DŽO BAJDEN, ČOVEK IZ NARODA: Sin prodavca polovnih automobila na krovu sveta, u inat svim porodičnim tragedijama (FOTO)
Rodio se u jeku Drugog svetskog rata, a postao senator u svojoj 30. godini, što je zakonski minimum, i to protivno svakom zakonu verovatnoće. Prebrodio je dve ogromne porodične tragedije, i celog života se borio za dobrobit američkog naroda
Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država, zajedno sa švedskim premijerom Stefanom Levenom, stiže u Beograd u radnu posetu tokom koje će se sastati sa predsednikom Republike i predsednikom Vlade Srbije.
Preporučujemo
Dačić sa Obaminim savetnikom o značaju Bajdenove posete
Bajden sutra razgovara s Vučićem i Nikolićem
Veći broj ulica će biti zatvoren zbog te posete, i poslovično nadrndane Beograđane dodatno nadrndati. Bajden: to je samo još jedno ime u nizu koje dolazi da nam zagorča život gužvama i da odloži naše stizanje kući s posla.
Ali, Bajden nije samo još jedno ime. Na stranu to što je zamenik najmoćnijeg čoveka na svetu, priča o životu Džoa Bajdena će biti dovoljna da vas raskravi i da vam zatvaranje ulica lakše padne. Ako je on mogao da podnese senatorsku zakletvu samo dve nedelje nakon...
Ne, ne trčimo pred rudu.
Idemo redom.
Džozef Bajden se rodio 20. novembra 1942. godine, u pensilvanijskom gradu Skrantonu, kao prvo od četvoro dece u katoličkoj porodici raznolikog etničkog porekla; bake i deke su mu imale englesku, francusku i irsku krv, a majčin otac je bio član Državnog senata Pensilvanije.
Tokom pedesetih godina nekoliko puta su morali da se sele zbog poslovnih nedaća njegovog oca, čak i da žive kod roditelja Džozefove majke. Potom su se preselili u saveznu državu Delaver, prvo u stan a potom i u kuću u Vilmingtonu, kada je njegov otac napokon uspeo da nađe stabilan i solidan posao u prodaji polovnih automobila.
Prema tome, ne može se reći da je Bajden imao "na gotovo" sve uslove da se katapultira u vrh svetske politike. Daleko od toga, može se slobodno kazati da je to samo i isključivo njegova sopstvena zasluga; uzmimo za primer mucanje od koga je patio kao dete i do duboko u dvadesete, a kojeg se otarasio tako što je nepregledne sate provodio recitujući poeziju pred ogledalom; drugi primer koji možemo da navedemo jeste njegova trezvesnost, odnosno celoživotno odbijanje svake vrste alkoholnih pića, a sve zbog utiska koji je na njega ostavila porodična tradicija opijanja.
Put o kome pričamo počeo je na jednom privatnom katoličkog koledžu u Klejmontu, Delaver, gde je pored bejzbola igrao i američki fudbal kao vajd risiver i gde je doprineo da tim večitih gubitka na kraju bude neporažen.
"BIĆU SENATOR DO SVOJE TRIDESETE"
Mnogo je važnije šta je radio na društveno-političkom planu; recimo, učestvovao je u blokadi lokalnog bioskopa sa ciljem ukidanja rasne segregacije u njemu. Što se obrazovanja tiče, smatran je za natprosečnog studenta, rođenog vođu ka kojem su gravitirali ostali njegovi vršnjaci, što je dovelo do toga da bude predsednik klase od brucoške godine pa do kraja studija na tom koledžu 1961.
Četiri godine docnije diplomirao je na Univerzitetu u Delaveru, i to iz istorije i političkih nauka. Tokom tih studija nastavio je da igra fudbal, a svoju prvu suprugu Niliju Hanter je upoznao tokom prolećnog raspusta 1964. na Bahamima; rekao joj je da planira da postane senator do svoje tridesete, a potom i predsednik. Dve godine kasnije stupili su u brak, iz koga su vrlo brzo dobili troje dece: Boa, Roberta i Naomi Kristinu.
1968. godine postao je doktor prava kao vanredni student Sirakuškog univerzitetskog pravnog koledža (bio je optužen za plagiranje, ali je to kasnije obrisano iz njegovog dosijea), i godinu dana kasnije primljen je u advokatsku komoru u Delaveru.
Tokom tih godina, u jeku Vijetnamskog rata, nikada nije učestvovao u anti-ratnim demonstracijama, i neprestano su mu odgađali služenje vojnog roka da bi na kraju potpuno odustali zbog toga što je bio asmatičar kao tinejdžer.
