"Jeli smo svoje mrtve prijatelje da ostanemo živi": Ispovest sportista koji su preživeli 72 dana pakla

Bila je to naizgled obična oktobarska subota 1972. godine. Sunce je obasjavalo trup aviona koji je iz Urugvaja leteo ka Čileu. U njemu su se nalazili mladići ragbi tima "Old Christians Club-a", mahom studenti, uzrasta između 19 i 25 godina. Leteli su ka Santjagu na prijateljsku utakmicu...

Ali nekoliko sati kasnije – sve se pretvorilo u belu tišinu pakla. Zbog guste oblačnosti i navigacione greške, pilot je prerano počeo da spušta avion, ne znajući da se ispred njega nalazi nevidljivi greben Anda. U trenutku je došlo do stravičnog udara. Avion se raspao u vazduhu – kako je kasnije opisao Nando Parado, "bilo je kao da je zmaj pukao".

Preporučujemo

Od 45 ljudi u avionu, 12 je poginulo odmah, još petoro u narednim danima. Preživeli – njih 28 – ostali su zarobljeni usred snežnog pakla, okruženi ledom, bez hrane, signala i nade. Letelica bele boje bila je nevidljiva iz vazduha, spasioci su nekoliko puta preleteli iznad njih – ali uzalud.

Posle osam dana, potraga je obustavljena. Svet ih je proglasio mrtvima.

Svetlost je nestajala. Noći su bile ledene, dani iscrpljujući. Kako su dani prolazili, a hrane nije bilo – došli su do najbolnije i najkontroverznije odluke u istoriji preživljavanja: da jedu telo svojih poginulih prijatelja.

Mnogi su odbijali. Ali glad, bol i očaj nisu ostavljali izbora.

- To je bila najteža odluka u našim životima. Nismo to uradili iz želje, već iz ljubavi prema životu - rekao je Roberto Kanesa, student medicine i igrač, danas poznati doktor.

Foto: Rafael Bastante / ContactoPhoto / Profimedia

Preživeli su stvorili sopstveni mali svet usred ničega. Delili su zalihe, brinuli o povređenima, organizovali smene i čuvali jedni druge. U toj tragediji rodilo se bratstvo koje ni smrt nije mogla da razbije.

Nakon brojnih neuspelih pokušaja da se spasu, dvojica najhrabrijih – Nando Parado i Roberto Kanesa – odlučili su da krenu peške kroz Ande u potrazi za civilizacijom. Bez karte, bez opreme, samo sa odećom sa tela poginulih i neverovatnom voljom.

- Nisam se plašio smrti. Plašio sam se da umrem, a da nisam pokušao - rekao je Parado kasnije.

Posle 10 dana hoda kroz sneg, led i planinske litice – naišli su na čileanskog farmera Serhija Katalana, koji je pomogao da se organizuje spasavanje. 14 preživelih je izvučeno iz planine nakon 72 dana horora.

Kada su se vratili u Montevideo, dočekani su kao heroji. Ali nisu svi razumeli ono što su morali da urade da bi preživeli. Bili su svesni da će ih osuđivati – i zato su odlučili da govore. Otvoreno, iskreno, bolno.

- Ljudi moraju da znaju – to nije bila perverzija. To je bio naš jedini način da preživimo - govorio je Parado, dok je zajednička izjava preživelih glasila:

- Rekli smo sebi: ako je Isus, na Poslednjoj večeri, delio svoje telo i krv s apostolima, ne znači li to da bismo i mi to trebali da učinimo?

Danas, preživeli su motivacioni govornici, očevi, muževi, uzori. Njihova priča inspiriše svet. Svedoče o moći ljudske volje, timskom duhu i tome da se nikad ne odustaje.

Njihova neverovatna borba pretočena je u knjige, filmove, dokumentarce. Najpoznatiji među njima je film "Alive" ("Živi"), snimljen 1993. godine, a nedavno i Netfliksov hit "Society of the Snow", koji je 2023. nominovan za Oskara.

Sam Kanesa, pomenuti doktor, je jedan od onih koji je objavio knjigu i tamo napisao:

- To je bio jedini izvor proteina i masti koji smo imali. Bilo je odvratno, osećao sam se poniženo, bez dostojanstva. Da bih preživeo, morao sam da uzmem komad mesa svog prijatelja i pojedem ga. Ta odluka bila je jeziva i odvratna. Pitao sam se da li je bolje da umrem?

(Telegraf.rs)