Čuvena Sanda Dubravčić o paljenju plamena u Sarajevu: "Sam Bog je poslao sneg taj dan..."

Godine prolaze, a legende vezane za Zimske olimpijske igre održane u Sarajevu 1984. ostaju čak i četiri decenije kasnije. Glavni grad Bosne i Hercegovine tada je bio centar sveta i uspeo je da na dve sedmice ujedini čitavu planetu i nekadašnju Jugoslaviju. 

Preporučujemo

Svi su živeli za momenat kada je ćuvena umetnička klizačica Sanda Dubravčić upalila olimpijski plamen na stadionu "Asim Ferhatović Hase", odnosno popularnom "Koševu". Milioni ljudi širom sveta pratili su svečanu ceremoniju otvaranja, najbolju održanu do tada u svakom smislu.

Mnogo toga se desilo za tih 40 godina. Jugoslavija više ne postoji, a devedesete godine i rat na prostoru nekadašnje države gotovo u potpunosti je devastirao objekte na kojima su održavane Igre. Tek poneki je doživeo renoviranje.

Legendarna Sanda Dubravčić bila je specijalna gošća u Gradskoj vijećnici u Sarajevu povodom održavanja četiri decenije od Olimpijskih igara u Sarajevu i za početak se prisetila kako se osećala u tom momentu i povodom samih Igara.

- Jako sam uzbuđena što sam ponovo ovde u Sarajevu. Ovo je bio dan - 8. 2. 1984. godine. Dan kada sam osetila to zajedništvo. Dan kada je Sarajevo živelo za otvaranje Olimpijskih igara. Vidim tu među vama i prekrasnog Vučka, koji je nadahnuo sve nas sportiste koji smo bili u timu i sam Bog je poslao dan pre sneg. Čekali smo taj sneg da padne, kako bi Koševo bilo belo i kako bi svi kostimi koji su stvarno odavali zajedništvo toga vremena zasijali svim svojim bojama. Ja sam bila u belom, jedina sam imala belu trenerku. Dočekala sam svog dragog Čermana, koji je na skijama doneo olimpijsku baklju.

- Preko stadiona, ponesena svim učesnicima Olimpijade, na slikama se vidi kako sam nekome mahnula, a mahnula sam svojim klizačima koji su bili na otvaranju i onda sam morala koncentrisano da trčim preko onih 98 stepenica, kako ne bih bila prespora, niti prebrza i kako bi me zastava olimpijskog duha pratila adekvatnom brzinom. I pre samog otvaranja, iako je bilo par proba, kada je dolazio Čerman, scenarista mi je govorio da ne treba da ide na taj jedan takt, nego na drugi. Svi su me pitali da li sam imala tremu - nisam imala tremu. Moram priznati da sam imala puno veću tremu na takmičenju, koje se odvilo pred kraj Olimpijskih igara - počela je svoju priču Sanda, koja je trenutno po profesiji lekar.

Foto: Nikola Tomić

A onda se osvrnula na događaj od deset godina kasnije. U Lilehameru su tada prikazane slike iz devastiranog Sarajeva zbog čega su joj krenule suze i tvrdi da joj je to jedan od najgorih momenata u životu.

- To je bilo nešto specifično, i mislim da su te Olimpijske igre u Sarajevu bile tople i ljudske. I da ne kažem da su sve Sarajlije živele za tih 14 dana kada smo svi sportisti iz celog sveta bili u gradu. Taj duh je bio nešto specifično i moram da priznam da mi je najgore bilo 1994. godine u Lilehameru kada sam bila predvodnica naše male hrvatske misije na Zimskim olimpijskim igrama i kada su pokazane slike Sarajeva iz 1984. i onda iz 1994. godine. Svi smo mi tada bili u jednom šoku.

- Meni su suze navrle na oči kada sam videla da je "Koševo" puno grobova. A znam da smo tu otvorili Olimpijske igre. Taj događaj mi je bio najgori u mom životu i nadam se da se to apsolutno nikada više neće dogoditi i da će Sarajevo ponovo biti domaćin Olimpijskih igara. Da ćemo ponovo svi osetiti duh. Katarina i ja smo prijateljice, nastupale smo na Olimpijskim igrama, ali sport daje zajedništvo, dodatnu snagu, naučio me je puno čemu i nakon završetka karijere, krenula sam putem medicine. Moji roditelji su bili lekari, pa nije bilo dileme da izaberem tu struku.

Pokušala je potom Sanda da objasni šta je to što mladi danas rade pogrešno, naročito iz ugla lekarske struke. Ističe da je nekada sport ipak bio dosta "opušteniji", a da danas profesionalci više nisu "zdravi".

