Najveći fenomen srpskog sporta: Igrali sa Borusijom, pola tima u reprezentaciji, a malo ko zna za njih

Kada prosečnog čoveka u Srbiji pitate da navede ime nekog sportskog kluba velika većina će se setiti Crvene zvezde i Partizana. Nije važno koji sport spomenuli, narod bi naveo ta dva imena, međutim, postoje izuzeci koji daju primer ostalima, a upravo će oni biti današnja tema, ekipa ženskog rukometnog kluba Železničar iz Inđije.

Noćna mora i za Zvezdu i za Partizan je ekipa Želje koja je tokom ove sezone ubeležila pobede protiv oba rivala, ali takvi rezultati nisu stigli preko noći, to se gradilo godinama uz pomoć velikog entuzijazma ljudi koji su dali novi život klubu.

Svaki veliki klub ima bar jednu osobu koja je ceo svoj život provela sa tim timom, a u slučaju Železničara to je čika Joca, Jovan Živanović, koji je bio najbolji sagovornik koji bi mogao da nas upozna sa samim počecima ženskog kluba.

Voljen od strane svih u klubu predstavlja centralnu figuru, a kao nekog ko je bivši predsednik Železničara, morali smo da upitamo kapitena tima šta za nju i saigračice predstavlja čika Joca, a odgovor je bio jasan - on je Železničar.

- Da ste svaku pitali isto bi vam rekla. Meni je drago, uvek im kažem najviše na svetu ih volim, sem dece, ona su mi uvek prva. To je neka ljubav preko lopte, sve ih obožavam i ne sumnjam da jedna drugačije misli o meni u odnosu na Jovanu. Kada su bile neke promene u klubu sve su zahtevale i rekle "ako nema čika Joce" nema ni nas u klubu". Stavljeno je do znanja šta sam ja njima i klubu, a zato ih najviše i volim - počeo je priču čika Joca.

Kao neko ko ima 78 godina, čika Joca je gotovo ceo život proveo u rukometu sa kratkim pauzama, ali objasnio je kako je sve to počelo.

- Moja ljubav preko lopte je odavno krenula. Mator sam čovek, zaboravio sam kako je bilo nekada. Znate šta, muškarci malo drugačije, posle treninga odemo u kafanu i završimo tamo. Svi smo se tako okumili, verujem da je u svakom klubu tako. Sa devojkama je drugačije, davno 1974. sam preuzeo ekipu, nekadašnji rukometni klub Železničar. U statutu su bile i muška i ženska ekipa, ali o ženskom niko nije vodio računa. Bio je jači muški rukomet i za gledanje lepši, pa su u klubu procenili da je ženska ekipa zapostavljena i tako sam otišao u te vode. Evo me, trajem još uvek. Sada je malo uspešnije i malo su veće obaveze. Moja porodica je uključena, unuke od devet i 11 godina su uključene. Treniraju i izuzetno su visoke. Čak starija Bojana ima 11 godina i 172 je visoka. Teram je na košarku, odbojku, možda će se tamo bolje snaći, ali ona kaže samo rukomet, rukomet... Moja žena se bavila atletikom, a završila je na rukometu (smeh) - rekao je Živanović, a potom sumirao:

- To je jedna velika ljubav, ko može to da izdrži i ima takvu ljubav prema ovom sportu mora da ima uspeh u životu. Nije ovo preko noći nastalo, davno se krenulo, uvek sam govorio da najveći uspeh možemo postići sa ženskom ekipom zato što su mnogo poslušnije, vrednije i daju više sebe. Muškarac malo razmisli, devojku daju sve od sebe, žrtvuju se na svakom delu treninga.

Kada sam upitao čika Jocu šta je njihov recept za uspeh, odgovor koji sam dobio možda bih u nečijem slučaju rekao da je samo fraza, ali dok sam proveo posle podne sa timom, mogao sam biti svestan da je svaka reč bila istina i suština njihovog uspeha.

