MISTERIJA PUTIN: Vladar sveta, specijalac, čovek od čelika ili samo mit? (FOTO) (VIDEO)

U zavisnosti od ugla iz koga posmatrate trenutna dešavanja u svetu, Putin je ime koje je na svačijim usnama iz dobrih ili rđavih razloga. Premda prvom čoveku Kremlja svašta može da se zameri, niko ne može da negira da se radi o ličnosti retkog istorijskog kalibra kakva se javlja jednom u sto, dvesta ili hiljadu godina.

Preporučujemo

POČETAK

Vladimir Vladimirovič Putin je rođen 7. oktobra 1952. godine u ondašnjem Lenjingradu, današnjem Sankt Peterburgu, kao najmlađi sin u komunističkoj i proleterskoj porodici: njegov otac je bio podmorničar tokom tridesetih godina a potom tokom Drugog svetskog rata pripadnik razaračkog bataljona NKVD-a (prethodnice KGB), dok je njegova majka bila radnica u fabrici.

Sa 11 godina bio je jedan od retkih učenika koji nije bio pionir, pre svega zbog svog najblaže rečeno nestašnog karaktera. Uskoro je počeo da se interesuje za sport, pre svega za borilačke veštine - sambo i džudo. Diplomirao je na međunarodnom pravu na Lenjingradskom univerzitetu 1975. godine. Tokom studija postaje član Komunističke partije SSSR i ostaje u njoj do samoga kraja, a takođe upoznaje i profesora Anatolija Sobčeka koji je kasnije odigrao jednu od ključnih uloga u njegovom životu.

KGB

Iste godina kada je dobio svoju fakultetsku diplomu, najomiljeniji ruski političar koga danas podržava neverovatnih 87 odsto populacije postao je pripadnik KBG-a. Nakon što je neko vreme nadzirao strance i konzularne predstavnike u Lenjingradu, 1985. godine je otišao na dužnost u Drezden, u Istočnu Nemačku; tamo je postao član S direktorata, ilegalne jedinice ove sovjetske službe, pod maskom prevodioca.

Jedno od njegovih zaduženja bilo je da koordiniše rad sa Štazijem, tajnom službom Nemačke Demokratske Republike, sa ciljem regrutacije stranaca koji studiraju u ovoj zemlji i koji bi potom mogli da budu špijuni u SAD. Putin je prezirao ovaj posao, jer je u suštini bio jako dosadan i birokratski; njegov najveći uspeh tokom tih godina je bila kupovina neklasifikovanog uputstva od američkog narednika za 800 maraka.

Nakon propasti Sovjetskog Saveza vratio se u svoj rodni grad gde je počeo da radi na univerzitetu, držeći na oku studente i tražeći nove regrute za službu. Tada se ponovo sreo sa svojim bivšim profesorom Sobčakom, sada gradonačelnikom Lenjingrada, pa je postao njegov savetnik za međunarodna pitanja. 20. avgusta 1991. Putin daje otkaz u KGB-u sa činom potpukovnika, drugog dana puča koji je njegova služba (neuspešno) pokušala da izvede protiv Mihaila Gorbačova.

GEOPOLITIČKA KATASTROFA DEVEDESETIH

Još pre nego što je formalno napustio KGB, 28. juna 1991. godine (dakle, na Vidovdan) postao je šef komiteta za spoljne poslove sanktpeterburškog gradonačelnika sa zaduženjem da promoviše i strane investicije i osniva preduzeća koja će sa inopartnerima sarađivati.

Nekoliko meseci kasnije našao se pod lupom istražnih organa: ispostavilo se da je potcenio vrednost metala za izvoz i dao ga za 93 miliona dolara u zamenu za pomoć u hrani koja nikada nije stigla. Uprkos zahtevu istražitelja da se otpusti, ostao je na ovoj funkciji još pet godina.

Stvari su počele da se pokreću sa mrtve tačke za Vladimira Putina nakon što je Anatolij Sobček izgubio izbornu trku 1996. godine. Na svoju je ruku otišao u Moskvu i stavio se na raspolaganje Pavelu Borodinu koji je bio šef kremaljskog odeljenja za nekretnine, gde je odmah postao njegov zamenik. Naredne godine Jeljcin ga je postavio za zamenika šefa predsedničkog kabineta i za šefa glavnog kontrolnog direktorata predsedničkih nekretnina.

Godinu dana kasnije, dakle 1998. godine, postaje prvi zamenik šefa predsedničkog kabineta za regione pa iste godine i predsednik komisije čiji je cilj bila dublja decentralizacija (na ovoj funkciji ništa nije radio, i kasnije je poništio sve odluke svog prethodnika).

