Samo bez špage

Oseća se. Bukvalno se oseća kako Hamad Međedović dodaje nedostajuće segmente na moćni i eksplozivni kor igre. Samo je pitanje vremena kada će da otvori vrata teniskih velikana i svetske elite. Možda baš u Americi sa žutim lišćem i novom školskom godinom dobijemo onakvog sportskog asa kakav nam je bio potreban da uzme pelcer i nastavi šampionsku priču belog sporta.

Postoje tri žali koje znamo, a koje bi trebalo da ostavimo za nama - što Hamad do sada nema već ATP titulu, što se dva puta u kratkom roku povredio i što još uvek nije makar u Top 50 gde mu je i mesto.

Preporučujemo

No, sve to već može da se promeni u Vinston Sejlemu. Stigao je do četvrtfinala, eksperti ga najednom i uzimaju za prvog favorita iako su na turniru još imena poput Korde, Perikara, Kecmanovića, pa i Fučoviča...

Do decembra prošle godine bili smo sigurni u tri stvari što se Međedovića tiče - da ima razoran servis, da je forhend njegov izraz moći, a da se smeč u 99.9 odsto pretvara u poen.

Samo mu je bila potrebna stabilnost i jasno ucrtan put. Želja nikada nije sporna. Štaviše, želja ga je pojela nekoliko puta, bio je potreban neko ko će biti voda za hlađenje ovog reaktora.

I došla je ta neutralnost u vidu Horhea Agirea, španskog trenera zbog kojeg ćete neretko Hamada da čujete kako kaže "vamos" usred meča. On je taj upijač i korektor, sunđer koji je sa početkom ove sezone stabilizovao priču.

Sada sve mora da ostane pod kontrolom i na ovom istom putu.

U Vinston Sejlemu je bez izgubljenog seta izbacio Rinderkneša, Firnlija i Dijaloa - prvi im sjajan period iza sebe, a dvojica su bolje rangirani na ATP listi i nosioci na turniru.

Pitam se šta bi se još desilo da nije u dva navrata ove godine pravio optimistične špage koje su ga odvodile na rehabilitacije i pauze.

Ona u Dohi verovatno više boli.

Dobio je Cicipasa i otišao na prinudni odmor. Ta razmena u kojoj se povredio je već bila izgubljena. Bio je okrenut leđima sa limitiranim zamahom, samo bi čudo moglo da mu donese poen. Ali, Hamad u želji pravi špagu i sebi medveđu uslugu (ironija prezimena...).

Foto: Mauricio Paiz / Alamy / Profimedia

Bukvalno mu se ista stvar dešava na Vimbldonu gde posle prvog seta predaje Ofneru. I ponovo pauza.

Takvo požrtvovanje je lepo videti, da se neko bori i za poen koji je, u šahovskom žargonu, tek jedan pokret napred pešaka, ali nekada je potrebna i procena radi lepše budućnosti.

Moj problem je što želim da ga vidim onakvog kakvog ga zamišljam, da ispuni potencijal.

Smanjio bih mu doživljaj u momentima kada gori, a pojačao bih mu pribranost kada uđe u bunilo.

Na samom terenu bi to značilo da bi trebalo da mu neki poeni na 40:15 i nisu bitni gubljenja glave. To je ovaj prvi deo.

A, drugi deo se odnosi na perfektnom primeru poraza u Kopenhagenu od Molera kojeg je imao u šaci. Jedan loš potez ga je odveo u drugi, a drugi u deseti, da bi na kraju praktično već sigurnu pobedu pretvorio u nejasni debakl. Tada je i emotivno i fizički već bio potrošen, ali mi se čini da to sebi više neće dozvoliti.

Sada, ima priliku u Vinston Sejlemu da zabode zastavicu na pravom putu. Titula bi ga uvela u svetskih Top 40 i na najlepši mogući način pripremila za US Open.

Ne bi trebalo da ostane bez snage kao na Rolan Garosu. Druga podloga, manja potrošnja, veća sigurnost, ubojitije oružje i stabilnija igra. Uči i napreduje.

Smatram da ga ovaj kolosek vodi na željenu destinaciju. Od njega zavisi da li će uhvatiti lokalni ili brzi voz.

A, u Americi bi mogli da dobijemo neke odgovore.

(Telegraf.rs)