- Valjda ta porodična atmosfera. Ali mi stvarno živimo kao porodica. Ne znam koliko su puta ove devojke završile kod mene kući, gde im moja žena sprema kolače. I one donose torte ovde i tako se družimo. Na kraju svake takmičarske sezone se završava kod moje prikolice, gde u velikom kotliću kuvam čorbu. Svake godine, koliko sam u ženskom klubu, tako se završava takmičarska sezona. To je ta porodična atmosfera. Nije to samo odradiš trening i aj svako svojoj kući. Devojke često znaju da se druže, prespavaju ovde i izađu negde uveče, odu na neki rođendan. Nisam čuo da tako nešto negde ima. I one među sobom razgovaraju, koliko koja novca prima u svakom klubu, ali one su ovde prezadovoljne radom i finansijama. Moram da cenim njihov trud, borim se da dobiju što više sredstava. Sve ovo što smo uspeli, sav novac će biti na njih potrošen. Vodimo računa o svemu, imamo izuzetne trenere.

Dobar projekat mora krenuti od vrha, a posle kvalitetnog predsednika, potrebno je da bude i kvalitetna struka kako bi mogli očekivati i kvalitetan tim.

- Videli ste i Čipke i Slađa su izuzetni treneri. Meni je prioritet mlad i perspektivna rukometašica. Stariji igrači me ne interesuju, samo mladi koji žele da uče i napreduju, a imaju izvanrednog učitelja što se tiče igre i izvanrednog trenera golmana. U Srbiji trenutno dva najbolja golmana, pa i tri... Od njih ja imam dva. To su Jovana Vasiljković i Činku Tatjana. To su perjanice srpskog rukometa što se tiče golmana. Imamo tu dosta devojaka sa pozivom u A reprezentaciju. Ovde smo zbog priprema reprezentacije imali na treningu samo šest devojaka. Tu su i juniorke i kadetske... Eto nemam pionirsku jer su mlade, ali nadam se da će biti i njih.

Priča se po celoj Srbiji kako se radi u Inđiji i nije tajna da bi mnoge devojke volele da sebe vide u opremi Želje, ali vrata nisu svima otvorena, postoje zahtevi.

- Prvi i osnovni uslov je da je mlada i perspektivna. Znamo mi to, ali kažem, mi ne želimo da gomilamo na pozicijama kvalitet. To bi bilo protiv srpskog rukometa. Ništa meni ne znači da dovedem četiri kvalitetna leva krila, a ja imam dva najbolja leva krila u ligi. Ne mogu sva četiri da igraju. Onda bi i moje dve devojke stopirao, bolje da igraju u svojim sredinama.

Cilj kluba je da stvori što kvalitetnije igračice, kako bi mogli dalje da ih lansiraju, kako same karijere, tako i u reprezentaciju koja bez kvalitetnog rada domaćih klubova ne može da održi kvalitet i visok nivo rukometa.

- Ja uvek kažem devojkama da kroz kvalitetan rad i trening, to je uspeh trenera kad stvori igrača pa ga vidi u reprezentaciji, to mu je zadovoljstvo za uložen rad. A opet taj igrač kroz ovaj rad ovde je stekao taj kvalitet i afirmaciju da je postao ime neko, da igra za Srbiju. Rekao sam vam koliko je mojih igrača otišlo u beli svet. Iz ove sredine su otišle u Ligu šampiona, Ignjatovićka u Krimu, Činku odlazi u Mec, Lovrićka je otišla u Rumuniju, Bojana Milić koja je u punom cvetu rukometa godinama igra preko.

Ipak, primetio sam kako čika Joca ističe kako devojke odlaze i baš ta reč mi je zaparala uši. Nekako, dok pratimo domaći sport uvek želimo jako domaće takmičenje, pa me zanimalo šta je potrebno da bi manje slušali "otišla", a malo više "ostala".

- One u svom razvoju žele još više. Ne kažem da smo najidealniji da možemo napraviti najidealnijeg igrača. Sigurno da druge sredine imaju bolje stručnjake i lige. Govorimo o ligi Mađarske, Rumunije, Francuske, sigurno da je tamo kvalitet veći. U Srbiji imamo 3,4 dobre ekipe, to je izuzetno slaba liga. Kamo sreće da imamo 10 takvih klubova, a pored 2,3,4 koji se provlače. Na žalost, slaba nam je liga i onda ova deca kada steknu neku afirmaciju... Moram reći da su roditelji ambiciozniji od same dece, pokušavaju da menadžerišu ili nađu neke kvalitetne, pa odlaze, zato i odlaze. To je naša neminovnost, da stvaramo, a neko uživa posle.