Paralelno sa tim odigravao i njegov prvi upliv u politiku; iako je radio za pravnu firmu lokalnog republikanca, odbio je da pristupi toj partiji jer nije voleo Ričarda Niksona, dok su mu demokrate bile odvratne jer se još uvek nisu oslobodile konzervativnih rasističkih elemenata, zbog čega je prvobitno bio registrovan kao "independent" (nezavisni, onaj koji ne pripada nijednoj stranci).
Demokrata je pristupio nakon što ga je novi poslodavac ubacio u forum na kome se raspravljalo o načinima reformisanja i oživljavanja te partije; krajem 1969. je tako bio demokratski kandidat na izborima za veće okruga Njukasl, na kojima je pobedio sa zgodnom većinom zbog plana za gradnju javnih stanova u predgrađima, uprkos tome što je to bilo republikansko uporište i što su demokrate u celoj toj saveznoj državi užasno prošle na tim izborima.
Na toj poziciji ostaće dve godine, a onda će na neverovatan način ostvariti zacrtani cilj i postati američki senator za državu Delaver, kao što je i rekao.
Naime, ostareli senator Bogs iz republikanskih redova najavio je da će se penzionisati, što je podelilo partiju u Delaveru na dva glavna kandidata. Da bi se izbeglo cepanje, Nikson je ubedio Bogsa da se kandiduje ponovo, uz punu partijsku podršku. Niko iz demokratskog tabora nije smeo da ide protiv Bogsa. Niko osim Bajdena.
METEORSKI USPON I PRVA TRAGEDIJA
Bez novca, bez medijske podrške, posle kampanje koju je vodila njegova sestra Valerija dok je ostatak porodice delio pamflete po ovoj relativno maloj državi, idući lično od vrata do vrata, uz obećanje da će se zalagati za izlazak iz Vijetnama, građanska prava, očuvanje životne sredine, pravednije oporezivanje, zdravstvenu zaštitu i promene, a na krilima umora naroda od uobičajene politike, Bajden je nadoknadio 30 odsto zaostatka u anketama i pobedio Bogsa sa samo 3.162 glasa razlike.
A onda je usledila prva porodična tragedija. Samo nekoliko nedelja nakon izbora, Bajdenova supruga Nilija i jednogodišnja ćerka Naomi stradale su 18. decembra 1972. u saobraćajnoj nesreći tokom kupovine stvari za Božić, kada ih je udario traktor na raskrsnici; sinovi Bo i Robert su se izvukli s manjim povredama.
Naravno, Džozef je razmišljao da da ostavku na tek osvojenu funkciju ali su ga ubedili da to ne čini, a njegovo polaganje zakletve dvadesetak dana nakon tragedije je privuklo pažnju čitave nacije.
Tako je sa punih 30 godina, što je minimum koji moraš ispuniti ako želiš da vršiš tu dužnost, postao šesti najmlađi senator u američkoj istoriji i samo jedan od 18 kojima je to pošlo za rukom pre 31. godine.
Po sopstvenom priznanju, zbog onoga što ga je snašlo, imao je utisak da se Bog užasno poigrao njime; kaže da je noćima lutao po sivim predgrađima tražeći tuču, koliko je bio besan na sudbinu. Nije mogao ni da se koncentriše na posao, a osoblje se kladilo koliko će dugo izdržati pre nego što da ostavku.
ROŠTILJ ZA KONDUKTERE
Koliko je bio posvećen porodici najbolje svedoči podatak da je tokom celog svog 35 godina dugog boravka u Senatu svakoga dana putovao vozom po sat i po vremena od Vilmingtona u kojem je živeo sa sinovima do Vašingtona u kojem je radio.
(Zanimljivo je to, što je redovno organizovao roštilje za posadu tog voza, federalne kompanije "Amtrak", kojim se vozio, a poslednji dnevni voz je često odugovlačio s polaskom da bi on mogao da ga stigne. Zbog toga je dobio nadimak "Amtrački Džo", dok je stanica u Vilmingtonu u čast preko 7.000 njegovih polazaka sa nje ponela njegovo ime.)
Činjenica da je njegovo osoblje imalo zadatak da ga prekine u bilo kakvom poslu na podu Senata ako bi njegovi sinovi zvali, samo ide dodatno u prilog tome. Do dana današnjeg, 18. decembra ne radi u znak sećanja na prvu suprugu i ćerku.
