Iz Pariza ne može jasnije, Kosovo je srce Srbije

Foto: Telegraf, Tanjug/AP

"Moje pleme snom mrtvijem spava,

suza moja nema roditelja,

Preporučujemo

nada mnom je nebo zatvoreno,

ne prima mi ni plača ni molitve;

u ad mi se svijet pretvorio,

a svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino!

O kukavno Srpstvo ugašeno,

zla nadživjeh tvoja svakolika,

a s najgorim hoću da se borim".

A, nekako sve tako i liči. Sve je nekako prespojeno i napravljeno da Novak definitivno mora da se bori za istoriju golim rukama. Ono što je danas viđeno na Filip Šatrijeu još jednom je pokazalo da ni na ovom epskom pohodu neće imati pomoć publike. Uz jednu malu četu razuđenu oko slavne šljake, moraće do rekordne Grend slem titulu. Zašto mora baš ovako? Zašto je to ono što te muči, a bez čega moraš?

Potpis "Kosovo je Srbija" u ime nasilja koje se trenutno dešava na severu južne srpske pokrajine uklopljen je u kolaž vaskoliki. Još strah od kazne...

Kakve kazne?

Više ne smemo ni imati svoje mišljenje? Više ne smemo ni govoriti ono što jeste ni negirati ono što nije, samo gledati kako se ruši ono što poštujemo vekovima?

Ko je to rekao?

Ujedinjene nacije kažu da je to deo Srbije, zašto bi bilo ko trebalo da bude kažnjen zato što baštini rezoluciju Ujedinjenih nacija?

Pravda je spora, ali je spora. Baš je spora. I oni koji bi trebalo da je štite je gaze uporno.

Ali, vratimo se sportu, onom što smo videli danas na terenu.

Liše šire slike ignorisanja svakog ljudskog prava na slobodu... Ne jednu slobodu, nego svaku slobodu koja vam padne na pamet, jednostavno je nepojmljivo da ljudi na kompleksu Rolan Garosa nisu svesni veličine ovog momenta.

Đoković je u trećem setu imao brejk prednosti, pa ga izgubio, a onda ga i vratio. To je proslavio tako što je pozvao publiku da proslavi sa njim, jer je pre toga burno proslavila povratak mladog Aleksandra Kovačevića.

Umesto podrške, na njegovo slavlje i nešto kasnije stegnutu pesnicu u visokom letu, odgovoreno je zvižducima i sa jednim neverovatnim "buuuu".

Zapitaš se, zašto i kako je to moguće?

Je l', pre svega, moguće da se sva ova pitanja postavljaju u ovom svetu naopakom?

Opet pitanje i opet nema odgovora.

Zaključio je priču, zaključio je prvi korak koji je više izgledao kao neki sumorni trening na suncu i vetru koji je samo na nekoliko minuta slutio na omanji problem.

Jeste da su gledaoci po pravilu spremni da podrže autsajdera kada tone, pa nisu ni ovi na Rolan Garosu neki izuzetak.

U stvari jesu, ako je Rafael Nadal po sredi. Onda nije bitan ni nokautirani autsajder, ni slabiji ni jači protivnik, jednostavno je Rafa za njih Rafa i svi ostali su manje bitni.

Čovek koji je 14 godina bio šampion zaslužuje poštovanje, ali zaslužuje poštovanje i čovek koji bi mogao za desetak dana da postane vlasnik najvećeg broja Grend slemova u istoriji.

I nije to neki rekord koji sutra može neko da skloni, to je nešto što je teško dostižno za mnoge buduće generacije (osim ako se nekim čudom Nadal ne probudi iz mrtvih).

Pada na ispitu francuska publika, a tek je na prvom pitanju.

Videćemo za dalje, ali ovo nije nešto lepo za videti.

Novak ima tog ponosa i prkosa da ga ne bole ovakve stvari, favorizovanje njegovih "večnih" protivnika u odnosu na njega je nešto na šta se navikao i na šta je spreman.

Zastava Španije sa "Volimo Rafu" na meču Đokovića i srpskog Amerikanca. Čemu?

Čovek koji se dere "Ale Rodžer" usred meča Đokovića i srpskog Amerikanca. Zašto?

Previše pitanja, a nema odgovora.

Jedini odgovor je juriš svim silama na titulu.

Pa, ne mora onda niko od svih njih davati odgovore.

Neka se onda oni pitaju.

(Telegraf.rs)