Veliki intervju Srđana Đokovića koji vredi pročitati: O Novaku, Srbiji, Kosovu, porodici, veri...

Foto: youtube/Forever Friends Fondacija

Otac našeg najboljeg tenisera Srđan dao je opširan intervju u kojem je po ko zna koji put govorio o vrednosti porodice, dece, vere i bezgraničnoj ljubavi prema otadžbini. O Srbji i Crnoj Gori kao jednoj državi, Srbima i Crnogorcima kao jednom narodu, Kosovu i Metohiji kao genu srpskog bića, o pojavama na druptevnim mrežama koje se "groze Srbina i Srbije"...

U nastavku, Srđanove misli u intervjuu za "Forever Friends" Fondaciju.

Preporučujemo

Da li ste oduvek, ikao dečak, imali velike snove?

- Da, imao sam viziju kao mali, i tu svoju viziju sam preneo na porodicu koju sam osnovao, to su mi usadili moji otac i majka u vreme dok smo živeli na Kosovu, u Zvečanu. Ljubav prema svojoj zemlji i svom naodu i tu viziju da u životu uvek treba nešto napraviti i da se ne treba predavati nikad, to sam prebacio i na svoju decu.

Odrasli ste uz jasno podeljenu hijerarhiju u porodici, da li ste to uspeli da prenesete na svoju porodicu?

- Dok sam ja živ, biću otac u porodici gde su moji sinovi, moja žena i ja, i sa njihovim porodicama. Neka oni imaju svoje porodice, ali otac je otac, majka je majka, i to mora da se poštuje i ceni, mora. Po takvim principima sam ja odsratao u svojoj porodici i to sam uspeo da prensem i na svoju decu. Oni cene i poštuju sve što vam govorim, i ni na jedan način nisu ugrozili svog oca i svoju majku.

Kako mislite da roditelji treba da gledaju na svoju decu kroz prizmu talenta, kadvide talenat, kako da se izbore, koja je prava mera da nepređu granicu i da to ne uđe u zaluđenost jednog roditelja?

- Teško je pronaći pravu meru kad je tvoje dete u pitanju, govorim pežorativno, vrlo je teško biti objektivan. ali neobjektivnost ustvari strašno puno košta, i to dete, i te roditelje, i odnose u porodici. Mislim da treba biti strašno realan kad je talenat vašeg deteta u pitanju. Ja sam imao velikog talenta u porodici, Novaka, imao sam još većeg talenta od Novaka, Đoleta, nego se dogodilo da ja više nisam imao dovoljno energije za Đoleta, i za Marka, koji je bio fantastičan radnik i fantastičan teniser. Ali ja više nisam imao dovoljno mentalne, fizičke i svake druge snage da im dam delić one snage koje sam podario mom najstarijem sinu. On mi je to isisao kao pijavica, sve što sam imao u sebi ja sam njemu dao, jer sam živeo njegov život 15 godina. Mislim da je uloga svakog roditelja u vaspitavaju i odrastanju dece strahovito važna, jer ste vi tu kao roditelj da pokažete detetu pravi put, a ne da dete sa pet, šest, sedam, osam godina da odluči čime će se baviti u životu. Ma, majke ti?! Ja to apsolutno ne priznajem. Vi ste tu kao roditelj da ga usmerite, pa ako ne uspe iz prvog puta, onda mu pokažete drugi, pa treći, dok ne pronađe sebe u nekom putu koji ste mu vi kao roditelj trasirali i pokazali. Ja sam se apsolutno tako ponašao kad su moja deca u pitanju i vidite da nisam pogrešio.

"Jedna zemlja, jedan tim", je refren pesme koja bi trebalo da služi kao vodilja narodu, kaže Srđan Đoković.

- Taj deo refrena gde se kaže "jedna zemlja, jedan tim", ustvari je ključ, jer mi smo jedna zemlja i jedan tim, jedan narod. Mi smo tim, zemlja, svi zajedno, i ne samo naše fondacije, nego sve fondacije u zemlji koje treba da rade na zbližavanju ljudi i na pomaganju mladih, strahovito talentovanih u svim sferama življenja, ne samo u sportu, nego nauci, kulturi, čemu god, ekonomiji. A toliko obrazovanih, mladih ljudi imamo. Ja nisam za to da oni odu i da se nikad ne vrate. Ja sam za to da odu, da nauče, i da to znanje koje steknu, kad se vrate, prenesu, i da onda imamo mnogo lepši i lagodniji život.

Zapažanje: "bežimo od dobrih strana, misli se na naš narod, a hrlimo ka stranim vrednostima, ustvari pratimo nečiju subkulturu". Kako to objasniti?

- Evo skoro sam gledao jednu poznatiju ličnost (Zorannah, prim.aut) po lajkovima na tim društvenim mrežama, što je za mene nezamislivo. Da tako neke osobe dobijaju pažnju, pa prosto neverovatno. Juče sam baš slušao deo njenog intervjua, pokazali mi, ona je devojka inače, i kaže: "bez obzira na to koliko je neki momak dobar, uspešan, bogat, hrabar, šta god, ali ako je iz Srbije, i živi u Srbiji, on me ne zanima". Srpkinja to kaže, iz Beograda. "Mene zanima sa Srbinom". Ta njena rečenica, tih nekoliko njenih rečenica ustvari pokazuju koliko smo mi izopšteni, koliko su mladi izopšteni iz svoje zemlje i svog naroda. Pa ti ako ne voliš svoju zemlju i svoj narod, ti si prašina, prazan prostor. Oni nam sad oduzimaju zemlju, uzeli su nam zemlju, odakle smo svi potekli, Kosovo i Methiju, sa 2000 srpskih crkava i manastira, odakle smo svi potekli. I sad nam ultimativno zahtevaju da priznamo to nasilno oduzimanje uz pomoć bombardovanja, da im priznamo. Dok je i jedan Srbin živ to se neće dogoditi! Gospodo iz zapadnog sveta razumite, to se nikad neće dogoditi. Kosovo i Metohija će uvek biti deo srpske zemlje, jer je to naš gen, naše poreklo, naše bivstvovanje na ovoj planeti. Ali dosta sa ratovima, sa konfliktima, sa konfrontacijama, sa nepoverenjem, i vreme je da krenemo kao jedinjenje, ka tome da je život kratak i da ge treba živeti maksimalno, ali svi zajedno.