Stvari su se u njegovom životu promenile kada je 1975. godine na "slepom sastanku" ugovorenom od strane njegovog brata, upoznao učiteljicu sa doktoratom iz obrazovanja, Džil Trejsi Džejkobs, za koju će kasnije reći da mu je obnovila interesovanje ne samo za život već i za politiku. Venčali su se dve godine kasnije u kapeli u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku, a četiri godine nakon toga dobili ćerku Ešli Blejzer.
Što se tiče "senatorovanja" tokom sedamdesetih godina, uglavnom se bavio zaštitom potrošača i životne sredine, a 1974. časopis "Tajm" ga je stavio među "200 lica za budućnost", opisujući ga ga samopouzdanog i kompulsivno ambicioznog.
1979. se čak na sopstvenu inicijativu sastao sa sovjetskim šefom diplomatije i ubedio ga da Rusi promene neke stavke potpisanih zaključaka sa drugog kruga Pregovora o ograničenju strateškog naoružanja, pošto Kongres nije želeo da usvoji to što je Džimi Karter sa Brežnjevom potpisao (zanimljivo, nikada nije ni usvojio, ali su se i obe strane pridržavale dogovora).
Sa Reganovom administracijom se osamdesetih sukobljavao više puta, a pažnju javnosti je najviše privukao njegov napad na ondašnjeg državnog sekretara Džordža Šulca zbog njihove podrške Južnoj Africi u kojoj je tada vladao aparthejd.
Leta 1987. godine objavio je svoju kandidaturu za demokratsku predsedničku nominaciju i krenuo u kampanju, koja je odlično počela, smatran je za jakog kandidata, ali su onda nastali problemi.
Kažu da je njegovo osoblje slalo kontradiktorne poruke jer su se međusobno, unutar kampanje, borili za uticaj; zatim je optužen da je plagirao govor britanskog laburiste Nila Kinoka (premda ga je ranije pominjao kao inspiraciju za taj govor, to nije uradio u nekoliko navrata u avgustu mesecu) i da je izmenio pojedinosti iz porodične istorije kako bi bile identične Kinokovoj priči; potom da je "pozajmio" delove govora Roberta Kenedija iz 1967. godine, a onda i da je to u prethodne dve godine radio sa starijim govorima Džonsonovog potpredsednika Hjuberta Hamfrija.
Onda je neko iskopao incident sa plagiranjem iz pravne škole, da bi se ubrzo potom pojavio i snimak na kome Bajden razgovara sa čovekom u Nju Hempširu i (najblaže rečeno) dosta preteruje u hvalisanju kada priča o svojim podvizima tokom pravnih studija u Sirakuzi.
PREGAŽEN SENKAMA PROŠLOSTI
Budući bez ozbiljne podrške establišmenta, nije preživeo krizu i povukao se iz trke za nominaciju, rekavši da je bio pregažen "preteranim senkama" njegovih prošlih grešaka; interesantno, Odbor za profesionalnu odgovornost Delaverskog vrhovnog suda oslobodio je Bajdena svake krivice oko plagiranja.
Već naredne godine mogao je da umre od aneurizme i potonjih komplikacija koje su ga sedam meseci udaljile od obaveza u Senatu; nekoliko puta je hitno morao biti operisan i doktori su mu se borili za život, a zanimljivo je to što njegova porodica smatra da mu je prerani kraj kampanje spasao život jer zbog bolova u vratu nikada ne bi prekinuo trku za nominaciju i otišao kod doktora, nakon čega bi situacija postala beznadežna a smrt sigurna.
Kao predsedavajući senatskog Odbora za pravosuđe, vodio je dva najkontroverznija saslušanja sa sudijama nominovanim za upražnjena mesta Vrhovnog suda: '87. sa Robertom Borkom, i '91. sa Klarenskom Tomasom. Posebno je ovaj drugi bio sporan, pošto je protiv kandidata tokom ispitivanja pred odborom, bila podneta tužba za seksualno uznemiravanje.
Tokom devedesetih godina je odigrao ključnu ulogu u pisanju brojnih zakona, među kojima je svakako najzvačniji Zakon o nasilju nad ženama čiji je cilj bio borba protiv nasilja u porodici; on ga je lično nazvao svojim najznačajnijim dostignućem u toku celog 35 godina dugog boravka u Senatu.
Još nešto vredno pomena iz tog perioda je strastveno branjenje Klintonovih, i tokom skandala vezanog za optužbe zbog muljanja oko nekretnina (tzv. Vajtvoterska kontroverza), ali i tokom skandala oko Monike Levinski. Glasao je protiv opoziva Bila Klintona, koji je prošao u Kongresu ali ne i u Senatu.
Početkom 2000-ih godina pisao je zakone koji su doveli do stvaranja takozvanog "Cara droge", federalnog funkcionera koji nadgleda sve što ima veze sa kontrolom i suzbijanjem proizvodnje i prometa narkotika.
