Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik: Emotivni govor studentkinje koja ne želi da napusti imanje zbog beogradskog asfalta (VIDEO)

Mlada, vanvremenski talentovana i inteligentna Milica Lazarević, bila je još samo jedna devojka sa sela. Rođena podno Oplenca, sa nepunih 14 godina otišla je u veliki grad, Svilajnac, da uči školu. Upisala je Poljoprivredno-veterinarsku, i završila je sa najboljim ocenama.

Preporučujemo

Znak sa neba: Videli ste dugu iznad Hrama večeras? Evo šta Bog na taj način poručuje našem narodu (FOTO)

Poruka u beogradskoj zgradi koja je dirnula sve stanare i koja će se tek prepričavati (FOTO)

Poruka na vratima bračnog para sa Karaburme: Komšije, malo smo se venčali, pa će biti BUKE (FOTO)

Danas je student 4. godine Poljoprivrednog fakulteta na grupi voćarstvo i vinogradarstvo. Sa prosečnom ocenom 10, najboljim studentom ovog fakulteta proglašena je u martu 2017. Stipendista je Fonda za mlade talente.

Njena srednja škola, povodom 60. godišnjice održala je svečanu akademiju, a Milica je imala čast da održi govor. Njene reči uzdrmale su i probudile celu Srbiju, čak i one najuspavanije, koji retko reaguju na bilo šta.

Ispričala je svoju priču, iskrenu i koliko predivnu, toliko i bolnu. Ona želi da se vrati u svoju rodnu kuću, da brine o zemlji i čuva svoje roditelje, da im se oduži za sve što su učinili za nju. Da se zahvali poštenim seljacima koji su sve što su imali uložili u svoju mezimicu, da je iškoluju, da je načine učenim i dobrim čovekom.

Oni su uložili svaku grašku znoja koja je potekla radom na usijanoj njivi, svaki zarez ralom, svaki bol u leđima od sadnje, kopanja, branja povrća... Milica želi da nastavi gde su oni stali.

Foto: Youtube Printscreen/TvCentar

Težak je hleb koji su oni zaradili, mnogo teži nego bilo koji fizički rad (bez namere da se bilo ko uvredi), pa čak i onaj na građevini, ili u rudniku. Ti ljudi rade, trude se, u svim mogućim uslovima, na vetrometini, po snegu i ledu, kad "upeče zvezda"... Ne znaju da li će biti mraz kad mu vreme nije, da li će grad pobiti sve što su sadili i negovali, da li će neka štetočina obrstiti sve što je izraslo... A sve što su imali, i teškom mukom stekli, dali su svojoj Milici. Da nauči školu. I da se vrati.

Da ih ne zaboravi. Da ne dozvoli da umre selo.

Jer, kao što kažu stihovi Ljiljane Bralović koje je Milica izrecitovala, ovo nije obična priča, ovo je krik, upućen vama što nas predstavljate u svetu:

Foto: Youtube Printscreen/TvCentar

"Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik

Na poslednji put ispratili su ga mršavi volovi, pas i uplakani voćnjaci u cvetu.

Ovo nije molitva, ovo je krik!

Nad ovom zemljom ptice pevaju tugom.

Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik,

a sutra će možda u drugom."

Milica je ovom recitacijom poslala mnogo jaku poruku celom svetu i svim ljudima koji su otišli daleko.

Kako se prisetila, pošla je duž Velike Morave u Svilajnac, pa opet Moravom, preko Save do Dunava. Sada je možda zovu veće reke, ali ona ih ne želi.

Foto: Youtube Printscreen/TvCentar

"Za koju godinu, ja se nadam, eto mene opet podno Oplenca, sadim svoje vinograde i voćnjake, živim svoj san... Ali, biće jako teško, snovi se ne ostvaruju tek tako, a i ne možete sve sami. Sela zamiru. Ne samo da nema ko na njivi da pomogne, nego nema ko ni da odmogne, bar putem da prođe... Koliko je ljudi prodalo sve svoje na selu, prodalo zemlju, ostavilo sve... otišlo u grad ili daleko u tuđinu. Voćnjaci se suše, zemlje pate, roditelji umioru sami. Kada se vrate, glog kao ruka poraste..."

Obećala je kako njena kuća neće zarasti u glog i korov. Kako je rekla, nije zalud godinama učila o biljkama, da bi sada živela na asfaltu. Obećala je da u njenom selu nikada neće umreti poslednji stanovnik. Samo, ne može sama.

Ovo je tužna istina koja pogađa srpska sela, ali ako se svi potrude, možemo da spasemo sela zajedno. Čeka nas lepša budućnost.

Miličin govor morate da poslušate. I ne idite. Čuvajte svoje, dok imate šta da čuvate.