25. jula 1998. godine Vladimir Vladimirovič Putin dolazi na funkciju koja će postati prekretnica u njegovoj karijeri: Jeljcin ga imenuje za šefa Federalne službe bezbednosti, glavne naslednice KGB-a.

USPON NA TRON

Tokom Jeljcinove ere, glavnu reč u zemlji imala je mala grupa oligarha okupljenih oko predsednika koje javnost nazivala "Porodicom": Berezovski, Abramovič i Hodorkovski najpoznatija su njena imena. Usled činjenice da je Boris bio praktično na izdisaju i da je završavao drugi mandat, ova grupa je počela da traži njegovog naslednika, čoveka koji će ih slušati i koji se neće mešati u njihove sumnjive poslove. S obzirom da je po ruskom ustavu direktni naslednik predsednika u slučaju da mu se nešto desi predsednik vlade, počeli su da skeniraju politički pejzaž u cilju nalaženja novog premijera.

Prvo su pokušali sa Jevgenijem Primakovim, ali se on pokazao kao pogrešan potez pošto je odmah počeo da trpa nos gde mu nije mesto: u korupciju koja je vladala svim porama društva. Nakon što je glavni državni tužilac Ruske Federacije otvorio istragu o krađi desetina miliona dolara potrošenih na restauraciju Kremlja, "Porodica" je pustila u promet misteriozni snimak seksa tužioca i dve prostitutke. Niko - ni javnost pa čak ni poslanici u Dumi koji su odbili da ga zbog toga smene - nije bio uveren da je to zaista tužilac (koji i dan danas negira da je on na snimku) dok Vladimir Putin nije izašao u javnost i kazao da to zaista jeste on. Posle smene tužioca, Jeljcin je smenio i nemirnog Primakova.

Istraga protiv najgorih ruskih lopova u istoriji je pala u vodu, ali je Putin sebi utabao stazu do Kremlja: iako toga još uvek niko nije bio svestan: "Porodica" ga se - priča ide dalje - tek nešto kasnije setila i shvatila da je on pouzdan igrač i da na njega može da se računa. Glavnu rolu u njegovom imenovanju za predsednika vlade imao je (po sopstvenoj tvrdnji) Boris Berezovski koji je neumorno špartao po moskovskih kuloarima i uspešno ubedio sve bitne ljude da je Putin najbolje rešenje za Jeljcinovog naslednika.

Putin je postao premijer RF 9. avgusta 1999. godine, nekoliko dana nakon što su čečenski teroristi prešli granicu i upali u rusku provinciju Dagestan, nekih osam meseci pre predsedničkih izbora. Počeo je Drugi čečenski rat, koji će mu zacementirati popularnost. Iako je u tom trenutku imao samo tri odsto podrške biračkog tela, nasuprot 20 odsto koliko je imao Primakov, Putin je uradio sve što je trebalo, a imao je ponovo i pomoć medijske mašinerije Borisa Berezovskog koji je na svojim televizijama počeo da mu gradi imidž i kult ličnosti, istovremeno svim silama udarajući po Primakovu. Putin je gostovao svake nedelje uveče u najgledanijoj TV emisiji u Rusiji, na kanalu u vlasništvu Borisa Berezovskog.

Na dagestanskom frontu, na primer, Putin je oduševio sve prisutne oficire kada je svojeručno potpisao naređenja za delovanje: nešto što ni jedan predsednik i nijedan premijer nije uradio još od vremena Gorbačova, pošto su svi samo izdavali verbalna uputstva i potom negirali odgovornost ako bi stvari pošle po zlu.

31. decembra 1999. godine Boris Jeljcin je iznenadno pred kamerama objavio da se povlači sa funkcije i dužnost prepustio Vladimiru Putinu. Za svega pet meseci javnosti praktično nepoznati čovek postao je lider Ruske Federacije. Prvi njegov potez na novoj poziciji? Da potpiše ukaz kojim se garantovao Jeljcinov imunitet i imunitet njegove porodice od krivičnog gonjenja zbog korupcije.

"Porodica" je navodno i u ovoj odluci Borisa Jeljcina ima svoju ulogu, pošto je to bila njihova ideja: startne pozicije vršioca dužnosti predsednika su mnogo bolje od pozicije premijera. Izbori koji su pomereni unapred i održani u martu 2000. godine doneli su Putinu pobedu pa je on sa 53 odsto glasova izabran za novog šefa Kremlja.