Foto: Nikola Tomić

Kako je izgledalo da objasnite da vam je potrebna pomoć i da je u pitanju tenis, jer je tenis, kao što znamo, sport bogatih.

- Nemoguća misija. Nailazio sam na nerazumevanje, ne na razumevanje. Da nismo bili svi složni, da nismo imali porodicu koja je živela za njega 15 godina, ništa se od ovoga ne bi dogodilo. On bi bio odličan igrač, ali nikad šampion. Sad je jedan od najboljih sportista  svih vremena, prosto neverovatno, i dogodilo se da stasava u najgore vreme, vreme sankcija, ratova, bombardovanja, represija raznih vrsta. I to bombardovanje je bilo nezamislivo. Ali su mi uvek u mislima reči patrijarha Pavla svetoga, koji je rekao da treba oprostiti, ali ne treba zaboraviti.

Tri ključne reči koje dominiraju: porodica, vera, oprost. Sve to zvuči kao veoma velika humanost. Fondacija Đoković je baš takva, pomaže onima kojima je pomoć najpotrebnija.

- Danas deca, sportisti, ljudi nemaju nizašta pare više, dolaze siromašni, bolesni pa vape za pomoć. Mi ne možemo svima da pomažemo, nažalost mi bismo samo kao pojedinci trebalo da dajemo, a država je tu da daje osnovno.

Foto: youtube/Forever Friends Fondacija

Da li se i vama čini da se život kreće u nekom krugu, vratili ste se u prirodu kao nekad?

- Tako je. Kopaonik, pa ovo ovde gd smo sad - ovo je stvarno fantastično. Naša Srbija je najlepša, tu je Fruška gora sa 20 manastira, a na Atosu ima 16. Ovo ovde (mesto intervjua) je jedno od sedam veštačkih jezera za navodnjavanje, poribljava se, čista voda, i mi smo tu našli naš kutak i mir, koji se nalazi na 35-40 minuta od Beograda i stvarno je fantastično. Ljudi, manite se grada, dođite da vidite koliko je naša Srbija lepa, istok i zapad Srbije, sever i jug, sve je fantastično. Nije lepše u inostranstvu, ono što kaže ta poznata ličnost, i tamo je lepo, ali je naša zemlja najlepša. Vi nemate pojma koliko je lep zapad Srbije, koliko je lep istok Srbije, kad bi ste znali to, ali time treba da se bave institucije ove zemlje, da stimulišu ljude da ostanu u svojoj zemlji, da turistički obilaze svoju zemlju, a ne da vode decu na ekskurziju u Amsterdam, pa strašno! Umesto da ih vode u Negotinsku krajinu, u Užice, Bajinu Baštu, Takovo, gde god, ne znaš gde će pre od lepote i raznolikosti. Na sreću i dalje je ovde čistije nego na Zapadu, gde je to sve komercijalizovano, ovde to nije još došlo.

Foto: Privatna arhiva

Zbunjuje reč "izdajnik", etiketiranje ljudi, Srba iz Crne Gore.

- To je ono što i mene zbunjuje i dan danas. I moji su, i otac i majka, iz srpskih plemena iz Crne Gore, i moje mišljenje je isto - ista zemlja, isti narod, isti tim, apsolutno isti... Oni koji su rođeni na teritoriji Crne Gore su Crnogorci, Srbi Crnogorci, kao što su oni koji su rođeni na teritoriji Šumadije, Šumadinci. Ili oni koji su rođeni u Krajini Krajišnici, ali to su sve Srbi, i srpskog roda. I svi oni koji misle drugačije, sa njima nešto nije u redu. Ionako nas ima malo, da ne kažem nedovoljno, i uništeni smo ovom neslogom i tim razdvajanjem. To je strašno, moramo da prestanemo pod hitno, mi smo isti narod, ali ne bratski, jer to je isti narod, to bre izmišljaju, pričaju gluposti... Ja to tako mislim i osećam. Evo na primer, kad je Novak odlučio da se ženi, i zove me iz inostranstva, kaže, "tata, ženim se na leto, i svadba će biti na Svetom Stefanu". Ja kažem, zašto na svetom Stefanu, tvoj rodni grad je Beograd. On kaže "molim?, pa ti mene čitav život učiš da je to jedna zemlja i jedan narod". Novak, on je tako odrastao, u takvom okruženju i sa takvim znanjem, da smo jedna zemlja i jedan narod. Kad sam spustio slušalicu nisam znao gde se nalazim od sreće posle danima. Jer je to izrekao moj sin, i to je tako, i ko misli drugačije sa njim nešto nije u redu. Nije normalno.

Poruka za kraj, "đe je sloga, tu je blagoslov".

- Tako je, apsolutno da. Ljubav prema narodu je ključ, energija koja je potekla od mojih predaka se prebacila na moje sinove, jer i Marko i Đole, iako nisu uspešni u svetu u kojem je Novak, uspešni su u drugim sferama u kojima su se pronašli. Dakle, tu je moja misija dovedena do vrhunca. Najveći uspeh u mom životu su moja deca.

(Telegraf.rs)