Postao je trend u Srbiji da strani treneri vode reprezentaciju, ali da li je to recept za uspeh? Čika Joca nije želeo previše da protivreči Savezu, ali veoma jasno ističe kome najviše veruje.

- Teško pitanje... Kada bih pričao sad o nečemu, onda bih možda očepio savez ili ove naše trenere koji vredno rade. Ali iskreno da vam kažem, više verujem našem čoveku, prvo sama komunikacija na treningu, vođenje utakmice, objasniti igraču gde i kako se postaviti... Ne znam koliko, vidim da na engleskom pričaju. Znate šta, neka druga grv osvežava. U Srbiji su samo domaći treneri, sem u reprezentaciji. Srpski rukomet muški je sa strancem imao najviše uspeha sa Vranješem. On je jedini uspeo rezultat da digne. Ostali se nisu tako pokazali, ovaj Španac... On je dosta umeren, tih. Mora čovek nekada i da vrisne. Mi smo svi mirni i tihi, ali po nekad i krvoločni, vrisne se kada neko napravi glupost. Ne može čovek ostati miran, mora da deluje. Više verujem domaćim trenerima, imaju oni dovoljno iskustva, možda manje pomoćnih sredstava oko dovođenja do nekog kvaliteta igrača. Meni je jako smešno bilo kada sam pitao trenera koji ti je kondicioni trener, a on mi odgovorio šta će mu to. Ne može trener da bude sve. Mi mnogo dajemo na taj kondicioni trener, devojke dva puta nedeljno idu u teretanu. Kada sam pokazivao dizačima tegova ovde koliko devojke dižu tegove, ljudi nisu mogli da veruju. Devojčica 2009 godište, znate li šta je to... Kada ona digne tu, samo vidim kako stavi na rameni pojas, čučne, diže... A stranci verovatno imaju specijalne pripreme, baze. Jače su i države, savezi, klubovi...

Nema mnogo klubova iskustvo da igra protiv Borusije Dortmund i nema sumnje da je to velika čast, a čika Joca je otvoreno govorio o njihovom susretu sa nemačkim velikanom, ali i njihovim uslovima za rad.

- Igramo Evropu već četvrtu godinu i nikad nismo ispali u prvom kolu. Uvek smo prešli prvi korak. Imali smo Borusiju Dortmund, malo ko je igrao sa njima. U fudbalu niko sem Zvezde i Partizana, a mi u rukometu, igrali smo mi i Zvezda je trebalo da igra, ali nije prošla drugo kolo. Jesu nas razbili kao kasicu prasicu. Oni imaju sve strance, Sara Garović je jedna od naših najboljih, a nije im ulazila od prvog minuta. Možete misliti kakve su ostale, kada Sara koja je neprikosnovena kod nas tamo ulazi sa klupe. Borusija ima ne znam koliko hala, bili smo četiri dana tamo, tri hale smo promenili. Igrali smo utakmicu u hali koju da smo drugačije rasporedili, četiri terena su mogli da poslože. To je ozbiljna infrastruktura. Mi ne možemo TV prenos da odradimo odavde, nema uslova. Mala je hala. Skadar na Bojani se gradi 18 godina, nikako da završe tu halu, a vidimo da je završena. Bio sam u njoj pre 9 godina, gledalište ima, svlačionice, parket, ali je problem protivpožarni uslovi i zakoni su se menjali. Od 2008. pa ovamo, to ne mogu da usklade. Navodno je to razlog...

Ali to je sve neka sadašnjost, trenutak slave nastao fantastičnim i posvećenim radom. Kako bi mogli razumeti u potpunosti šta je Železničar, kada je priča u Inđiji počela morali smo da se vratimo u daleku prošlost.

Davne 1950. godine sve je krenulo kao pokret trenera Franja Klinovksog. Nije ostao upamćen širokim narodnim masama, ali čika Joca se potrudio da ga istorija ne zaboravi i doneo je njegove spise stare neverovatnih 75 godina.