RANI PREDSEDNIČKI RADOVI

Šou je mogao da počne. Potapanje podmornice "Kursk", kada mu je trebalo nekoliko dana da se vrati sa odmora i još nekoliko dana da se pojavi na mestu nesreće, moglo je da postane ozbiljan udar na njegovu popularnost, ali je Vladimir Vladimirovič već tada imao keca u rukavu, keca sa slikama ljudi koji su ga popeli na presto.

Ključni čovek u njegovom usponu, Boris Berezovski, morao da je napusti zemlju osim ako nije planirao da se nađe u zatvoru, baš kao i Vladimir Gusinski. Mihail Hodorkovski, vlasnik "Jukosa" i najbogatiji od svih Rusa, uhapšen je i osuđen zbog utaje poreza. Sa većinom oligarha je međutim postigao dogovor uz obećanje da ih neće dirati ako mu pomognu da podigne posrnulu rusku ekonomiju, stavljajući im do znanja da su oni sada u njegovoj milosti, uprkos očekivanjima koja su imali.

Popularnost je nastavila da mu raste i nakon katastrofe u moskovskom pozorištu kada su čečenski teroristi zauzeli zgradu, pa je Specnaz izvršio protivudar i usmrtio gasom 130 talaca; popularnost je nastavila da mu raste i nakon pobede u Drugom čečenskom ratu koji je ovu republiku vratio u pravni okvir RF.

Sve mu je nekako išlo na ruku.

ZAHUKTAVANJE

Marta 2004. godine ponovo je izabran za predsednika glasovima 71 odsto birača. Sledio je masivni projekat obnove zdravstva, školstva, stanogradnje i poljoprivrede, vraćanja dugova i nastavak stavljanja ruske ekonomije na noge i zdrave osnove.

Pošto nije mogao da se kandiduje za treći uzastopni predsednički mandat, izabrao je Dmitrija Medvedeva za novog premijera i čoveka koji će biti njegov naslednik, dok će on uzeti ponovo kormilo vlade u te četiri godine. Briljantni plan se ostvario, i on je 2012. godine ponovo izabran za predsednika, dok se Medvedev vratio na prethodnu funkciju.

Teško je jasno oceniti poslednjih 15 godina koliko je Vladimir Vladimirovič sve i svja u najvećoj zemlji naše planete. Sa jedne strane, Rusija je ponovo sila, i politička i vojna i ekonomska. Rusija je ponovo bitan igrač, koji vodi svoju politiku i ne plaši se da brani svoje interese, što najbolje pokazuje ovogodišnja protivzakonita aneksija Krima i građanski rat u istočnoj Ukrajini. Za vreme njegove vlasti realni prihod je povećan 2,5 puta, nezaposlenost i siromaštvo su se prepolovili, plate su se utrostručile. Nominalni BDP je porastao za 600 odsto.

Sa druge strane, lične slobode u Ruskoj Federaciji su prema tvrdnjama protivnika režima na niskom nivou, ljudska prava se jedva poštuju, opozicija je utišana, svi moraju da igraju kako svira predsednik; distribucija ruskog bogatstva takođe nije poštena, jer najveći broj Rusa i dalje živi u nezavidnom ekonomskom položaju a oni koji su mu najbliži profitiraju najviše. Jeljcinovi oligarsi su otišli u istoriju, zamenili su ih Putinovi. Kako bi to rekla zagrebačka rep grupa Tram 11, "papci su pali, nova promena vlasti, tajkune u zatvor da bi novi mogli krasti". Činjenica je ipak da je ruski narod do ove godine živeo puno bolje nego devedesetih i možda je cena progresa bila upravo Putinov dil sa najmoćnijim bogatašima. Međutim, nakon što je rublja izgubila petinu svoje vrednosti od kako je počeo konflikt u Ukrajini, koliko će dugo predsednik uspeti da zadrži visoku popularnost (kao što smo gore napomenuli, 87 odsto) zavisi od toga da li će moći da izvuče zemlju iz ekonomskog ponora.

Čisto geopolitički gledano, izgleda da je novi ruski car spreman na sve ne bi li svoju otadžbinu vratio na krov sveta, i ni oni koji ga kritikuju zbog korupcije to ne mogu da ospore. Jer, čak i da su istinite optužbe da je za sebe i svoju porodicu prigrabio milione ili milijarde, to ne može da objasni njegovo ponašanja u slučaju Južne Osetije ili sada Ukrajine. Da je njegova (jedina) motivacija privatno bogaćenje držao bi se podalje od uplitanja u ono što može da ga sruši.

