Mihina ćerka objavila knjigu, iznela traumatične detalje: Vrištala sam, bila sam luda od bola

Foto: Instagram.com/vickymiha

"Siniša, moj otac", je naslov knjige prvenca starije ćerke srpskog trenera u kojoj će čitaoci, od 19. maja, moći da saznaju više detalja o Siniši i njegovj porodici iz Viktorijinog pera, koja je poseban deo posvetila dramatičnom porodičnom trenutku kada je naš as saznao da boluje od leukemije.

Neki delovi iz toge dela knjige već su ugledali svetlost dana zahvaljujući magazinu "Chi".

Preporučujemo

Prenet je deo knjige u kojem je Viktorija opisala traumatičan trenutak i spoznaju porodice da je Siniši dijagnostifikovana leukemija.

- Dvanaesti jul 2019. godine, odmah posle večere. Neću zaboraviti ovaj datum dok god živim - piše Viktorija u knjizi, prenose italijanski mediji.

- Telefon moje majke zvoni, s druge strane je on, moj otac, moj bog, i on objašnjava da su te stvari (koje je uradio ne rekavši prethodno ništa) bili testovi na testove jer je imao čudnu groznicu i osećao se umorno. Malo podsećanje: govorimo o mom ocu. O čoveku koji je pre tih stvari igrao fudbal, veselio se, trčao, trenirao sa ekipom, šutirao i nikada nije stajao u mestu. A to se nije dogodilo pre mnogo godina, već tri dana pre tih prokletih simptoma.

 

 

 

View this post on Instagram

Quando @gabrieleparpiglia e @sperlingkupfer mi hanno proposto questo progetto, avevo paura, tanta... poi ho pensato che questo sarebbe stato un regalo stupendo per la mia famiglia, per me, Per raccontare al mondo il grande cuore di papà, perché per capire il suo sguardo, bisogna conoscere la sua storia, bisogna “leggere” il suo cuore, il NOSTRO cuore. In bocca al lupo a noi. ❤️ In libreria a partire dal 19 maggio. Da oggi preordinabile su tutti gli store online- link Amazon nelle stories. Thanks @stefanopeccatori editorA post shared by Viktorija Mihajlović 🌪 (@vickymiha) on May 6, 2020 at 1:12am PDT

Sinišina ćerka je teško podnela vest o bolesti oca, svaku emociju je zapisala.

- Stižu vesti. Bilo je kao da sam već sve to znala. Povlačim se, prelazim porodicu pogledom, život svih nas prestaje... Ne čujem ništa, ne opažam te reči: bolest, leukemija, lečenje, posete, bolnica, konferencije za štampu... Ne čujem ništa. Razbijam sve što imam pod rukom, vrištim, ali to je kao da mi glas nije izašao iz usta. Vrištim u tišini koliko mi je teško. Osećam kako se kiselina diže, osećam kao da ću da povratim. Luda sam od bola. Mama odluči da pozove mog oca. Ne znam kako, ali oni uspevaju da zaustave moj razorni bes. Uzimam telefon, liju mi beskrajne suze, i samo kažem: "Tata, volim te". On mi samo odgovora: "Volim te, a sada te molim da budeš jaka kao i tvoj tata".

(Telegraf.rs)