Milica Lazarević je probudila Srbiju: Nemojte da dozvolite da vam oko kuće raste korov, dok vi živite u sobici u Beogradu!

Milica Lazarević (22) iz sela Kloka kod Topole uspela je svojim govorom da probudi celu Srbiju. Uskoro završava fakultet i planira da se vrati u svoje rodno mesto kako bi pomogla svojim roditeljima i meštanima, jer kako kaže, nije uzalud godinama učila o biljkama da bi sad živela na asfaltu.

Preporučujemo

Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik: Emotivni govor studentkinje koja ne želi da napusti imanje zbog beogradskog asfalta (VIDEO)

Njeni roditelji su uložili svaku grašku znoja koja je potekla radom na usijanoj njivi, svaki zarez ralom, svaki bol u leđima od sadnje, kopanja, branja povrća… Milica želi da nastavi gde su oni stali.

- Nisam ni krenula u osnovnu školu, a već sam znala šta ću biti. Ljubav prema voćarstvu se rodila još od malena. Roditelji su morali da rade, pa nije imao ko da me čuva. Bila sam stalno sa dedom u našim voćnjacima. Tu se i rodila ljubav prema poljoprivredi- ispričala je Milica za naš portal.

Kako kaže, nikada nije pokazivala veliko interesovanje za učenje.

- Kada bi mi spomenuli školu plakala sam kao luda. To je bilo strašno! Roditelji nisu polagali velike nade u mene. Međutim, kasnije sam već išla na školska takmičenja, a rezultati su bili odlični iako se nisam nešto preterano trudila, jednostavno me nije zanimalo - dodala je Milica kroz smeh.

Otišla je Svilajnac u Srednju poljoprivrednu školu, ali njeni roditelji isprva nisu bili oduševljeni tom idejom.

Foto: Telegraf

- Govorili su mi da upišem nešto drugo, ali nisam se predomislila. Na kraju su se složili sa mojom odlukom. Njih najviše mučilo to što ću otići od kuće, govorili su mi da neću izdržati tu vojničku disciplinu. Iskreno, i ja sam se malo uplašila, ali nisam htela da priznam. Bilo je teško na početku, plašila sam se kako će me prihvatiti cimerke, ali sve je ispalo kako treba. U nijednom trenutku nisam pomislila da treba da se vratim kući - dodala je Milica.

Učestvovala je na raznim takmičenjima, glumila je i plesala. Kako kaže, dan je trajao 25 sati i sve se stizalo.

Alternativa nije pistojala, znala je da će upisati Poljoprivredni fakultet u Beogradu.

Foto: Telegraf

- Bilo mi je teško dok sam studirala. Moji troškovi su bili minimalni, kupovala sam samo najpotrebnije. Svaki vikend sam išla kući kako bi pomogla roditeljima. Bilo je teško, ali izdržala sam. Do septembra ću biti diplomirani inženjer, a upisaću i master studije. Ne znam šta ću dalje, situacija u poljoprivredi je teška, a početi ispočetka je još teže. Kada bi reširala svoj život, bilo bi onako kao što sam rekla u govoru. Bila bih najsrećnija kada bi se vratila u svoje selo i radila tamo. Međutim, to bi sve bilo na nivou preživljavanja - ispričala nam je Milica.

Državnu stipendiju je dobila na drugoj godini fakulteta.

- Imala sam prosek ocene 10. Kada sam dobila Dositejevu nagradu rekla sam mojima: " Sada konačno ja mogu vama neki dinar da pošaljem, ne morate vi meni."

Po njenom mišljenju, diskriminacija postoji, pa ženama u poljoprivredi uopšte nije lako.

- Slično je kao i ženama u vojsci, ali uvek sam se borila protiv diskriminacije. Nikada mi nije problem da radim po snegu i kiši - dodaje ona.

Foto: Telegraf

O odlasku u inostranstvu ne želi ni da čuje. To je za nju neprihvatljivo.

- Odlazak ne dolazi u obzir. Godine prolaze, ja sam jedinica. Roditelji su mi stariji, neka oni meni žive sto godina, ali činjenica je da ih jednog dana neće biti. Ja sam ta koja mora da im se nađe kada im zatreba pomoć. Treba i da se udam i rađam decu, a neću dozvoliti da korov raste oko moje kuće dok sam ja negde daleko - kazala je Milica.

Najviše je nerviraju ljudi koji prodaju svoja imanja i odlaze u Beograd ili inostranstvo.

- Pare od prodaje se brzo potroše. To je Šumadija, svaka parcela je upotrebljiva, dugme baciš ono nikne. I zašto onda ideš? U Beogradu ćeš živeti u nekoj sobici ili golubarniku, a oko kuće u Šumadiji raste korov. Roditelji su sami i neko drugi brine o njima, osuđeni na svoje penzije koje nisu velike. Na te ljude se jako ljutim. Volela bih da me poslušaju i da se vrate tamo gde ima šta da se radi. Posla uvek ima, samo ko hoće da radi.

Foto: Telegraf

Govor, zbog kog je dospela u žižu javnosti, vežbala je dva meseca. Nije imala problem sa javnim nastupom, ali se plašila kako će je publika prihvatiti.

- Šta napisati, a da nikoga ne uvredim? A opet sam želela da kažem sve što imam, kada sam već dobila priliku.

Snimak je  ubrzo počeo da se deli po fejsbuku i svi su vrlo brzo saznali za Milicu Lazarević koja propagira život na selu.

- Verujte mi, ja se ne sećam ni šta sam pričala zbog ogromne euforije. Toliko me je sve to ponelo, skoncentrisala sam se samo da sve bude kako treba - rekla nam je Milica kroz smeh.

Nakon govora je podrška bila ogromna, ali bilo je naravno i negativnih komentara.

Foto: Telegraf

- Ljudi su pisali: "Ma videćemo mi nju za nekoliko godina gde će završiti" ili " Ma šta ona nama prodaje priču, vratiće se ona u svoje selo malo sutra". Ja ih potpuno razumem, jer bih i ja tako odreagovala. Ali, pitanje je i gde ću ja završiti. Ja nisam spustila ruku na Sveto pismo i zaklela se da će to tako biti. Izgovorila sam to kao program, to se slaže sa mojim mišljenjem, ali ja se nisam zarekla da će to biti tako. Ko zna šta nosi dan, a šta noć - zaključila je Milica.

Njeni roditelji su ponosni na nju i pružaju joj veliku podršku.

- Svaki dan me zovu i govore mi kako su ponosni i kako "rastu kao kvasac". Samo želim da poručim svima koji su upisali ekonomiju, pravo ili neki drugi fakultet i vide da to ne vodi nigde, vratite se kući i bavite se poljoprivredom. Nije bitna diploma, ako ne postoji druga varijanta poljoprivreda nije najgora, može to da bude jako dobro - zaključila je Milica.

 Miličin govor morate da poslušate. I ne idite. Čuvajte svoje, dok imate šta da čuvate.

(K.B - k.bezbradica@telegraf.rs)