Ponovo je zapaljen fitilj: Božja ruka, fudbalska bitka za Foklande i zašto se Argentina i Engleska toliko mrze

Svet drhti pred polufinalni okršaj Argentine i Engleske, ali atmosfera uoči utakmice u Atlanti daleko je od sportske. Ono što je trebalo da bude praznik fudbala pretvorilo se u diplomatski rat i opasno podgrevanje starih rana. Tenzije, koje su već bile na ivici pucanja zbog provokativnih pesama argentinskih igrača, eskalirale su nakon što je argentinski ministar spoljnih poslova, Pablo Kirno, objavio esej u kojem je ponovo zatražio suverenitet nad Falklandskim ostrvima (Malvinima).

Kirno je u autorskom tekstu za "La Nacion" britansku upravu nad ostrvima nazvao "nezakonitom okupacijom", a stanovnike ostrva "veštački naseljenima". Odgovor iz Londona stigao je ekspresno – Priti Patel je poručila da je pravo ostrvljana na samoopredeljenje "neupitno" i da je reč o "ponosnim Britancima".

Preporučujemo

Dok diplomate razmenjuju oštre note, na ulicama Atlante već teče krv. Zabeleženi su prvi sukobi navijačkih grupa u barovima i oko stadiona, a policija se priprema za operaciju visokog rizika. Argentinci u horu pevaju novu verziju hita "Muchachos", poručujući da će "osvetiti trofej koji im je otet" i da igraju za "Malvine i Diega".

Da bi se razumelo zašto ovaj meč za Argentince nikada nije "samo fudbal", mora se vraziti u 1982. godinu. Tada je izbio kratak, ali krvavi rat za arhipelag u Južnom Atlantiku. Sukob je trajao 74 dana i odneo život 649 argentinskih i 255 britanskih vojnika. Britanija je zadržala kontrolu, ali je u srcima Argentinca ostao neizbrisiv ožiljak i osećaj nepravde.

Fudbal je postao polje na kojem se taj rat nastavio drugim sredstvima. Čak i pre samog rata, rivalitet je bio ogroman – još od 1966. godine kada je engleski selektor Alf Remzi Argentince nazvao "životinjama". Ipak, vrhunac je dostignut 1986. godine u Meksiku.

Četvrtfinale Svetskog prvenstva 1986. godine ostalo je upisano u istoriju kao najkontroverzniji meč ikada. Diego Armando Maradona je sa dva gola srušio Englesku (2:1). Prvi je postigao rukom – čuvenom "Božjom rukom", a drugi nakon slaloma koji se smatra najboljim golom 20. veka.

Maradona je kasnije u autobiografiji priznao šta mu je tada prolazilo kroz glavu:

– Iako smo pre utakmice govorili da fudbal nema veze sa ratom na Malvinima, znali smo da su tamo ubili mnogo naših momaka. Ovo je bila naša osveta. Izgledalo je kao da smo pobedili čitavu naciju, a ne samo tim.

Tada u Meksiku, tribine su bile pravo ratište. Argentinske "bara-brave", predvođene ozloglašenim vođom navijača Boke, Hozeom Baritom, ujedinile su se prvi put u istoriji kako bi napale engleske huligane. Zanimljivo je da su Argentinci tada imali neočekivano pojačanje – navijače iz Škotske, koji su im se pridružili u napadima na Engleze.

Danas, decenijama kasnije, retorika se nije promenila. Od najave Britanaca da će eksploatisati gas u blizini ostrva, do Mileijeve poruke da su Malvini "bili i ostaće argentinski", politika je ponovo duboko zagazila na zeleni tepih.

Ako je suditi po istoriji i trenutnom stanju u Atlanti, u sredu nas ne očekuje samo borba za finale, već meč visokog napona u kojem se igra za čast, sjećanje na pale borce i nacionalni ponos koji ne bledi ni 42 godine nakon rata.

(Telegraf.rs)