Ujedno, radio je i na suzbijanju legalnih lekova poznatih kao "droge za silovanje", onih koje muškarci koriste da omame devojke sa kojima su izašli na sastanak. Njegov zakon iz 2000. godine uspostavio je kompjuterske centre za decu iz siromašnih ili problematičnih sredina.
Bio je i član senatskog Odbora za spoljne poslove, gde je zauzeo poziciju liberalnog internacionaliste. Bio je aktivan tokom ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, a aprila 1993. godine je imao tročasovni sastanak sa Slobodanom Miloševićem.
UBOGI SENATOR
Iako je glasao protiv Zalivskog rata deset godina ranije, podržao je napad na Avganistan 2001, a podržao je i pohod na Irak 2003. Ubrzo ga je nazvao greškom, a nekoliko godina kasnije počeo je da zastupa stajalište po kome tu državu treba transformirati u labavu federacija tri etničke države, sunitske, šiitske i kurdske. Senat je čak i usvojio neobavezujuću rezoluciju kojom je to podržao, ali ona nije prošla; posebno je iračko rukovodstvo oštro osudilo takvu ideju, dok se američka ambasada u Bagdadu ograđivala.
Da rekapituliramo njegovu senatsku karijeru: nakon prvog izbora 1972. godine, ponovo je biran 1978, 1984, 1990, 1996, 2002. i 2008. godine. Sa izuzetkom prvog puta, obično je dobijao po 60 odsto glasova. Njegovo "senatorovanje" je najduže u delaverskoj istoriji, a 1999. godine postao je najmlađi član Senata u istoriji koji je u toj instituciji glasao barem 10.000 puta.
Bio je drugi najsiromašniji senator, pošto mu je imovina bila procenjena na između 59-366.000 dolara; uvidevši koliko su siromašni službenici podložniji mitu, pokušavao je da reformiše način finansiranja političkih kampanja (to je danas goruće pitanje u Americi).
Stekao je i reputaciju brbljivca, ali vrsnog učesnika u svakoj debati. Nije poznat ni po skromnosti, naprotiv, smatraju ga za taštog čoveka. Jedan politički analitičar ga je ovako opisao: "Bajden nije akademik, nije ni teorijski mislilac, on je veliki ulični političar. Dolazi iz duge loze radnih ljudi iz Skrantona - prodavaca novih i polovnih automobila, ljudi koji znaju kako da prodaju stvari. Poseduje taj veliki irski dar".
2007. godine ponovo je odlučio da uđe u predsedničku trku, ali ovoga puta je od samog početka bilo jasno da neće ići glatko. Hilari Klinton je dominirala svim anketama, a tu je bio i mladi, energični ilinoiski senator Barak Obama, zvezda u usponu.
"VELIKA JE*ENA STVAR"
Uprkos odličnim nastupima u debatama, gde je plenio duhovitim i oštrim, jasnim opaskama i komentarima, povukao se iz trke nakon što na prvom glasanju u Ajovi nije uspeo da osvoji ni 1 odsto glasova demokrata.
Međutim, ova je kampanja promenila njegov odnos sa Obamom. Isprva, Bajdenu se Barak nije dopadao; rezignirano je posmatrao njegov meteorski uspon među zvezde američke politike, a ni Barak nije bio preterano oduševljen Džoovom govorljivošću i pokroviteljskim, snishodljivim stavom. Sada, međutim, ne samo što je Bajden došao do zaključka da je Obama pravi čovek za šefa Bele kuće, nego je i Obama došao do zaključka da je Bajden neko od koga može mnogo da se nauči.
Bilo je potpuno logično da ga Obama zato izabere za svog potpredsednika, nakon što je porazio Klintonovu u unutarstranačkim izborima za nominaciju. Ispostavilo se da je to bio mudar potez, jer je nadomestio njegovo neiskustvo što se spoljnih poslova i bezbednosti tiče, a privukao je i veliki broj radničkih glasova. Mnogi smatraju da Obama nikada ne bi postao predsednik bez Bajdena na svojoj listi.
Premda je funkcija potpredsednika u Americi vrlo slaba i ne nosi previše dužnosti i odgovornosti sa sobom, Bajden je tokom prethodnih osam godina igrao jako važnu ulogu. Ne samo što se tiče vrednih saveta koje je davao, već i što se tiče izakulisnog uticaja u Kongresu i administraciji te delegiranja izvršnih obaveza, među kojima je svakako i ova poseta Republici Srbiji. Obama je njegov doprinos uporedio sa "košarkašem koji radi gomilu stvari koji se ne pojavljuju u statistici".