- Uspomena koju je osnivač kluba meni ostavio. Išlo se na štafetu, april, maj mesec u Inđiji 1950. godine. Bio je internat za decu poginulih roditelja u narodno-oslobodilačkoj borbi ili decu sa jednim roditeljem, najčešće sa majkama, jer su očevi ginuli. On je počeo sa njima da radi jer je partija dala takav zadatak. Trenirao je fudbal, veliki rukomet, stoni tenis, boks, gimnastiku, atletiku... Ne znam šta je bilo, a da nije trenirao. Opisao je kako je ovde po izlasku iz JNA bio na službi u ilirskoj Bistrici u Sloveniji. Vodio je ekipu nekada tamo, imao je kontakt u vojsci jer je često išao u garnizon tamo. Vodio je ekipu, spavali su u stanu njegove familije, pa su išli u Rijeku. Često je išao po nabavku voća i povrća. Imao je jednu porodicu od koje je stalno kupovao smokve. Piše kako je ta porodica imala tri ćerke i kako je bio u Rijeci kod te familije, ta žena koja je bila udovica. Spavali su svi kod te žene. Dresove je radila trikotaža Inđija, takozvani Trikopred. Šile su same žene, tu se učio zanat, uglavnom žene. Neke su devojke prvi put videle more kada su bile u Rijeci, a mnoge su prošle pored svog zavičaja Like jer su išli vozom od Ljubljane do Zagreba - rekao je Jovan i nastavio o tome kako su skupljena deca za tim:

- Kada je bila ta štafeta, pozvao ih je na rukometno igralište. Bio je zadužen za decu iz doma, da ih raspoređuje po putnoj mreži kroz grad. Skupio ih je i tamo im dao kožnu loptu, pa su sve gledale kako koža može da skače. To je njima bilo neverovatno, one su znale samo... Evo kaže: "Kao osnova deca su se igrale krpenjačom, ali kada su prvi put osetile kožne loptu rukama, pitale su me šta ima u toj koži kad tako odskače". To je jedan period kada je počeo sa tom decom da radi. Prvu zvaničnu utakmicu su imale 12. septembra. Veliki rukomet na inđijskom igralištu. Došla im je ekipa iz Vinkovaca, mislim da je rezultat bio 0:0. Druga su pravila tada bila, znalo se ko može da pređe centar, a ko ne. Znalo se ko ne sme iz napada da se vraća u odbranu. Nije se ulazilo u šesnaesterac, već se sa ivice šutiralo. Mi slavimo 12. septembar kao dan osnivanja kluba.

Zanimalo me je kako je sveska stigla u ruke popularnog čika Joce, a saznao sam da je inicijativa bila njegova...

- Prvi trener se zvao Franja Klinovski, mi smo ga svi zvali Ferčika. Ja sam kao dete, nisam baš bio njegova generacija, ali sam čuo da je čika Ferčika, a kada je on otišao u penziju odselio se u Sremske Karlovce. Uspeo sam da saznam njegovu adresu, posetio sam ga tamo u njegovoj kući. Ostario je tada, bio je bolestan, ležao je. Poklonio mi je ovu svesku gde je pisao od prvih dana... Evo, "na proleće 1951. godine prvu utakmicu smo odigrali u Vinkovcima protiv tadašnje Lokomotive. Prvi izlet, prvo putovanje van Inđije. Rezultat je bio 5:2. Prvo putovanje van Inđije i prva pobeda od 5:2. Oni su i ušli u Prvu ligu tada. To se nije igralo na nivou Jugoslavije, već Srbije. Bio je tu Beograd. Vidite, ovde i bonovi su bili za hleb. Bilo je mnogo žena, svaka porodica je dobijala bonove za hleb. Oni su dobili bonove i mogli da kupuju hleb, pa su toj porodici gde su bili ostavili te bonove. U Ljubljani su nas ljubazno dočekali funkcioneri u najboljem hotelu. Dvokrevetnim sobama, kupatilom i svim komforom koji je takav hotel pružao. Neke su me devojke pitale da li smeju da se kupaju u tim luksuznim kadama. Hranile su se u mlečnim restoranima, nije bilo restorana gde može da se kupi pljeska i slično. Bilo je drugo vreme, ostaviću ovo nekome da ima... Ovaj klub mora da nastavi da živi dalje. Meni je ovo draga uspomena, to je ta ljubav - zaključio je priču o klubu Jovan Živanović.

(Telegraf.rs)