"Bez šatora, garancije i samo 190€": Priča kako je sa tatom kampovao na Vimbldonu da bi gledao Novaka Đokovića

Srpski teniser Novak Đoković je mnogim ljudima veliki uzor, čovek koji je Srbiju postavio na svetsku mapu svojom borbom, pobedama, rekordima i istorijom... Svedoci smo velikih priča, kako je nekom Srbin ulepšao samo sekund života, na koje su načine pojedini ljudi pokušavali da dođu do trenutka da se upoznaju sa najboljim u "belom sportu".

Jedna takva je stigla sa Vimbldona, gde je Aleksandar Stamenković ispričao na platformi "Linkedin" kako je gledao Novaka Đokovića uživo na centralnom terenu, a nju vam prenosimo u celosti:

Preporučujemo

- Kako do karata od £4000+ za samo £190?

I to za Novaka. Na Centralnom terenu.

Bez šatora. Bez garancije. Sa ocem – i verom da će biti vredno.

Ali ne pre nego što vam pokažem istinu…

Bez veze. Bez rezervacije. Bez plana B.

Samo vera. I tata pored mene.

Stigli smo dan ranije, u 6:20 ujutru.

Bez šatora. Bez opreme. Bez iskustva.

Ali… ljudi su nam poklonili sve: šator, podloge, kabanice.

Nismo ništa platili – a dobili smo više nego što smo mogli da zamislimo.

Organizacija? Najbolja koju sam u životu video.

Osmeh, podrška, toplina…

Ovo nije bila samo red za karte. Ovo je bila zajednica.

Planirao sam ovo godinama.

Sanjao da budem na Centralnom terenu Wimbledona – iz trećeg reda, dok igra Novak Ðoković.

I onda sam saznao za Queueing – tradiciju kampovanja gde istinski ljubitelji tenisa imaju prednost.

Kiša. 12 stepeni. Buđenje u 5 ujutru.

Tata – jedan od najstarijih u “Queue”-u.

I nisam poželeo da budem nigde drugde.

Nakon 27 sati, dobili smo karte.

Otišli smo u hotel da se presvučemo.

Jer za trenutak koji sam sanjao – želeo sam da izgledam baš onako kako sam ga godinama zamišljao.

I onda… Central Court.

Treći red. Novak Ðoković ispred mene.

A pored mene – tata.

Znaš da si ušao u istoriju.

Ne onu tenisku – već svoju ličnu.

Onu gde karte vrede £190,

ali uspomene – neprocenjivo.

Ljudi nas pitaju kako smo uspeli.

Odgovor je jednostavan:

Nismo odustali.

Ni kad je padala kiša.

Ni kad su nas budili pre svitanja.

Ni kad su rekli „možda i ne uđete“.

Verovali smo.

U priliku. U ljude. U smisao.

Koji se ne meri cenom karte,

već snagom priče.

I onda – sa tatom.

Zajedno.

Za ceo život - napisao je on.

(Telegraf.rs)