PRIVATNI ŽIVOT I OPTUŽBE ZA KORUPCIJU

1983. godine Vladimir Putin se oženio Ljudmilom Škrebnevom, koja je sa njim živela i u Istočnoj Nemačkoj. Arhive BND, zapadnonemačke obaveštajne službe, tvrde da se tokom svog boravka tamo sprijateljila sa njihovim tajnim agentom kome je ispričala da je suprug tuče i vara.

Kada su se vratili za Rusiju, postojala je glasina da Putin iza sebe ostavlja vanbračno dete. Sa Ljudmilom pak ima dve ćerke, toliko znamo, kao i da se par sigurno razveo ove godine, što je i sam Kremlj službeno potvrdio. Ostale priče, poput onih da je u vezi sa gimnastičarkom Alinom Kabajevom i bivšoj obaveštajkom Anom Čepman su negirane.

Negirana je i priča o palati koja se navodno za njega gradi na obali Crnog mora, uprkos tome što su sva imena koja se za nju vezuju deo unutrašnjeg kruga predsednika (Nikolaj Šamalov je prodao palatu Aleksandru Ponomarenku za 350 miliona dolara; obojica su povezani sa Vladimirom Vladimirovičem, a ovaj potonji nije rekao kako će ovu nekretninu iskoristiti); zvanično, Putin je 2007. godine imao privatno bogatstvo od oko 150.000 dolara dok je njegov prihod 2012. bio 113.000 dolara; kritičari ukazuju da ovakvo stanje finansija ne može da objasni na primer njegovo posedovanje 11 luksuznih satova čija se vrednost procenjuje na oko 700.000.

Opozicija u Rusiji iznosi i mnoge fantastične procene, na primer da putem tajnog vlasništva nad akcijama ruskih giganata Putin poseduje između 40 i 70 milijardi dolara. Nama to deluje suludo, ali pošto ne znamo ne možemo ni da sudimo; sam Putin je rekao da su do svega toga došli "kopanjem svog nosa i mazanjem slina po papiru". Tu su i optužbe da je tokom njegove ere država navodno izgradila devet dodatnih predsedničkih rezidencija, te da ih Putin trenutno koristi oko 20.

MITOVI & LEGENDE

Putin gaji mačo imidž sportske ličnosti, mangupa, ratnika i jakog momka koji sa lakoćom vozi Mig-29, Su-27, bombardera Tu-160, trkački automobil, motor, koji nosi crni pojas u džudou, jaše konje, splavari, pliva u ledenoj vodi, peca, roni, uspavljuje sibirske tigrove kako bi zaštitio novinare, navodi jata ždralova na sigurne lokacije, i tako dalje, i tome slično. Na primer, 2007. godine Komsomolskaja Pravda je objavila sliku predsednika u toplesu tokom njegovog odmora u sibirskim planinama sa naslovom "Budite kao Putin". Pop pesama o njemu ima bezbroj, a postoji čak i strip "Superputin" u kome je predstavljen kao superheroj.

Kao suprotnost tome, u medijima možemo da vidimo i njegovu nežnu stranu: valjanje u snegu sa psima, popunjavanje bojanke sa devojčicama, pevanje na donatorskim večerima... On lično nadgleda i promoviše mnogo programa zaštite divljih životinja, poput amurskih tigrova, belih kitova, polarnih medveda i snežnih leoparda.

Popularne su i njegove izjave koje se nazivaju putinizmima. Na primer, "gonićemo ih u toaletima" (kao obećanje da će uništiti čečenske teroriste), "potonula je" (kratki, osorni i očigledni odgovor na pitanje Lerija Kinga šta se desilo sa podmornicom "Kursk"), "uši mrtvog dupeta" (šta će Letonija dobiti umesto zemlju za koju je tvrdila da je njena), "državnik mora da ima glavu" (odgovor na komentar Hilari Klinton da on nema dušu), i tome slično.

Postavlja se pitanje, da li ovaj čovek zbilja supermen, ili sve je samo predstava? Odgovor je stigao od njegovog čoveka. Nakon što je sa dna Crnog mora izvadio antičku grčku amforu, Putinov portparol je priznao da sve bilo namešteno i unapred izrežirano. Naravno da vožnja lovačkog aviona ne može da se namesti, ali jasno je da Putin zna šta "loži" njegovog birača, i da shvata moć televizije. Očito, bolje nego bilo ko drugi na svetu.

(S. P.)