- Najbolja stvar u vezi sa Džoom je to što kad smo svi skupljeni u jednoj prostoriji, on stvarno tera ljude da razmišljaju i da brane svoje pozicije, da stvari sagledaju iz svakog ugla, a to je od velike važnosti za mene - rekao je Obama o Bajdenovoj sklonosti da kontrira i da dovodi u pitanje opšte prihvaćene pretpostavke.
Pored ključne uloge u postizanju konsenzusa oko izglasavanja budžeta koji je nekoliko puta pretio da dovede do obustave rada vlade SAD, jedna od bitnih stvari kojima se bavio jeste Irak, koji je posetio osam puta tokom prvog mandata; takođe, tu je rola nadzornika nad troškovima razvoja i obnove infrastrukture (nešto za šta se Obamina administracija nadala da će zaustaviti recesiju) zbog čega je razgovarao sa stotinama guvernera, gradonačelnika i većnika.
Jedna anegdota iz 2010. godine dosta dobro ilustruje koliki je Bajden zapravo "čovek iz naroda". Naime, tokom uživog prenosa kamera je snimila Bajdena dok govori Obami da je njegovo potpisivanje tzv. Obamakera "velika je*ena stvar".
- Kad ne bi bilo gafova, ne bi bilo Džoa. On je neko koga ne možeš da ne voliš - rekao je o njemu politički protivnik Lindzi Grejem, inače republikanski senator iz Južne Karoline.
DRUGA TRAGEDIJA
Kada se Irak pre dve godine praktično raspao usled delovanja Islamske države i nesposobnosti Bagdada da kontroliše Kurde na severu zemlje, svi su se setili Bajdenovog predloga o federalizaciji; još ostaje da se vidi šta će sa tim biti.
30. maja 2015. godine njegov najstariji sin Bo je izgubio bitku sa rakom mozga i preminuo u svojoj 46. godini života; upravo onaj Bo koji je preživeo saobraćajnu nesreću skoro 43 godine ranije.
Uprkos glasinama da će se ponovo kandidovati za predsedničku nominaciju Demokratske partije, i uprkos tome što je zaista o tome i razmišljao, odustao je, mada postoji mogućnost da bi uspeo da je osvoji; Sanders je bio neprihvatljiv većini zbog svojih "radikalnih" pozicija, dok je Hilari Klinton jednostavno nevoljena od najvećeg broja žitelja Amerike.
- Niko nema pravo da se bori za tu funkciju ako nije spreman da da 110 odsto onoga što jeste - objasnio je, napominjući da ga je sinovljeva smrt emotivno ispraznila.
Uglavnom, kada 20. januara 2017. godine novi predsednik Amerike bude podneo zakletvu, Bajden će imati 74 godine. Ostaje da se vidi da li će se povući iz politike i posvetiti držanju govora kao mnogi njegovi prethodnici, ili će se načisto penzionisati i provoditi poslednje godine svog života sa unucima.
Ili će ostati u politici. Možda kao Hilarin državni sekretar?
(S. M.)
Povezane vesti
Mala kuća izgrađena iz inata: Pogledajte kako izgleda dom širine 3 metra vredan preko 600 hiljada dolara
NASLOVNE STRANE DANAŠNJIH NOVINA: Prelistavanje štampe za nedelju, 12. maj 2024. godine
Zašto Evropa gubi tehnološku bitku? Žulien Kustari smatra da Evropljani ne vole da rizikuju
Samit lidera Zapadnog Balkana i Evropske unije 16. maja u Kotoru
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Priče sa Weba
ALMA NIJE SKOČILA SA DECOM SA MOSTA Veliki obrt u istrazi tragedije: "Valentina je ključna osoba za rešenje misterije"
VOZILO S PETORO MLADIH SLETELO U KANAL Teška nesreća kod Kuzmina: Automobil prevrnut, ima povređenih
"TUKLI SU JE, ŠUTIRALI, STAVLJALI RUKU NA USTA" Petaci zlostavljali devojčicu (11) u školi, oglasio se očajni otac: Ima 28 POVREDA!
Danga
Šiptarski lobista
Podelite komentar
Nikolas
NEKA HVALA ! JA NEZELIM NISTA DA ZNAM O OVOM SRBOMRZCU KOJI MI JE OTEO KOSOVO I METOHIJU-SRPSKU SVETU ZEMLJU!!!
Podelite komentar
Milojko
Ovaj mrzi Srbe više nego Ruse i Kineze sipci i Soros caste
Podelite komentar