Dueli Đokovića i Nadala: Zašto nam toliko nedostaju?

Bilo je to zlatno doba tenisa. Terenima širom sveta, najvećim turnirima, vladala su trojica legendarnih igrača. Novak Đoković, danas suveren na tronu najboljeg igrača svih vremena, pojavio se da razbije duopol Rafaela Nadala i Rodžera Federera, i mada je sa Švajcarcem odigrao nekoliko klasika, najveće rivalstvo uvek je bilo sa španskim igračem.

Svi smo na gubitku otkako je Rafael Nadal, pritisnut godinama, ali i učestalim povredama, okačio reket o klin. A najviše obični ljubitelji tenisa, oni koji su zbog te magične igre na mreži navijali časovnike, naučili pravila, počeli da posećuju online kladionice i da se klade na tenis, slavili pobede i tugovali zbog poraza.

Preporučujemo

Rivalstvo veće od sporta

Svaka čast Federeru, ali rivalstvo Novaka Đokovića i Rafaela Nadala bilo je nešto drugo. Nešto više od tenisa, često i više od sporta. Možda i zato što su bili sličnih godina (Rafa je rođen 1986, Nole godinu dana kasnije), ili zato što su imali tako različite stilove da je sve prštalo.

Teniski stručnjaci, ali i oni koji su odrasli uz te čuvene mečeve, gotovo su nepodeljeni: u istoriji ovog sporta, a svakako u 21. stoleću, nije bilo takvog rivalstva. I verovatno ga nikada više neće ni biti.

Kako je sve počelo

Sve je počelo još 2006. godine, kada je Novak, tada tek klinac, naleteo na tek nešto starijeg Rafaela Nadala, i to na omiljenoj podlozi Španca. Na šljaci Rolan Garosa, tamo gde se njegova dominacija nije dovodila u pitanje.

Da je neko samo gledao taj prvi susret, mogao je da pomisli da će Rafa uvek dominirati; nakon 2:0 u setovima, Srbin je morao da preda meč. Ali, bilo je to tek “početno ispitivanje snaga”, kako bi rekli sportski komentatori.

Dominaciju je Nadal pokazao i naredne godine, kada su se sreli sedam puta, a slavio je čak pet. Sličan odnos - 4:2 bio je i 2008, koja je donela i jedan od težih trenutaka u karijeri tada mladog Đokovića. Na Olimpijskim igrama u Pekingu Rafa je bio bolji u polufinalu, i Nole će morati da čeka Pariz i 2024. da bi se okitio zlatnom olimpijskom medaljom.

Kada je Novak preuzeo inicijativu

Stvari su krenule da se menjaju 2009. godine. I dalje je statistički Rafael Nadal bio bolji, slavio je u prva četiri susreta, ali potom je Novak pokazao zube i pobedio tri puta zaredom.

Godina 2011. bila je ta koja će sve promeniti. Novak je slavio u finalu Vimbldona i tako po prvi put osvojio možda i najvažniji turnir u svetu tenisa; koji mesec kasnije, u finalu US Opena, srpski teniser je slavio sa 3:1, za još jednu krunu.

Đoković će u narednim godinama biti nezaustavljiv, dosegnuće neslućene visine i postati najtrofejniji teniser svih vremena; ipak, kad god bi se sreli, varnice su prštale, obarali su se rekordi u gledanosti, dešavali su se veliki preokreti.

Vitezovi teniskog doba

Ali, ono što je bilo neponovljivo, ono što je bilo najvažnije: uvek su poštovali jedan drugog. Ko god da bi na kraju podigao ruke uvis u znak slavlja, pružao je ruku i grlio svog velikog rivala. Govorili su jedan o drugom u superlativima, koliko god da su znoja potrošili na terenu. Da, jesu Nole i Rafa često izgledali kao gladijatori, ali su bili i vitezovi. Zato ih je publika toliko i cenila.

Kada sve to znamo, ispada da "semafor" i nije toliko važan. Ali nemojte to da kažete Đokoviću: kada se podvukla crta, Novak je zabeležio 31 pobedu u međusobnim duelima, naspram 29 trijumfa Rafaela Nadala. Za dlaku, ali i za istoriju.

Španac je mogao da se teši da je u finalima grend slemova ipak bio za trunku uspešniji, pošto je rezultat tu bio 5:4 za njega. Ipak, od svih igrača s kojima se Španac suočio tokom svoje karijere, samo je Novak uspeo da ga pobedi na sva četiri velika turnira.

Naravno, uvek je ulogu igrala podloga. Nadal ima skor 20:9 na šljaci, Novak 20:7 na tvrdoj podlozi, dok su na travi bile ravne časti - 2:2.

Kraj jedne ere

Rafa se povukao na kraju 2024, ostavivši veliku rupu iza sebe. Novak i dalje igra - nakon odličnih nastupa na Rolan Garosu ponovo je cela nacija bila uz njega na Vimbldonu - ali njegovi dueli sa "novom generacijom", oličenom u Janiku Sineru i Karlosu Alkarazu nemaju onu magiju s kojom su se dočekivali i pratili mečevi protiv Nadala.

Oni će se prepričavati, o njima će se govoriti i u godinama koje dolaze, o njima će se snimati filmovi - o tenisu kakav je nekada bio i kakav, vrlo verovatno, nikada više neće biti.

(Telegraf.rs/PR)