- Šta reći mladim ljudima, puno truda, upornosti, sport je okrutan, nekada je bio daleko veće druženje, zadovoljstvo nam je stvarao, a svi znamo da u sportu imamo 10% talenta, a sve ostalo je rad i samo rad. Danas mladi ljudi mnogo vremena provode za svojim kompjuterima i mobilnim telefonima, a jako malo njih se bavi sportom. Ja kao lekar i fizijatar vidim sa jedne strane brojne degenerativne promene na našem telu za kretanje vezane za nekretanje i sedeći način života, a sve više da ne kažem za deformacije vrata, stopala, nogu i ostalog. To ćemo drugog puta.

- Vratiti se u prirodu, vratiti se kretanju, vratiti se rekreativnom sportu, jer nažalost profesionalni sport nije više zdrav. U našem vremenu, posebno u umetničkom klizanju, nije bilo toliko povreda i toliko povreda koliko ima danas u sportu. Profesionalno se odlučiti baviti sportom, okej, predivno, ali puno je to rada, truda i odricanja. Bez toga uspeha neće biti. Šta poručiti mladima u Sarajevu? Da uživaju u svakom trenutku, Baščaršiji, lepotama koje ovaj grad pruža i tu toplinu koju oseti svako od nas kada dođe u Sarajevo je teško opisati, ali se oseti na svakom koraku.

Foto: MN Press / N. Paraušić

Malo je nedostajalo da Sandu uopšte i ne gledamo na Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu, jer je želela da se još ranije u potpunosti posveti pozivu medicine.

- To je bilo drugačije vreme. Katarina je živela u Istočnoj Nemačkoj, ja sam živela u Jugoslaviji. Odnos prema sportu tada je bio potpuno drugačiji, pogotovo prema malim sportovima. Kod mene u porodici je škola uvek bila na prvom mestu, jezici su na drugom, a klizanje je bilo na trećem. Paralelno sam išla u školu, na trening i jezik. Katarini je ovo bila prva Olimpijada, a da nije bilo Sarajeva, ja bih godinu dana pre toga prekinula sa sportskom karijerom. Završiti Petu gimnaziju i spremati se za studije medicine, koji mi je oduvek bio u pameti od sedmog razreda, da budem lekar kao što su bili i moji. Moram reći da nakon Sarajeva sam bila još na Svetskom prvenstvu i da sam bacila klizaljke samo tako.

Kaže da joj je istinski žao što je tako rano napustila umetničko klizanje.

- Danas, 40 godina nakon toga mi je žao. Jer bih želela ponovo stati na klizaljke, ali jedan klizač, Kanađanin je lepo rekao da svaki klizač ima poseban odnos sa svojom klizaljkom, kako ti tu klizaljku formiraš i osetiš. Napreduješ zajedno sa njom i to je specifično. Aktivirala sam se na Evropskom prvenstvu u klizanju u Zagrebu, stala sam na klizaljke svoje ćerke, koja je bila reprezentativka u sinhronizovanom klizanju, stala sam na led i imala osećaj da bih mogla puno više. Odustala sam, ali mi je Savez jednom obećao da će mi kupiti nove, evo već deset godina mi obećavaju, pa možda eto za 50 godina Olimpijade.

Otkrila je Sanda da umesto klizanja sada praktikuje drugi zimski sport - skijanje.

- Ali da, skijala sam sa sedam, pa sa 17, pa sa 27 godina. Sa sedam sam bila kao malo dete, onda sam se videla u telu klizačice, pa su mi roditelji zabranili da idem na klizanje. Nije se smelo ići na skijanje, da ne bih povredila koleno i onda kada sam završila sa klizačkom karijerom, uživala sam u svim stazama kao da sam oduvek skijala. Kada sam upoznala supruga i saznala da i on skija, sad redovno svake zime negde na skijaškim stazama, idemo na sedam dana. Tu se javi onaj pravi duh.

A malo ko zna da je ona stigla i do finala popularnog šou programa "Ples sa zvezdama" u Hrvatskoj.

- Umetnost u meni postoji i umetnost je bila pokazana 2013. godine kada su me sa hrvatske televizije zvali da učestvujem u Plesu sa zvezdama, kada sam došla do finala sa plesovima kan-kan. Obožavam ples i jednom sam rekla mami - "zašto mi nisi dala da idem na ples, a ne na led". Duga je priča, da ne dužim - zaključila je Sanda.

(Telegraf.rs)