OTKRIVENA ISTINA: Da li je Tito imao dvojnika?

Pero Simić najveći svetski titolog i najbolji poznavalac Josipa Broza Tita na svetu, jedina je osoba sa ovih prostora koja je šest puta istraživala originalnu arhivsku građu u najčuvanijem arhivu na svetu posle onog u Vatikanu - arhivu Kominterne.

Preporučujemo

Prvi put je tamo bio 1990. a poslednji 2008. godine. U tom periodu osmislio je i najveći deo knjige "Broz protiv Tita" (Laguna) zasnovane na nepoznatim stranicama iz Titove biografije do kojih je došao preko, pre njega nikada čitanih, dokumenata iz strogo čuvanog arhiva, koji se nalazi nadomak Boljšoj teatra.

- Imao sam sreću da u prvih pet istraživanja u najvećem broju slučajeva dobijam građu koju pre toga niko nije istraživao, a da mi je u poslednjem istraživanju stavljana na uvid građa koja je čuvana u specijalnom sefu u Arhivu Kominterne - počinje priču za Telegraf Simić u jednoj staroj beogradskoj kafani pružajući nam knjigu "Broz protiv Tita" i napominjući onako uzgred da je u svim velikim državama građa ove vrste bila i ostala "element politike"!

Baš na osnovu pomenutih dokumenata, Simić je došao do nikada pre obelodanjenih, strogo čuvanih podataka o ulozi koju je Tito imao u likvidaciji oko 800 jugoslovenskih komunista, '37. i '38. godine u Sovjetskom Savezu.

- Dugo se mislilo da je Titova uloga u ovim likvidacijama bila beznačajna, što uopšte nije istina. U dokumentima sam nailazio na zastrašujuće fotografije tih ljudi, koji su nakon mučenja i tortura, onako izobličeni - slikani. Između ostalog naišao sam i na dokumenta u kojima su podrobno opisani Titovi susreti sa vodećim ljudima Staljinove tajne policije, NKVD Komiterne, kojima je davao "kompromitujuće" informacije o najvišim ljudima iz KPJ - otkriva Simić.

Među njima je bio i Josip Čižinski, član vodstva KPJ od '32. i generalni sekretar od '36, koji je inače preporučio Broza za saradnju sa Moskvom.

- Tito je između ostalog "otkucao" kako se Čižinski tajno sastajao sa nekom ženom u Češkoj. A, u to vreme je skrivanje ljubavnih veza od tajne policije bio smrtni greh! Kasnije se ispostavilo da je ova dojava uz još nekoliko bila ključna pri likvidaciji Čižinskog '37. u staljinovoj čistki. Broz se, međutim, na tome nije zaustavio. Ivan Gržetić, predstavnik KPJ u Kominterni uhapšen je i streljan u Moskvi godinu dana pošto ga je Tito prijavio agentima Staljinove tajne policije, a najveća žrtva svakako je bio - general Staljinove tajne policije, sarajevski komunista Ivan Kralj.

U borbi za dolazak na čelo KPJ, Tito je prijavio Kralja šefovima Staljinove tajne policije u Kominterni, da bi ga svega nekoliko dana potom uhapsili, a onda marta 1939. i streljali.

Ovaj maršalov "uspeh" opovrgava tvrdnje moskovskog istoričara Nikite Bondareva da je Tito imao veoma mali, gotovo beznačajni uticaj u NKVD, Staljinovoj tajnoj policiji, a čak je ostalo zabeleženo i da je rekao: "Ako je potrebno da kažem o nekome još nešto, ja sam na raspolaganju"!

Broz je, dakle bio spreman na sve ne bi li stekao poverenje tajne policije, a završni ispit bio je isključivanje svih 800 stradalih jugoslovenskih komunista u Moskvi iz partije.

Još jedna od dobro čuvanih tajni o Titu na koju je Simić naišao u arhivu Kominterne bila je priča o, široj javnosti nepoznatoj zakonitoj Titovoj supruzi - Nemici Elzi Johani Kenig. Posle šesnaest godina braka sa Pelagijom Belousovom, Tito se 19. aprila 1936, kao Fridrih Valter razveo, a šest meseci kasnije, 13. oktobra, u policijskom birou u Moskvi, pod istim lažnim imenom i prezimenom, registrovao brak sa Nemicom Elzom koja je u Moskvi živela pod pseudonimom Lucija Bauer. Imala je 23, a Tito 45 godina.

U ličnom dosijeu Simić je naišao na prilično lascivna ljubavna pisma koja je Tito pisao svojoj mladoj supruzi Elzi, koje se nakon što je u Staljinovoj čistki streljana '37. - odrekao.

Naime, nakon što je stigao u Moskvu da se kandiduje za generalnog sekretara KPJ od njega je traženo da se odrekne ove ljubavi što je i učinio i to u dve rečenice napisavši kako je "Elza velika mrlja u njegovoj biografiji i jedna od njegovih grešaka u proceni".

Kao najstrastveniju, međutim, Simić opisuje maršalovu vezu sa Davorjankom Paunović, inače tetkom Mirjane Marković.

- Bila je to veza bazirana na seksu. Komunisti su na sav glas propagirali moral, a onda bi se iz Brozovog šatora po celu noć čulo njegovo i Davorjankino strastveno urlikanje...  Nakon što su jedne večeri preterali, jedan od najbližih ljudi Titu Marijan Stilinović obratio mu je pažnju kako bi trebalo da "prekine sa tim remećenjem morala" na šta je maršal onako teatralno pred svima razdrljao košulju i uzviknuo: "Šta ću, ne mogu bez nje. Ubite me!

