metaboliše lek drugačije nego ostali o čemu se zna dugo i za šta postoje realni naučni dokazi. Jedan od prvih radova objavljenih pre 25 godina upravo o tome govori. Dovoljno je bilo da se uradi farmakokinetička studija i da se dokaže kakav je Kerimov metabolizam.

Ipak ništa od toga nije urađeno, ni retroaktivno terapijsko izuzeće, niti faramkokinetička studija, već je sportisti određena maksimalna kazna.

Zainteresovan za slučaj proverio sam međunarodnu statistiku i prema dostupnim izvorima pronašao da nijedan sportista nije kažnjen zbog flutikazona.

Međutim, pitanje svih pitanja je šta treba da rade sada sportisti koji zbog astme koriste pumpicu, da se plaše da je koriste ili da traže TUE (što im niko neće dati, jer su lekovi dozvoljeni) ili da veruju u sistem.

Ko zaista štiti prava sportista kada su ugroženi i kada im je teško. Da li je moguće da oni kao u slučaju Filipa ili Kerima to treba da prolaze sami, ili treba da postoji bar minimum empatije, ne samo sportske zajednice, već pre svega onih koji su tu profesionalno da štite integritet sportiste.

(Prof. dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)