O tome, pak, da li je onaj Josip Broz kojeg poznajemo bio "pravi" i odakle potiču priče o njegovom dvojniku i tome da je maršal stradao još pre Drugog svetskog rata, Simić kaže:

- Sve potiče od šefa kabineta Mirka Milutinovića koji je u jednom intervjuu ispričao kako je Tito sa sobom uvek nosio misterioznu crnu torbicu u koju niko nije smeo da zaviri. U njoj su se navodno nalazile: Davorjankina umrlica, venčani list sa Jovankom Broz i umrlica pravog Josipa Broza - priča Simić dodajući da je više nego jednostavno obrazložiti ovu umrlicu.

Naime, kada je Titov prijatelj i biograf Pavao Cindrić počeo da piše maršalovu biografiju naišao je u Bečkom arhivu u "spisku ratnih gubitaka Austrougarske u Prvom svetskom ratu" na ime Josipa Broza. Lični podaci se poklapaju sa time da je ovo bio Broz kojeg svi znamo, međutim prenebregnuta je činjenica da je njegovo ime bilo zavedeno pod "ratnim gubicima", među kojima su se nalazili ne samo nastradali nego i ranjeni, nestali, zarobljeni na Ruskom frontu.

- Nakon što su ga zarobili na Ruskom frontu, Tito je 13 meseci bio "između života i smrti", u sanatorijumu u Sibiru u kojem su se nalazili i zarobljenici i vojnici... Kasnije je čak i pričao o tome kako ga je spasilo kobilje mleko - kaže Simić dodajući da je specijalna policija tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Beograda evidentirala četiri osobe sa imenom Josip Broz kao i da je Tito imao čak 70-ak pseudonima među kojima je svakako najpoznatiji bio - Valter, koji je dobio u Odeljenju za veze Kominterne '35. i kako su ga Rusi zvali sve do '48.

Inače, prema Simićevim tvrdnjama Tito je bio "majstor presvlačenja". Najpre je verovao u Franju Josifa, potom je bio veliki rusofil, a malo je poznato da je pre Drugog svetskog rata čak bio i anti-jugosloven, verovao da je Jugoslavija veštačka tvorevina i da svim narodima treba dati pravo na otcepljenje. Čak i dvema manjinama - albanskoj i mađarskoj.

Broz se prvi put deklarisao kao Hrvat '64. na Kongresu SKJ kada je u upitniku upisao nacionalnu pripadnost. A, prvi posao za koji je ovaj veliki ateista dobio pare, verovali ili ne bio je - ministrant ili pomoćnik sveštenika!

- Tito je rastao pod jakim uticajem pobožne majke. Nije preskakao odlaske na katoličku misu, a prve pare zaradio je ni manje ni više kao ministrant - pomoćnik sveštenika u crkvi Svetog Roka. Za šta je dobijao po dva, tri krajcara. No, nikada nije zaboravio kada je prilikom jedne službe, slučajno srušivši neku od crkvenih svetinja, pred svima dobio šamar! - objašnjava Pero otkrivajući dalje da je Tito bio pravi majstor u ophođenju sa drugim ljudima i da mu tu nije bilo ravnog.

Temeljno bi se pripremao za svaki susret i bio u stanju svakoga da impresionira, a ako treba i nauči jezik za tri nedelje. Ostala je upamćena anegdota kako je britanska kraljica Elizabeta nakon plesa sa Titom izjavila: "Ako je ovo bravar, ja nisam kraljica"!

No, priča o tome kako je jedna od najvećih prevara upravo plasiranje informacije kako je vladar ovakvog kalibra bio samo bravar prema Simićevim rečima "ne pije vodu".

- Bravarstvo je početkom 20. veka bilo ekskluzivno zanimanje, aristokratska radnička profesija. Pritom nijednog trenutka ne treba smetnuti s uma da je Tito istovremeno završio i podoficirsku školu u Austrougarskoj, kao i školu Kominterne koja je obučavala polaznike da ovladaju svetom (koju recimo Staljinov sin nije uspeo da upiše). Tamo nema šta se nije učilo, pa između ostalog i mondenstvo, sviranje klavira i plesanje valcera... Lepo je govorio Titov brat: "Kada bih ugledao Tita kako se doteruje, odmah sam znao da ide ili na ilegalni sastanak ili u švaleraciju sa nekom Bečlijkom"!

Pero Simić je Tita upoznao na najdužem sastanku u Saveznom izvršnom veću, oktobra '72. godine. Bilo je to vreme kada je, kako kaže, Broza već bila uhvatila nostalgija i kada se vraćao sovjetskoj ideologiji "očima kojima je progledao".

- Tada mi je bilo svega 25 godina i onako mlad i buntovan javio sam se posle njegove uvodne reči kako bih se usprotivio smeni srpskog liberalnog rukovodstva i hapšenju ideoloških neistomišljenika. Tito je na tom sastanku ostao u manjini, ali "ruska zima" je tad, baš onako kako je on želeo, stigla u Jugoslaviju, a proces njene destaljinizacije je zaustavljen. Brojni intelektualci i umetnici, među kojima su se našla i imena poput Dušana Makavejeva i Aleksandra Saše Petrovića anatemisani su i onemogućeni da rade u svojim najkreativnijim godinama... U Srbiji je tada uhapšeno 6.000 ljudi! - završava priču za Telegraf autor knjige "Broz protiv Tita" ostavljajući nas da razmišljamo o vremenima kojima su vladali ljudi kojih više nema.

(Katarina Vuković)